Сусрет са Дејвидом увек је занимљив. Његови необични филмови, које критичари називају „телесним ужасима“ („body horror”) постали су практично нови жанр који је током протеклих пет деценија пронашао своје бројне следбенике међу гледаоцима, млађим ауторима па и медијским извештачима. Основна мисао којом се од почетка водио била је „тело ће вас кад-тад издати“.
Њега и даље добро служи. Има 82 године, витак је, покретљив, духовит, увек спреман за филозофско нагорњавање, али и да вам отвори очи у погледу света у коме живимо. Истина, носи једва видљиви слушни апарат који му је савршени помагач.
Са најновијим филмом „Покров“, који и наша публика има прилику да види у биоскопима, седми пут се такмичио на Канском фестивалу. Само је први пут, за „Судар“ (1996) освојио било какво признање, али је већ тада изазвао контраверзе. Није био мали број гледалаца који су са гађењем напуштали салу, у којој се приказивала деструктивна пожуда и сексуално узбуђење изазвано аутомобилским несрећама, а чак је и председник жирија Френсис Форд Копола био против тога да Канађанин добије било какву награду. Ипак, већина је била „за“ и Дејвиду је припала Награда жирија, друга по важности награда, одмах иза Златне палме.
У његовим раним филмовима гледали смо тела која мутирају („Мува“, „Побеснела“), која пате услед зависности од хемикалија („Уклети близанци“, „Голи ручак“), имају менталне поремећаје („Паук“) или се не сналазе у судару са новом технологијом („Видеодром“, „“Егзистенција“) или узгајају органе за продају и то на својим телима („Злочини будућности“). Не бих могао да кажем да је „Покров“ необичнији, бруталнији, луђи од свега наведеног, али најбоље од свега је што ми је Кроненберг током интервјуа рекао да то што смо управо гледали није никаква научна фантастика већ могућа стварност. А шта смо то гледали?
Теорије завере
Гледали смо уцвељеног бизнисмена и проналазача Карша коме је вољена жена Бека преминула и који је ликом пљунути Кроненберг, посебно фризура, проседа коса и држање (у тумачењу Венсана Касела). Карш је и власник ресторана, као и издавач парцела на гробљу тик уз ресторан. То гробље је специјално, јер надгробни споменици су заправо технолошке справе повезане тродимензионалним камерама које се по захтеву постављају у гробницу. Зашто?
Па, у случају да онај ко је изгубио неког драгог жели да буде са том особом и после смрти, може да наручи тај сложени уређај „ГрејвТек“ и у директном преносу прати пропадање тела преминулог! Ковчег се прекрива специјалним покровом који то омогућава. И таман када мислите да ћете да паднете у несвест од „занимљивих“ идеја, филм прелази у трилер: гробље током ноћи неко оскрнави, укључујући и гробницу Каршове жене. На сцену ступају теорије завере…
На ветровитој кровној тераси канског хотела „Мериот“ почели смо разговор о справи за посматрање тела покојника у гробници – чија је то идеја?
– Ја сам је измислио, али верујем да данас постоји технологија способна да направи камере смештене у гробницу које прате ток разградње тела, заједно са осветљењем, лед светлом које може да траје и десет година. Што се тиче покривача, занимљива ми је била веза са Торинским покровом којим је наводно био огрнут Исус Христ. Неко каже да је прави, неко да је фалсификат, а то ми је било занимљиво да повежем са традицијом многих народа да тела покојника обмотају покровом и тако их сахране.
Aко би такви уређаји постојали да ли бисте их ви користили?
– Нисам сигуран, али сам у својој глави измислио клијентелу која би била заинтересована за такве ствари. Знате, обичаји сахрањивања широм света су понекад прилично бизарни и чудни. Дакле, сасвим је могуће да би, ако би ово постало комерцијално доступно и рекламирано, могло да вас изненади када би видели колико људи би се одлучило за тако нешто несвакидашње.
Шта је боље
Да ли би то били чудаци или би то по вама били нормалн људи?
– Сасвим нормални људи који су прихватили ту врсту жаљења за вољеном особом. Не заборавите, за неке људе, сахрана није крај. Они верују да ће ту особу видети у животу после смрти, на небу или нешто слично. Неки нису више толико заинтересовани за само тело. И када кремирате неког, то је оно што радите – решавате се тела и добијате шаку пепела. Али, шта је са онима који не верују у Рај и живот после смрти, попут мене? За њих је стварно оно што је сада, и тело покојника је једино што остаје од особе коју су волели. Ако га сахраните, оно ће и даље трајати. Сада копамо очуване кости од пре десет хиљада година. Да ли је то боље од шаке пепела или није? И тако, свака особа ће морати да одлучи за себе, а то зависи од културе, од појединца, образовања… не знам чега све не.
Модна кућа „Ив Сен Лоран“ је један од продуцената вашег филма – да нису они и дизајнирали ваше мртвачке покрове?
– Духовито, али није, они су дизајнирали костиме глумаца, као и ципеле и фармерке које ја носим. Чак и воду у боци са њиховим знаком коју сам пио. Нису само радили практичне ствари већ су дали и једну трећину новца потребног за филм. Водили смо занимљиве дискусије са људима из те куће о томе који ликови би могли да носе њихову одећу, а који не би требало. Та компанија чини велике ствари за кинематографију. Па, ево, у Кану су сада имали чак три филма у трци за „Златну палму“ у која су уложили средства! То је импресивно. Видим да су спремни да се баце на нов дизајн и моду која није типични „Ив Сен Лоран“ и можда је то почетак њиховог новог пута ка стварању одеће за филмове.
Шта је било највећи изазов у снимању овог филма?
– Све је изазов, сваки део, нема једне ствари која је важнија од друге. Можда у неким филмовима имате тога али како ја могу да кажем да је важнији сценограф који осмишљава гробнице са тродимензионалним камерама у њима од особе која проналази праве глумце за одређене улоге? Није једноставно. Није то само да видите нечију слику и кажете узимам га. Да ли је та особа слободна у то време или вољна да игра код вас, такође је питање. Друго, ми смо имали и правне компликације са избором сарадника, јер је ово копродукција Европске уније и Канаде, што значи да нисам могао да користим никога из САД или Велике Британије. Знате, ово су ствари које већина људи и гледалаца не разуме и није ни потребно да разумеју. Али, као редитељ, као продуцент, морате да се носите са оваквим стварима.
Лепши сам од њега!
Како сте изабрали чувеног француског глумца Венсана Касела за једну од три главне улоге? И чија је идеја необична фризура коју има у филму – превише личи на вас?
– И да је на снимање дошао обријане главе, као што је има данас, и даље бих са њим снимао филм. То што је у филму пљунути ја чиста је случајност, али многи су ми рекли да сам, упркос истој фризури, много лепши од њега!
Помислио сам да иста фризура није случајност зато што сте рекли да је ово за вас најличнији филм који сте икада снимили?
– Сви филмови су лични, на један или други начин, једино што то понекад примећују само људи који ме познају. На пример, „Опасан метод“, о Фројду и Јунгу. То је врло личан филм за мене, али не на начин који би био очигледан. Имам велику наклоност према Фројду и према ери у којој је настао његов психоаналитички метод. „Покров“ вероватно јесте личнији од свих других, јер у њему има реченица које сам заиста ја изговарао у неким тренуцима живота, или људи које сам волео. Нема их много, више је измишљених. То је комбинација измишљених ствари које се мешају са мојим стварним животним искуством.
А стварни и лични део вероватно је смрт супруге Керолин са којом сте провели 43 године?
– Истина је да сам, када смо је спуштали у гробницу, рекао да бих волео да сам поред ње. Заиста сам у том тренутку желео да знам шта ће бити са мојом супругом после сахране, јер нисам био спреман на тај губитак, да останем сам, без ње. Мислио сам да ни она није била спреман да буде доле сама.
Шта је то што вас, већ много година, тера да истражујете фетишизам, у овом случају жалост, као облик жеље и страсти?
– Мислим да фетишизам има врло специфично значење и мислим да ништа што радим није фетишистички, заправо. Људи често мисле да је жалост емоционални феномен. Али, не можете да живите сваки дан свог живота у жалости и да размишљате о томе. Били бисте парализовани, беспомоћни. Жалост није само плакање и јецање. Време пролази, а ви морате да научите да функционишете и живите. Туга је ту, испод, све време. И она мотивише. То зависи од тога шта мислите да је стварно жалост. Да ли то значи да носите црно до краја живота? У неким културама, ако сте удовица, жена која је изгубила свог мужа, морате да носите црно стално. У Северној Америци то не радимо. Дакле, постоје различити начини жалости.
Када смрт нема смисла
Главни јунаци филма немају децу: немају некога кроз кога ће наставити да живе. Да ли размишљате о томе?
– Па, не размишљам баш о свом наслеђу. Мислим, када будем мртав, неће ме то бринути. То је нешто што не могу да контролишем, па се не бринем због тога. Јесте, деца су један од начина на који настављамо да живимо, на неки начин. Али, као што моји синови и ћерке могу да вам кажу, то није као да им је мајка још ту. Упркос томе што моја деца имају део ДНК моје жене, то ми није велика утеха. Мислим, видим то и код своје четворо унучади. Дају ми неку емоционалну везу са покојном супругом, али то, ипак, није исто као када бих је поново срео негде у Рају. А знам да је нећу срести у Рају зато што сам атеиста.
Шта вас је натерало да уведете и теорије завере о тајним болничким експериментима?
– Било је новинара који су мислили да није било везе између првог и другог дела филма, где одједном теорија завере постаје проблем и то је кључна тачка радње. Мислим да су то врло неупућени новинари, зато што параноја и теорија завере могу бити стратегија за туговање. То значи, ако осећаш да смрт једне особе нема смисла, питаш се зашто је она умрла? Ми смо толико еволуирали као врста да у свему тражимо смисао како бисмо имали друштвену кохезију, филозофску утеху. Али, шта ако нешто попут смрти нема смисла? Како да нађеш смисао у томе? Помоћу теорије завере! Измишљаш смисао. Дакле, ова жена није само умрла без разлога, од канцера. Она је требало да открије теорију завере о докторима који су вршили недозвољене експерименте, па су је зато убили и то прикрили вештачки створеном болешћу. И сада, ако верујеш да је то истина, мислиш у стилу: знам шта се стварно дешава, нико други не зна, али ја знам. И можда ћу да раскринкам те докторе. То ти даје осећај моћи. Све те луде теорије завере које постоје у свету људима дају осећај важности и моћи јер мисле да знају нешто специјално, нешто што други не знају или не разумеју.
Жена у филму је Јеврејка и први тренутак када видите уништено гробље и њен гроб, аутоматски помислите на неки антисемитизам кога сада поново има због израелског разарања Палестине: има ли то неке везе?
– Да, то је занимљиво зато што тада нисам о томе размишљао. И наравно, сада у Канади, укључујући Торонто, било је скрнављења јеврејских гробаља, али стварно нисам у том тренутку мислио на прављење аналогије. Заправо, када сам ово написао, пре пет година отприлике, рат у Гази није постојао. И тек од како је почео сукоб између Израела и Хамаса и Русије и Украјине, ово је почело да постаје питање. Чак сам и ја, када сам први пут гледао филм, помислио на то. Али, не смета ми та веза, јер она има своју сопствену снагу.
Српска веза
Можете ли да објасните једну сцену на српском језику?
– То је мој стални сарадник Срђан Вилотијевић, скаут за тражење локација за снимање. Одличан професионалац, али и добар глумац, згодан човек. Зато је добио ту малу улогу у сцени где се слави успех индустријалца кога никада у филму не видимо. Ин је пореклом Мађар, али је укључен у изградњу делова за аутомобиле широм света, укључујући Србију. Одлучио сам да ће Срђан бити тај који ће мало причати о том Мађару, на српском језику, са енглеским титлом.
У „Покрову“ има голотиње и секса. Данас постоји нови посао на филму који се зове координатор интимности. Шта мислите о томе?
– Никада га нисам користио. Заправо, јесам, једном. У „Покрову“ играју искусни глумци који су такве сцене већ имали у својим каријерама. Сви смо одрасли људи, разговарамо о томе, сценарио је био врло детаљан, свако је знао шта је у њему и ако имају неке дилеме и бриге поводом тога, онда дискутујемо и долазимо до решења заједнички. Да ли ћемо ово приказати? Да ли нећемо? Шта желиш да урадиш? Из ког угла… не о таквим стварима, о томе смо једва разговарали, то се подразумевало, то је мој посао. Више о смислу онога што желимо да кажемо таквим сценама. Једини пут када сам користио координатора интимности било је када сам био глумац у ТВ серији “Слешер” где сам играо старијег патријарха породице. Завела га је нека жена како би се домогла његовог новца. Имали смо сцену секса. И продуценти су позвали координатора интимности. Било је смешно. Он дође и каже мени: ти ћеш додирнути овај део њеног тела. Онда нас обоје пита да ли се слажемо са тим? Одговоримо потврдно. Онда он наставља: сада ћеш својим лицем ићи низ њено тело и ухватићеш је рукама. Пита нас да ли нам одговара. Кажемо – нема проблема. Могу да разумем како би неки млади глумци могли да се осећају много пријатније уз присуство координатора интимности, или ако глумци баш и немају поверење у редитеља. И не бих имао ништа против ако би глумац рекао „урадићу ову сцену само ако будем сигуран да ће уз мене бити координатор интимности“. Немам проблем с тим. Заиста.
Уметност (ни)је терапија
На конференцији за новинаре сте рекли да након што вам је жена умрла, нисте могли да снимате филм пола године, па сте годину и по дана ишли код терапеута: да ли вам је он рекао да се посветите оваквој теми или је то била ваша потреба?
– Не мислим о уметности као о терапији уопште, бар она то није за уметника. Можда јесте за некога ко уметност конзумира. Могуће је да је некога ко је изгубио веома блиску особу овај филм подсетио на сопствени губитак и дао му утеху због начина на који је филм постављен. То је лепо, али за мене није имало значаја, јер током снимања ја сам само режисер. Ја сам занатлија који брине о осветљењу, угловима, глуми… Наравно да постоје сцене које за мене имају посебно значење, али то не значи да плачем док режирам. И у „Муви“ је било неких мојих траума, и у „Мртвој зони“ такође, али то није терапија. Нисам никада ни ишао код психотерапеута нити сам осећао да ми је то потребно. А тај терапеут о коме сам говорио на прес-конференцији радио је интервју са мном, али о кинематографији, не о мојим осећањима. То је италијански психоаналитичар који воли да пише о филму па је желео да разговара са мном о „Опасном методу“, Фројду, Јунгу…
Када размислите и вратите се у време када сте почињали, шта се највише променило у животу тадашњг младог ствараоца, а шта је остало исто у том младићу који сада има осамдесет и кусур година?
– Када први пут снимате филм, не знате ништа, не знате како да урадите било шта. Енглеско-пакистански писац Ханиф Курејши написао је сценарио за филм „Мој дивни вешерај“, који је режирао Стивен Фрирс. Ханиф је одлазио на снимање, гледао како све то функционише и онда пожелео да сам режира други филм који је већ написао. После је признао да је то била катастрофа. Није знао шта ради. Људи из екипе су му постављали питања, а он није знао шта да им одговори. Није знао како да разговара са глумцима. Није знао како да постави сцене. Није знао како да користи простор. Редитељ, заправо, сече простор са камером. Није знао како да то уради. Све те ствари, у мањој мери, искусио сам са својим првим филмом. Био сам у мало бољем положају јер сам пре тога снимао експерименталне филмове и сам их монтирао па сам полако улазио у читав процес тог посла. Тек када достигнете одређени ниво професионалног самопоуздања знаћете да снимите филм како треба и да разумете зашто желите да радите баш онако како радите. Мислим да је за мене као редитеља последњих двадесет филмова било подједнако лако и тешко.
Пише Срђан Јокановић