Исландски редитељ је снимио прелепу причу “Љубав која преостаје” о породици након развода где све остаје како је било, па бива и боље! Филм је снимао у свом бајковитом селу на обали океана, његова деца су тумачила главне улоге, као и његове кокошке, коњи, пас, док су му рођаци и пријатељи помагали у послу. У разговору за “Илустровану Политику” током протеклог Канског фестивал, где је ова мелодрама имала светску премијеру, аутор је говорио о животу на изолованом острву, размишљањима о прошлости и будућности и исказао уверење да Доналд Трамп никада неће бити председник његове домовине, баш као ни Гренланда
За почетак – “Сентиментална вредност”, норвешки филм који је управо добио Оскара – јесте добар, али не колико и исландски “Љубав која преостаје”. Он није добио ништа, осим љубави гледалаца према овој маштовитој и дирљивој породичној причи о пару који није више у браку, али не могу заиста и да се раздвоје, већ настављају да брину једно о другом. Можда и зато што живе у малом селу на Исланду, изолованој острвској држави усред океана. Можда зато што имају троје деце, кокошке, пса. А можда и зато што не желе да признају како је развод био погрешна одлука јер нека скривена љубав међу њима и даље постоји.
Филм је режирао Хлимур Палмасон (41) који је добро познат нашим гледаоцима јер је буквално сваки од његова четири играна дугометражна филма приказан у Србији. Први “Зимска браћа” (2017) је добио и награду за најбољи сценарио на Фестивалу ауторског филма, други “Бели, бели дан” (2019) је освојио награду за најбољу мушку улогу на истој смотри, а трећи “Земља божја” (2022) донео је Хлинуру признање за најбољу режију – опет на истом фестивалу. Само је редитељев кратки филм “Гнездо” приказан на Палићком фестивал пре четири године.
И наравно, овај најновији “Љубав која преостаје” је опет био посластица Фестивала ауторског филма, редовног биоскопског репертоара и телевизијског програма РТС протекле седмице. Хлинур воли да ради на више филмова истовремено, али то не значи да жури. Напротив, смета му када му неко поставља рокове и пожурује га. Воли да снима све око себе и тек онда да размишља какву би причу ти снимци могли да покрену и понесу. „Вероватно зато што сам уметник или филмски стваралац, имам ту потребу и жељу да забележим ствари пре него што нестану“, каже он. На пример, још 2017. године снимио је рушење свог уметничког атељеа, не знајући где ће тај материјал бити употребљен – а данас је то снажан почетни кадар у филму “Љубав која преостаје”.
Домаћа атмосфера
У свету је јако цењен, као и код нас. Први пут смо се упознали на фестивалу у Локарну где је његов први филм “Зимска браћа” имао светску премијеру. Изненадило ме је колико је био озбиљан за своје тадашње године, за разлику од његових генијалних глумаца Елиота Кросета Хова и Сајмона Сирса који су играли браћу из наслова филма. После сам пратио његову сјајну каријеру која је водила од Кана до номинација за Оскара. Можда га је прошли филм “Земља божја” учинио највише цењеним и познатим широм света па су многи мислили да ће после те спиритуалне авантуре данског свештеника из 19. века у причи о колонијализму и хришћанству на Исланду, снимити неки спектакл или бар нешто веће.
„Људи често мисле да увек морате да идете на нешто ‘веће’, али мене то не стимулише. Имало би смисла можда радити на енглеском; на Исланду има само 350.000 људи, што овај језик чини готово изумрлим. Али ја сам желео да зароним у сам тренутак у коме живим“, објашњава. „Морао сам све то да забележим пре него што нестане, пре него што деца одрасту и буде прекасно. Живот вам промакне у трен ока. Прође тако брзо. Мислим да сам само желео да направим нешто о ономе што имамо, о ономе што нас окружује или одакле долазимо. Тако често то не примећујемо док нам не буде одузето или док га некако не изгубимо“.
Зато је осим сјајних глумаца у улогама родитеља – Сага Гардарсдотир и Сверир Гуднасон – за ликове њихове троје деце узео своју децу која су већ играла у неким татиним филмовима. То су старија ћерка Ида и близанци Гримур и Торгил. Хлинур је рођен 1984. у малом месту Хебну, у подножју бајковитог фјорда на северозападу острва где живи свега неколико хиљада људи. Као и многи Исланђани, и Хлинур је студирао у Данској, у Националној филмској школи где је дипломирао 2013. Од тада је пронашао свој пут у тешком свету финансирања филмова: један снима на Исланду, а један у Данској. То је, каже, једини начин да опстане и радио оно што зна и воли. Сада се спрема да поново ради у Данској, један историјски еп чији је радни назив “На копну и мору”.
Због жеље да ради у окружењу које воли и познаје, да снима на исландском језику и забележи свој свет који нестаје, Палмасон је радио у домаћој атносфери: у свом селу, са својим псом, својим коњима, својом децом, својим кокошкама, својим рођацима и својим пријатељима. Нека вас животиње не збуне: неке од најпоетичнијих призора филма је магисјки реализам са кокошкама и коњима у главним улогама.
– Овај филм настајао је веома дуго, али у фрагментима, а оно што људи зову магичним реализмом заправо је само покушај да будем веома разигран и да дозволим филму да ради шта год жели – рекао је у разговору за наш лист Палмасон током протеклог Канског фестивала. – Понекад радиш и помало глупе ствари, или ствари које су само нека прва мисао. Хтео сам да једноставно пратим ту прву мисао и видим шта ће се десити. Као што је Ален Гинзберг рекао: „прва мисао, најбоља мисао“. Мислим да је он ипак стално преписивао своје текстове, па сам и ја радио исто. Много сам преправљао. Али то што сам могао да снимам и развијам филм током дугог периода значило је да сам често само реаговао на материјал. Ако бих нешто снимио, па га развио у Шведској и добио материјал назад, једноставно бих га гледао, реаговао на њега и настављао да пишем. Ако се нешто деси у филму, то је често моја реакција на неку слику. По томе је мало другачији од мог претходног филма.
Проблем је на зиду!
Идеју за причу добио је док је снимао кратки филм “Гнездо” о томе како његово троје деце праве кућицу на дрвету.
– Пошто сам две године снимао своју децу и ту кућицу на дрвету, много времена сам проводио у малој шупи, читајући књиге или чекајући да животиње уђу у кадар. И док сам седео, почео сам да размишљам: шта раде родитељи ове деце? Тако сам почео да пишем малу причу за њих. Имао сам осећај да време пролази веома брзо, да се око мене толико тога дешава и да све иде тако брзо да не могу да то ухватим. Деца су расла и готово си могао да видиш како се мењају. Пожелео сам да ухватим тај период њиховог живота који нестаје, да нешто радим са њима пре него што постану превише стари, пре него што оду из гнезда. Када смо преселили породицу из Данске на исландско село, купили смо сопствену филмску камеру и опрему. Камеру једноставно држим у аутомобилу сваког дана и снимам шта год пожелим. Тако конструшем и градим своје филмове – користећи материјал који сам већ снимио уместо да све напишем унапред. Стално снимам, а затим реагујем, и тај материјал диктира правац у којем идем.
Зато се Хлинурови сценарији много мењају током развоја све до почетка главног снимања.
– На самом снимању имамо можда два или три месеца и тада је све већ веома чврсто постављено. Али током седам претходних година сценарио се стално мења. Филм је имао друго име, лик није био рибар него жена… стварно велике промене су се десиле. Покушавао сам да схватим шта овај филм жели да буде. Али годину дана пре снимања почиње да постаје веома јасно конструисан. Често у последњих неколико месеци окачим сценарио на зид и онда пролазим кроз њега изнова и изнова. Ходам поред њега, мењам ствари, па опет пролазим, па опет мењам. То је заправо најбоља метода коју сам пронашао за своје филмове – ставим га на зид, пролазим кроз њега, тражим прави ритам. Ако нешто не функционише, покушавам да то поправим пре снимања. Јер осећам да ако имам проблем док је сценарио на зиду, имаћу исти проблем у монтажи, исти проблем у дизајну звука, па чак и када радимо микс.
Деца страдају
Брак односно развод који је приказао у филму јесте романтичан, нежан меланхоличан. Да ли је то типичан начин на који се завршавају исландски бракови?
– Волео бих да јесте – каже Хлинур. – Али није. Није. Страшно је како се људи понашају када се разводе и на крају увек страдају деца. Када снимаш филм, често имаш веома снажан осећај шта не желиш да он буде. Нисам желео да овај филм буде о неком конкретном догађају. Нисам желео да буде о љубомори или о некој ситуацији, о превари. Хтео сам да буде о томе да си људско биће и да се временом удаљавате, али да се и даље волите. Или бар да се и даље допадате једно другом. Мислим да је филм више налик самом животу. Желиш једну ствар, али желиш и нешто друго. Или можда нешто између. Филм је врло такав. Не зауставља се ни на чему. Само истражује и поставља питања, али не даје одговоре.
Филм делује као да га је редитељ лично проживео, сви глумци такође.
– Сећам се када смо радили наш први филм “Зимска браћа” било је заиста тешко. Нисам имао породицу филмских стваралаца, људе које знам. Нисам имао екипу коју познајем и то ме је плашило. Многи сарадници нису веровали у мене, нису разумели шта ја то радим, какав је то чудан филм…Све врсте сумњи су се појављивале. Али, сада сам имао познату екипу у којој се добро осећам. Били смо као породица, сви, не само моја деца и ја. Мислим да сам желео да филм има тај осећај слободе, непосредности, прилике да кажемо и ствари које можда нису “исправне”. Све што пишем долази из оваквих ситуација. Заиста волим да слушам људе. Када пишем, волим да имам неку особу на уму.
Мајка породице је уметница која прави чудне скулптуре од метала, готово некакве инсталације које пусти да природа – сунце, снег, киша, топлота, хладноћа – делује на њих. Када покушава да уговори изложбу, доживи разочарање: галериста који је стигао у њен дом само што је није отворено исмејао. Гледаоце је прилично привукла та необична уметничка инсталација, а редитељ нам је открио да се, заправо, он лично тиме бави!
– Радим то већ много година. Направим скцице, купим металне плоче, исечем их, ставим на памучни материал и оставим на ливади преко зиме. Не може лети јер онда цео рад нестане због хемијских процеса. Гвожђе и рђа током хладних и влажних дана поједу сами себе и оставе свој отисак на памучној тканини. Те шаре и боје изгледају као слике. Пошто је свака зима другачија, отисак је увек различит. Излагао сам радове у Сан Себастијану, у Шпанији. Не знам како се зове техника којом радим, али знам да сам је ја измислио, нисам је украо од некога. Надам се да нико други у свету не ради нешто слично.
Неопходан црни хумор
Палмасонова љубав према уметности је стара, колико и она према филму.
– Када сам се преселио у Данску, пријавио сам се и на уметничку академију и на филмску школу. Био сам потпуно отворен за обе, јер сам знао да ћу се бавити и једним и другим. Одбили су ме на уметничкој академији, а примили су ме на режију. Док сам четири године студирао, ишао сам свакодневно у огромну библиотеку уметничке академије. Тако је заправо и она била део мог студирања. Одувек сам сликао и правио скулптуре. Веома ме занимају годишња доба и темперамент времена: његова лепота и бруталност, ти контрасти хладног и топлог, тишине и олује. Користим их готово као палету за сликање, да уравнотежим филм. Када гледате филм и можете да осетите како време пролази, за мене филм постаје стварнији.
Није Хлинур Палмасон само занесени северњак који гледа у море са врхова фјорда. Има он и необичан смисао за хумор који се види и у његовим филмовима. На питање шта њега највише успева да насмеје, одговара:
– Моја деца, али она ме и “најбоље” излуђују! Надам се да се то види и у филму. Мислим да је хумор најважнији. То је компликована ствар, али то је оно што те одржава у животу. Чак и на оваквим местима, када ходаш црвеним тепихом или шта год да радиш, мораш да имаш смисао за хумор, иначе би полудео. Да, и црни хумор, дефинитивно. Мало црног хумора увек је потребно. Не знам зашто. Једноставно је потребно. Као када слушаш панк или рокенрол. Потребна ти је та енергија. Вероватно је то најважнији подстицај да и сам ослободиш неку енергију. Ниједно од моје деце заправо не жели да буде глумац. Моја два сина углавном размишљају о томе да ли ће бити плаћени за оно што раде. Али, сви уживају у томе, добро се забављају.Трудим се да буде забавно јер у супротном нећу добити оно што желим, а онда имамо велике проблеме касније у монтажи, у дизајну звука, у миксу и свему осталом. Јер постпродукција траје годину дана и ужасно је ако немаш оно што ти треба. Написао бих, рецимо, једну сцену и дао је њима. Ида, која је најстарија, одвела би их у другу собу док сам ја спремао вечеру или нешто слично. Она је вежбала сцену са дечацима. После вечере су дошли и одиграли је. Рекао сам: ово је стварно добро, али можда би требало да пробате овако? Онда су се вратили, увежбали и онда смо то снимили. Све је било део свакодневне рутине, врло обичне породичне рутине.
Град ме гуши
Рутина живота у Данској је за Палмасона трајала десет година, а онда је одлучио да се врати у своје родно место.
– Пријају ми мир, тишина, изолација, мада Исланд није баш толико изолован. Мислим… јесте мало, али ја се бавим филмом и имам пријатеље у Данској и свуда, тако да ипак доста путујем. Мислим да је разлог то што су моја деца расла и желео сам да доживе одрастање какво сам ја имао, које сам заиста волео. Град је почео помало да ме гуши. Све више сам проводио време ван града. Тако да смо једноставно осетили – деца расту, живимо у врло малом стану – хајде да се вратимо на неколико година па да видимо. Моја ћерка воли коње, а тамо где смо живели нисмо могли да имамо коње. Мој отац има коње. Живимо одмах изван малог града који се зове Хебн. То је неких пет–шест сати вожње колима од Рејкјавика. Имамо и мали аеродром па можемо да летимо, тада траје око сат времена. То је старо рибарско место. Људи тамо још много пецају рибу. У суштини, ја тамо само радим. Снимам скоро сваке недеље, сликам, правим своје радове, поправљам кућу и све те ствари. Нормалне, свакодневне ствари. Тренутно радимо на једном историјском филму. Ради се о настанку мог родног места, Хебна. Заснован је на животу трговца по имену Ото Тулинијус који је живео са друге стране планине на којој се налази моје родно место. То је прича о њему и његовој породици који растављају своју кућу и претварају је у сплав, стављају све своје ствари на њега и путују око планине, морем, како би пронашли ново место на којем ће поново саградити кућу. Припремам и снимам га већ годину дана, мало по мало, а снимаћемо још две године. У извесном смислу то ће бити најекстремнији и најчуднији филм који сам икада снимио.
Проналажење, откривање, освајање… теме су ових последњих Хлинурових филмова. Нисам могао, а да не питам: да ли мислите да ће Исланд постати амерички?
– Надам се да неће. Исланд је већ прилично западњачки оријентисан. Тамо постоји америчка база. Не мислим да ће то ићи толико далеко. Мислим да је цела та Трампова идеја око Исланда или Гренланда помало непријатна и мислим да се она неће дуго задржати у оптицају.
Иако се то не би рекло, редитељ за себе сматра да јесте политичан, али са задршком:
– Пратим ствари и осећам, али о томе не говорим много нити желим да то буде суштина мог рада. То није мој посао. Много је људи који о томе знају много више него ја. Понекад потпишем неку петицију, али и то ретко. Нисам политичар, никада нисам рекао за кога гласам, не знам зашто. Људи покушавају да разговарају са мном о политици и ја то увек зауставим. Понекад имам осећај да мисле како морају да имају мишљење о свему, а мени се чини да не мора да буде тако. Такође, не знам зашто ико жели да чује шта имам да кажем о политици јер то није мој посао. Ја сам уметник. Постављам питања, не дајем одговоре.
Одлука да не прави политичке филмове или да не говори о друштву – да ли је то зато што га то не инспирише визуелно или тематски?
– Када нешто стварам, ако то нема прошлост, садашњост и будућност, онда ми није занимљиво. Филм мора да има много слојева. У почетку, док га пишем, постоји само један наративни слој и он још не функционише. Али када наставим да истражујем, да снимам, да испробавам, онда почињем да осећам као да филм добија прошлост и будућност. Веома је чудно. Ако будем превише конкретан, имам осећај да на неки начин убијам филм. Можда тражим неку врсту безвремености – да се не заустави на нечему врло одређеном. Јер мене увек више привлачи питање шта значи бити људско биће, истраживање породице, нешто што је универзалније и отвореније. Зато се удаљавам од политичких тема. Али у исто време, све што радиш обојено је оним што се дешава у свету. Чак је и овај филм, који је веома интиман и мали, обојен тим стварима. Не бих могао то да одбацим. Постоје делови филма који то показују, али то није била моја намера – једноставно се десило.
Пише Срђан Јокановић