Угледни француски аутор представио се новим филмом “Досије 137“ у коме истражује бруталност француске полиције, али и многе теме које брину тамошње друштво. Након светске премијере у Кану, разговарао је за наш лист и открио нам како је нестало поверење између грађана и органа реда и ко је за то одговоран
Иако је то требало да буде комплимент, напис британског листа „Гардијан“ о француском редитељу Доминку Молу, изазвао је кисео осмех код угледног француског редитеља.
– Верујем да је мислио да сам ветеран канског фестивала, али чак и у том случају сам „дечак“, или у најбољем случају „подветеран“ у односу на, рецимо, белгијску браћу Дарден или америчког редитеља Ричарда Линкејтера који се ове године такмиче – каже ми на почетку разговора Доминик Мол. – Па чак се нисам ни толико пута такмичио у Кану као, рецимо, браћа Дарден или Франсоа Озон. Признаје да је у првом тренутку помислио: “Ветаран!? Из Првог или Другог светског рата!?“
Уколико није најстарији (има 64 године), онда је свакако био највиши редитељ у такмичарском програму Канског фестивала: Доминик је висок метар и деведесет и три центиметра. Рођен у мешовитој породици – отац Немац, мајка Францускиња – а школован у Њујорку и Паризу, Мол је неприметни бисер француске кинематографије. Деценијама гради каријеру одличним филмовима и добија највеће националне награде за режију (два Цезара), а не може да се каже како му име одјекује међу посетиоцима биоскопа. Критичари га називају „најбољим холивудским редитељем у Француској“, имајући у виду његове занатски савршене филмове које ствара на основу сценнарија које пише са сталним сарадником Жилом Маршаном.
Готово сви његови дугометражни играни филмови, има их осам до сада, напети су трилери или узбудљиве детективске истраге које гледаоце држе „прикованима“ за седишта биоскопа. Неке од тих наслова памтимо, посебно „Хари, пријатељ који је ту да помогне“, „Леминг“, „Само животиње“, „Монах“, а сада им придодајемо и „Досије 137“ са којим се Мол такмичио у Кану, а сада је и у нашим биоскопима.
Главна јунакиња је Стефани, инспекторка унутрашње контроле у париској полицији. Добила је досије под редним бројем 137 у коме се тражи испитивање одговорности полиције за тешко рањавање једног недужног младића који је са породицом из провинције стигао у Париз да присуствује протесту „жутих прслука“. Међутим, једна неочекивана информација претвориће овај случај у нешто много веће, посебно за Стефани која се нашла у позицији да јој породица настрадалог не верује, а да је колеге презиру. Филм је посластица, а на њих смо навикли од Доминика Мола који је на кровној тераси једног Канског хотела дао интервју за наш лист.
Побуна обесправљених
Филм није истинита прича – како је она настала?
– Морам да признам да нисам знао шта да мислим о протестима жутих прслука када су они почели. Помало сам био на дистанци јер се у медијима углавном говорило како они само хоће јефтинији бензин, да су то насилни популисти и тако даље. Претпостављам да сам у почетку веровао у то, а било је немогуће сагледати истину, јер су демонстранти долазили из различитих средина и имали разне мотиве. После неког времена схватио сам да ту сигурно није само у питању популизам и да су то људи који желе да их други чују и виде. Зато су носили те флуоросцентне прслуке. Желели су да разговарају са властима, са Макроном… и нису разумели зашто им полиција то не дозвољава. Имали су потребу да им се призна постојање и право на критику, да буду део демократског система, а то им је било ускраћено. У том тренутку још нисам размишљао о филму на ту тему, јер је тешко снимити га о нечему што је у току.
Разумљиво!
– Оно што ме је погодило у вези са свим тим, десило се касније. Како је избила пандемија ковида, проблем са „жутим прслуцима“ као да је избрисан сунђером и више нико није говорио о протестима или разлозима за њих. То ми је било чудно: био је један покрет који је уздрмао државу и власт и одједном, као да се никада није догодио. Али, ако се пажљивије погледа, разлози за побуну су остали и она опет може да избије. То је сада део француске историје и поставља се питање како о томе говорити, као и како говорити о односу између полиције и становништва, који је у Француској веома проблематичан. То је оно што Стефани говори свом сину. Реч је о поверењу. Кључно питање јесте: да ли људи верују полицији или не? А очигледно је да читави делови становништва немају то поверење.
Да ли је то и нека врста упозорења о ономе што можемо очекивати у блиској будућности, с обзиром на пораст екстремне деснице широм Европе ?
– Насиље ће постајати све горе, а већ постаје горе. Да, то је стварни ризик и мислим да зато треба да постанемо свесни тога и да покушамо да променим такав след ствари. Не знам да ли је већ касно или није, али и даље мислим да је могуће поправити нарушен однос између полиције и грађана. Тачно је да је, након терористичких напада, јавност аплаудирала полицајцима на улицама јер су били хероји. То је била права прилика да се нешто поправи и да се промени начин на који људи гледају на полицију. Али потом су поново коришћени искључиво за репресију, било у предграђима или током демонстрација. Имамо много разлога за песимизам. У Француској постоји велика већина полицајаца који гласају за крајњу десницу, јер имају тенденцију да људе сврставају у категорије: или сте за полицију или сте против ње. Ако изнесете и најмању критику, ако кажете, у реду, овај полицајац очигледно има проблем са насиљем и не би требало да буде у служби, они сматрају да критикујете целу институцију полиције.
И Први мај је опасан
Извртање чињеница?
– Да, то је стварни проблем и мислим да је то такође питање политичке храбрости, јер се политичари не усуђују да десничарским полицијским синдикатима кажу да ућуте, јер су веома моћни. Политичарима је потребна полиција да би их штитила док су на власти. Надам се да ће филм барем покренути неку расправу или дискусију, чак и ако нисам претерано оптимистичан у погледу резултата. Оно чему се заиста надам јесте да ће барем жртве полицијског насиља, попут Гијома Жирара у филму, бити признате, да ће политичари рећи како се догодило нешто што није смело да се догоди. Овако, ти људи доживљавају двоструко насиље. Желе да дођу у Париз и протестују јер их у провинцији, где живе, игноришу, никога није брига за њих. Желе да буду примећени и зато долазе у престоницу. А када у њу стигну, тамо их туку и наносе повреде, после чега држава то негира и не признаје им се да су неправдено повређени. Порука власти гласи: ако нисте желели да будете повређени, није требало да долазите на демонстрације. Тада то постаје прави проблем наше демократије. На пример, током првомајских демонстрација у Француској постојала је традиција да људи долазе са својом децом. То је био породични излазак. Данас више нико не долази са децом јер се сви плаше да би могли бити погођени гуменим мецима или ударени пендрецима.
Када је почело такво насиље?
– Мислим да је почело после покрета „жутих прслука“ 2018, када је полиција постајала све више наоружана, све више налик на робокапове, а политичари су све чешће говорили да демонстранти желе да униште Републику и да су ту да убијају. Чак су говорили да долазе с намером да убијају полицајце. Наравно, ако сам полицајац и неко ми каже да су ти људи изузетно опасни и да желе да ме убију, реаговаћу пуцањем. Одговорност политичара је огромна. Држава стоји иза тога, она све оне који протестују против уништења Газе, за права жена, за еколошке проблеме… назива терористима. То, међутим, не значи да не постоји насиље и са друге стране. На демонстрације долазе и екстремно десничарски демонстранти само да би се сукобили са полицијом. Дакле, није реч о порицању тога, нити о порицању тежине посла полицајаца који контролишу масе. Али одговорност политичара јесте да смире ситуацију.
Продуценти ми верују
Да ли сте икада имали сукоб са полицијом?
– Не, никада. Увек се понашам врло пристојно. Знам људе који су током демонстрација били ухапшени и провели 48 сати у притвору. Ја лично не идем често на демонстрације. На пример, током демонстрација против подизања старосне границе за пензију, био сам тамо. И тачно је да смо пријатељ и ја ходали и изненада се нашли на челу колоне, где су били екстремисти који су бацали предмете на полицију. Изненада смо се нашли усред тога, а то нисмо желели. Одмах смо се повукли. Видео сам и случај када сам, за потребе овог филма, неколико дана проводио са унутрашњом контролом полиције. Показали су ми пример потпуно мирног демонстранта који се нашао у првом реду само зато што је био радознао да види зашто је протестна колона стала. Дошло је до сукоба између екстремиста и полиције, и полиција је бацила гранату на демонстранте који су их напали. Те гранате садрже мале тврде пластичне пројектиле који се распршују и повређују ноге. Један од тих пројектила погодио га је у око. Поднео је пријаву, спроведена је истрага, а закључак полиције је био да није требало да буде тамо. Младић није учинио ништа, а изгубио је око. А када изгубите око и неко вам каже да сте криви јер није требало да будете тамо – то је заиста тешко прихватити.
Главна глумица Леа Друкер је феноменална, њен таленат носи добар део филма: зашто сте је изабрали за лик инспекторке Стефани?
– Наравно, када стварате лик, желите да има хуманост. Могли бисте замислити особу без емпатије, што би био интересантан психијатријски случај, али Леа има способност да покаже хуманост без отвореног показивања емоција. Оно што је било интересантно код ове улоге јесте да ти полицијски истражитељи не смеју да показују шта осећају, јер морају да се држе чињеница и само чињеница. Али, они су ипак људска бића и имају осећања. Наш основни принцип са Леом био је да она не сме отворено да показује емоције, да нема испаде, чак и када је изнервирана понашањем неког полицајца. Мора да задржи све у себи, а да публика ипак осети да је то ту, без експлицитног приказивања. Леа је изузетна у томе.
Чини ми се да успевате да снимите филм сваке три године, како вам то полази за руком? Многи редитељи снимају филм једном у пет или шест година.
– Неки сниме и по један филм годишње, Франсоа Озон на пример. Кантен Дипије чак два филма годишње сними и не знам како им то полази за руком. Али, три године су за мене добар ритам. Последња три филма радио сам са истом продукцијском кућом. Када на почетку процеса писања дођем са идејом и кажем да бих желео да радим на томе, ако они процене да је идеја обећавајућа и интересантна, финансирају процес писања. Имам срећу да радим са продуцентима који ми верују. То ми омогућава да живим од свог рада.
Пише Срђан Јокановић