Иза разговора о његовом чудесно анимираном филму „Магични атлас“ постепено се отвара један много шири портрет човека који покушава да овлада сопственим емоцијама, који време сматра најдрагоценијим ресурсом, који се опире представи околине о успешном животу и који уметност доживљава као начин спознаје другачијег света, оног у коме је лисица свето биће. О томе је кинески уметник са нашим новинарем причао у Локарну, након светске премијере његовог ремек-дела у покретним сликама
Сун Шун каже: „Ако покушаваш да мутну воду прочистиш мешајући је, само ћеш је још више замутити; ако је оставиш на миру, талог ће се слегнути и вода ће поново постати бистра“.
Сун Шун жели да каже: Не мораш да реагујеш на сваку увреду, не мораш сваког човека заувек да осудиш због једног поступка и не мораш сваку препреку да уклониш истог тренутка. Понекад је најбоље да не расипаш снагу на оно што те удаљава од онога што сматраш важним.
Сун Шун каже: „Живот је кратак и не желиш да га протраћиш“.
Сун Шун жели да каже: Десет година живота је посветио свом првом дугометражном филму, продавао је своје уметничке радове и одрицао се онога што би други сматрали нормалним животним циљевима само да би остварио оно што сматра вредним и битним за њега.
На први поглед, стрпљење (са мутном водом) и хитност (непротраћивање живота) делују као супротности. Код њега, међутим, можда се допуњују: треба бити стрпљив према ономе што не можеш да контролишеш, а не губити време када је реч о ономе што си одлучио да урадиш са сопственим животом.
Сун Шун није непогрешиви мудрац. Напротив, привлачност његове појаве је можда баш у томе што је овај професор, аниматор, редитељ, сликар, дрворезац истовремено тврдоглав и рањив, апстрактан и практичан, окренут великим космичким питањима, а опседнут тиме како да сачува време у свакодневном животу. Иза свега тога стоји човек који је десет година покушавао да оствари једну замисао, а успут открио да је снимање филма и својеврсна школа живота.
У њега је уложио готово све што има, а онда, када је коначно завршио дело, рекао је како је тих десет година заправо најкраће време које му је било потребно да оствари свој сан. Још је необичније када схватите да он не говори само о филму. За Сун Шуна, кинеског визуелног уметника познатог по спајању цртежа, графике и анимације, стварање филма постало је начин да испита сопствени живот, однос према другим људима, време које нам је дато и свет у коме живимо.
Филм као животна одлука
Уметник, који ради у различитим медијима и чија се дела налазе у збиркама значајних светских музеја, није кренуо у овај подухват као филмски аутор у уобичајеном смислу те речи. Анимација је за њега била још један начин да створи сопствени свет у којем се сусрећу цртеж, сликарство, дрворез, митологија и питања о човековом месту у свемиру.
Његов први дугометражни филм, „Магични атлас“, настајао је читаву деценију, уз помоћ око пет стотина студената уметничких школа, док је стални тим његовог студија бројао свега петоро људи. Филм је делом финансиран продајом Сун Шунових уметничких радова, након што је почетну подршку обезбедила Џудит Нилсон, оснивачица сиднејске галерије „Вајт Ребит“ („Бели зец“), једне од значајних светских колекција савремене кинеске уметности. Са другом галеријом „ШангАРТ“ из Шангаја, која представља Сунов уметнички рад и прати развој „Магичног атласа“ кроз изложбе и приказе оригиналних цртежа и дрвореза, филм је добио и свој изложбени живот, изван биоскопског платна.
Светска премијера „Магичног атласа“ одржана је на Фестивалу у Локарну, где смо и разговарали. Филм прати дечака који пролази кроз низ необичних, измаштаних предела, од којих сваки има сопствени лик и визуелни језик. У њему се смењују анимација дрвореза, сликарство тушем, савремени сликарски израз и персијска минијатура, док се прича постепено шири ка питањима памћења, поновног рађања, природе стварности и односа између појединца и света.
Неки критичари су приметили да је филм толико густ од идеја и симбола да га није лако у потпуности разумети при првом гледању. Сун Шун, међутим, тврди да је покушао да причу учини што једноставнијом. Наш разговор зато није био само о томе како је филм настао већ и о свету који је њиме покушао да створи – и о човеку који је десет година настојао да га доврши.
Сун Шун је рођен 1980. године у Фусину, у кинеској провинцији Лиаонинг која припада ширем културном и историјском пределу Тунгузије. Студирао је графику на Кинеској академији уметности, а 2006. основао сопствени студио за анимацију. Кинески медији и уметнички портали издвајају га као аутора препознатљивог ликовног језика чији рад обухвата анимиране филмове, графике, цртеже, дрворезе и инсталације. „Магични атлас“ представља најобимнији подухват у његовој досадашњој каријери. За свог аутора филм је много више од остварења које је требало довршити и приказати публици. Током десет година рада, „Магични атлас“ постао је својеврсна животна одлука: Сун Шун је морао да научи да сарађује са другим људима, да се носи са недостатком новца, да истраје у тренуцима када је изгледало да се рад неће наставити и да одлучи шта је за њега заиста важно.
10 година је кратак рок
Сун Шун је пре „Магичног атласа“ већ имао богато искуство у анимацији и режији кратких филмова, али дугометражни је захтевао другачију организацију рада. Слика коју уметник може сам да створи у свом атељеу постаје нешто сасвим друго када треба да се претвори у покрет, повеже са другим сликама и уклопи у целину која траје више од сат времена. Уместо једног аутора који контролише сваки потез, настаје велика, сложена структура у којој учествују људи различитих знања и способности.
За „Магични атлас“ користио је технику анимације засновану на дрворезу. Цртежи су преношени на дрвене плоче, а затим ручно резани. Тамне површине и делови дрвета који су изрезани стварали су различите слојеве слике, а њиховим комбиновањем добијан је покрет. Уместо да се ослони на лакши и бржи поступак, Сун Шун је желео да сваки кадар задржи траг ручног рада.
„Када снимате филм, потребно вам је много људи. То је велики подухват и не можете све да урадите сами. Морате да сарађујете са различитим људима, да будете отворени и да имате велико срце, да прихватате друге“, објашњава Сун који је студентима-сарадницима био професор а истовремено организовао њухов рад на филму.
Сун Шун није желео да направи анимацију која би само илустровала причу. За њега је сваки ликовни стил представљао засебан свет, са сопственим правилима и начином на који се стварност у њему обликује. Дрворез, туш, сликарство и други уметнички изрази нису били само различити визуелни украси већ начини да се покаже како се мењају простор, време и човеково искуство. Уметничка дела која је стварао паралелно са филмом била су део истог процеса. Слике су му понекад служиле као својеврсни сториборд, док су поједини мотиви из филма добијали самосталан живот у облику графика и великих дрвореза. Уметничка изложба „Магични атлас“ и филм истог назива тако су се развијали упоредо, узајамно се допуњујући.
Редитељ каже да је првобитна верзија приче била знатно дужа и да садашњи филм представља тек део онога што је замишљао. Током десет година мењали су се и сама прича и начин на који је она могла да буде испричана.
„Мислим да је десет година најкраће време које ми је било потребно. Већ сам уштедео време тиме што сам радио десет година. Да нисам био толико усредсређен, требало би ми двадесет или тридесет година“.
Људи су у основи добри
То није само досетка уметника који жели да нагласи сопствену упорност. У њој се крије један од главних парадокса његовог погледа на живот: време је кратко, па не треба трошити живот на небитне ствари; али када пронађете нешто што сматрате заиста важним, онда томе треба посветити онолико времена колико је неопходно.
Десетогодишњи рад подразумевао је и дуге периоде неизвесности. Сун Шун је у филм улагао новац зарађен продајом сопствених уметничких дела. Када би имао више средстава, продукција би напредовала брже; када би новац нестао, рад би успоравао. Уместо да обезбеди читав буџет унапред, филм је настајао постепено, у складу са могућностима које су се отварале. У тим околностима, недостатак новца није био само практичан проблем већ и једно од искустава која су га приморала да преиспита сопствени однос према тешкоћама.
„Много пута сам остајао без новца. Како да наставим даље? Где да га нађем? То су заиста тешки, тужни тренуци. Али, онда се вратим себи. Туга је само једна врста емоције. У таквој ситуацији треба да застанете, да се умирите и покушате да пронађете решење. Много пута сам успео да наставим управо онда када нисам имао новца“.
На питање да ли у таквим тренуцима има некога на кога може да се ослони – породицу, супругу, пријатеље или можда будистичку филозофију – он не издваја једну особу нити нуди једноставан одговор. Враћа се идеји да треба веровати људима и оставити простор за промену.
„Не верујем да су људи у суштини лоши. Мислим да је свако у основи добар, мада понекад сретнете некога ко се понаша лоше. Али, то може бити само тренутак, а може бити и неспоразум. Људи се сукобљавају, па је важно знати како да се та ситуација оконча. Неко ко данас делује као лош човек можда ће сутра бити другачији. Зато не треба судити пребрзо, нити сваку увреду или сукоб претварати у борбу која се мора одмах добити“.
Његово инсистирање на стрпљењу делује помало противречно када се има у виду да је филм снимао зато што је осећао да нема времена за губљење. Ако је живот кратак, зашто чекати да се ствари саме разреше? Сун Шун не види ту никакву противречност. За њега постоји кључна разлика између чекања које човеку омогућава да јасније види ситуацију и беспотребног расипања времена на ствари које га удаљавају од онога што је изабрао као свој животни задатак.
„Мислим да обични људи сваког дана желе ово или оно: желе новац, желе нешто да купе, желе да буду срећни, напију се, наљуте се зато што нешто није онако како су замислили. И тако дан за даном пролази време, а људи га троше на ствари које нису важне. У томе протекне читав живот. Ја сам, међутим, одлучио да се усредсредим на једну ствар која ми је заиста важна – на филм. На тај начин, мислим да сам уштедео време и сачувао сопствени живот. Своје време уложио сам у нешто што сматрам важним. Ако се догоди нешто лоше, не морам да дозволим да ме то заустави. Настављам да радим и нико не може да ме скрене са тог пута. Да сам дозволио да ме ометају мање важне ствари, верујем да не бих завршио филм ни за десет година. Требало би ми двадесет или тридесет. У том смислу, не сматрам да сам филму посветио превише времена. Напротив, тиме што сам се усредсредио на један велики задатак сачувао свој живот од расипања. Мој живот је уметност. Никада нисам желео да се бавим бизнисом, јер мислим да би ми то одузимало време. Не треба ми много новца. Довољно ми је да имам онолико колико ми је потребно за живот и рад. Важно ми је да се посветим филму и уметности“.
Господар својих емоција
Сун Шун не заступа идеју да уметник треба да буде хладан или да потискује осећања. Напротив, емоције су му неопходне у стварању. Али постоји разлика између осећања која уметник користи и осећања која њиме управљају.
„Наравно да људи могу да ме насмеју. Смех је добар, људи су срећни када се смеју. И срећа је емоција, па зашто је не бисмо прихватили? Али неке веома лоше емоције не треба да нас обузму. Уметност захтева осећања, али и способност да се она обликују. Попут сликара који располаже различитим бојама, уметник има на располагању читав спектар емоција. Не мора да их се одрекне, потребно је да научи да их користи. Проблем настаје када се љутња, повређеност или страх претворе у реакције које више не можемо да контролишемо“.
Признаје да му то није увек полазило за руком. Као млађи био је импулсивнији, лако се љутио и чак улазио у сукобе са професорима. Док је радио самостално, могао је да организује свој живот и рад према сопственом темпераменту. Дугометражни филм, међутим, захтевао је сарадњу са стотинама људи. Није више могао да се понаша као да су његове потребе једино што је важно.
„Морате да прихватите људе, али не смете да дозволите да вас лако повреде. Неко може и да виче на вас, али не морате да се због тога наљутите на ту особу и скупаљте бес или тугу у себи. Ако вам неко у саобраћају довикује нешто увредљиво, можете да му узвратите и проведете следећих неколико минута у свађи. Али шта сте тиме добили? Потрошили сте време и дозволили да туђа реакција одреди ваше понашање. Зато немојте то да радите. Усмерите се на оно што вам је најважније и наставите својим путем“.
Урављање емоцијама за редитеља „Магичног атласа“ није само питање личног мира. То је и услов да човек не изгуби из вида оно чему је одлучио да посвети живот. Када би сваки сукоб, увреда или недостатак новца могли да га зауставе, „Магични атлас“ можда никада не би био завршен. У разговору помињемо и будизам који је важан део његовог разумевања света, али редитељ не покушава да све своје ставове претвори у филозофски систем. Његова објашњења више личе на закључке до којих је дошао радећи на филму: морао је да се научи стрпљењу, да прихвати да не може све да контролише и да одвоји оно што је заиста важно од онога што му само одвлачи пажњу.
Док о свом животу говори кроз једноставне слике и конкретна искуства, његов филм отвара знатно сложенији простор. „Магични атлас“ не прати уобичајену драматургију у којој се јунак креће од почетне тачке ка јасно одређеном циљу. Прича се развија кроз различите светове, ликовне стилове и облике постојања. Понекад се чини да је реч о сну, понекад о бајци, а понекад о филозофској причи о томе шта уопште значи бити жив. Ипак, редитељ инсистира на томе да је причу покушао да учини што једноставнијом. Њему је било важно да различити ликовни стилови представљају различите димензије. Према његовом објашњењу, сваки од тих стилова означава један свет кроз који је главни јунак Сјао Џи прошао.
Не мора све да се разуме
У средишњем делу, повезаном са светом дрвореза, дечак губи памћење и улази у језеро. Његова смрт приказана је као сан, после којег се буди и сусреће учитеља душа. Од њега добија знања и искуства која треба да прикупи како би могао да настави путовање. У том делу прича постаје ближа поезији и будистичким представама о постојању. Дечак и мађионичар, који се на први поглед појављују као различита бића, на крају се сједињују и откривају да деле исту душу.
„Ми се овде срећемо као одвојени људи, али када одемо у други свет, можемо да откријемо да су наше душе исте“, објашњава Сун Шун. „Свако од нас има тело, али је истовремено део универзума. Ти си ја, ја сам ти. Ми смо део исте целине и делимо исту душу“.
У том тумачењу он повезује будистичке идеје са представом да сваки човек припада нечему већем од себе. У разговору помиње и ДНК, као начин да дочара повезаност појединца са целином, али његова мисао није научно објашњење генетике. Реч је о личном, филозофском покушају да се представи идеја заједничког порекла и духовне повезаности. „Права љубав не познаје границе држава и територија. Она обухвата све људе“.
На крају путовања, дечак и мађионичар стижу до последње димензије, која за Сун Шуна представља својеврсно крајње одредиште живота. Тамо се поново постављају питања која филм прати од почетка. „Живимо, а ипак не разумемо увек шта значи бити жив. Живот није само јело, зарађивање новца, аутомобили, зграде, брак или везе. Шта је онда прави живот? Зашто смо овде? Одакле долазимо и куда идемо“, објашњава Шун своју идеју. Редитељ не нуди коначан одговор. Уместо тога, филм оставља простор за питања и за могућност да гледалац у њима препозна сопствено искуство.
Такав став одговара и његовом ширем схватању уметности. „Људи често мисле да морају да разумеју сваку појединост дела да би у њему могли да уживају. Сматрам да је осећај уметничког дела понекад важнији од његовог потпуног разумевања. Уметничко дело може да нас дотакне и онда када не познајемо све културне, религијске или историјске референце које су у њега уграђене.
То је посебно важно за филм који се ослања на будистичку космологију, регионалну културу североисточне Кине и шаманска веровања народа повезаних са подручјем Тунгузије одакле је родом Сун Шун. Гледаоци који не познају те традиције можда неће препознати сва значења и симболе из филма, али то, према његовом схватању, не мора да буде препрека: “Не морамо да знамо како је неко јело припремљено да бисмо осетили да нам се допада. Исто тако, не морамо да будемо стручњаци за филм или уметност да бисмо у делу препознали нешто што нас покреће“.
За Сун Шуна, уметност је блиска и заљубљивању. На почетку односа двоје људи још увек не познају једно друго у потпуности. Постоје неизвесност, радозналост и потреба да се друга особа осети и открије. Управо је у томе део лепоте тог искуства. У том смислу, „Магични атлас“ не тражи од гледаоца да реши загонетку и дође до једног коначног тумачења. Он тражи да се препусти путовању, да прихвати да нешто неће одмах разумети и да дозволи да га слике и осећања одведу до сопствених питања и одговора.
Поштована лисица
Један од слојева филма који ми је било теже да препознам односи се на шаманску традицију. У разговору смо се враћали на њу, покушавајући да утврдимо који се конкретни елементи појављују у филму и како су повезани са Сун Шуновим тунгуским завичајем. Ако човек не зна како да реши неки проблем или шта га чека у будућности, може да потражи помоћ шамана, који ће покушати да протумачи знакове и укаже на могући пут.
Редитељ је говорио о веровањима према којима душа може да пређе из човека у животињу и обрнуто.
„У таквом погледу на свет, граница између људског и животињског није непробојна“, објашњава мој саговорник. “Животиња може да постане посредник у разумевању света, а шаман кроз ритуал, плес или другачије стање свести покушава да успостави везу са оним што обичном човеку остаје недоступно“. Сун Шун је посебно поменуо лисицу, која у његовом завичају има готово свети статус. Људи је, како је објаснио, не посматрају као обичну животињу коју треба држати као кућног љубимца, већ као биће према коме се односе са страхопоштовањем. Шаманизам је овом уметнику важан као поглед на свет у коме човек није одвојен од природе и у коме се видљиво и невидљиво непрестано додирују.
Сун Шуново интересовање за уметност почело је још у детињству. Волео је да црта и да копира слике, али данас сматра да га није привлачила само вештина цртања. Много више занимало га је како је свет састављен.
„Када цртамо дрво“, објашњава, „можемо да посматрамо не само његов облик него и начин на који је расло. Његова структура открива историју развоја, као што цртеж људског тела подразумева разумевање односа између различитих делова и њиховог функционисања. Уметник, дакле, не копира само оно што види. Он покушава да разуме шта се налази иза видљивог облика. Понекад уметника упоређујем са научником. Посматрате свет, проучавате га и стално размишљате о томе како да створите нови свет. Тај нови свет повезан је са стварним светом, али није нужно његова копија. То је нека врста паралелног света. Посао уметника је да створи нови свет. Није довољно само нацртати неки предмет или направити лепу слику. За мене је уметност начин да истражујем свет и откријем како је устројен“.
Тај став помаже да разумемо и зашто се одлучио за анимацију. Сликарство и графика били су му важни, али су му временом постали недовољни. Филм је отворио могућност да слике повеже у покрет, да истражи однос између различитих простора и да створи свет који се не открива одједном, већ постепено, кроз трајање. Он не напушта сликарство да би постао филмски редитељ, већ покушава да пронађе медиј који ће му омогућити да оствари оно што у једној слици није могао.
Сун Шунов отац био је дрводеља, а мајка домаћица. Родитељи нису били уметници и имали су другачију представу о томе како би њихов син требало да живи. „Мој отац је желео да живим у старом свету. Желео је да имам добар посао, зарађујем новац, купим кућу, оженим се, добијем децу, пошаљем их у школу и наставим да зарађујем све више. И онда? Остарите. На крају сте само поновили живот својих родитеља. То је стари свет“.
Паметно потрошене године
Он не говори о томе као о једноставном сукобу између уметника и родитеља који га не разумеју. Више га занима разлика између две представе о животу. „Мислим да млађа генерација увек мора да се бори са старим системом. Родитељи желе да њихова деца живе у свету који они познају, јер желе да буду сигурна. Али млади желе да крену ка новом свету. Проблем је што је нови свет опасан, барем из перспективе родитеља. Они желе да им деца буду безбедна, а за њих то често значи да остану у старом свету. Ја сам, на пример, потрошио сав свој новац током десет година да бих направио дугометражни филм. Мислим да моји родитељи то не могу да разумеју. За тај новац могао сам да купим велику кућу или скуп аутомобил. Зашто бих онда снимао филм, поготово филм који није комерцијалан“?
То је питање које се провлачи кроз читав наш разговор. Зашто посветити десет година нечему што не доноси сигурност, што захтева непрекидно одрицање и што можда неће бити разумљиво свима? Сун Шунов одговор није да је уметност важнија од свега за сваког човека. Он говори о сопственом избору. За њега је стварање филма било важније од новца који је могао да заради, куће коју је могао да купи или живота који су други сматрали пожељним. И ту се његове приче о емоцијама, времену, породици и уметности спајају у једну целину. Човек не може да контролише све што му се догађа, али може да одлучи чему ће посветити свој живот. Не може да избегне сваки сукоб, недостатак новца или разочарање, али може да покуша да не дозволи да га они удаље од онога што сматра суштинским. „Магични атлас“ настао је из такве одлуке.
Сун Шун не нуди једноставна решења. Не тврди да је открио коначну истину о животу, нити да уметност може да разреши све противречности света. Али верује да уметник може да створи простор у коме ћемо их видети другачије – простор у коме стварност престаје да буде једина могућност. Можда је зато најважнија реченица коју је изговорио управо она која на први поглед делује као једноставна дефиниција уметничког посла: уметник треба да створи нови свет. За Сун Шуна, тај свет није бекство од стварности. Он је начин да се стварност поново погледа, да се у њој препозна оно што иначе превиђамо и да се запитамо да ли живот мора да буде само понављање већ познатих образаца.
Десет година рада на „Магичном атласу“ зато за њега није било десет изгубљених година. Биле су то године у којима је покушавао да створи нешто што раније није постојало. А ако је живот кратак, како сам каже, онда је можда најважније питање не колико нам је времена потребно да нешто завршимо, већ да ли смо то време посветили нечему у шта заиста верујемо.
Пише Срђан Јокановић
