У такмичарском програму фестивала Јегор Шчиренко (22), студент четврте године режије на Сверуском државном универзитету за кинематографију „Сергеј Герасимов“ у Москви представио се једним од најзанимљивијих филмова који су приказани на овогодишњем Кустендорфу. Реч је о делу „Демони, демони, демони“ чији је главни јунак Љоша Кирилов, младић веселе природе, али који има велику жељу да убије себе, односно своју душу. Једне ноћи упознаће мистериозног странца за кога гледаоци неће бити сасвим сигурни да ли је то биће мушко или женско, људско или надљудско, искрено или лукаво, и коју игру игра са младићем неснађеним у овом свету.
Притом, Јегор је тај филм снимио на прилично неуобичајен начин дајући својој машти на вољу, како сликовно тако и текстуално, у чему су му помогли и главни глумци Данила Омелченко, Артем Нечепуренко и маестрална руска звезда старије генерације Роза Хајрулина. Јегора смо уочи доделе награда на Кустендорфу замолили да нам објасни како је добио идеју за овако необичан филм?
– На нашем универзитету у Москви професор нам је задао да направимо филм по неком тексту Достојевског и ја сам изабрао роман „Зли дуси“ који ми се много допао. Главни јунак Кирилов хоће да се убије не зато што се њему лично нешто лоше дешава, већ је то више било самоубиство из идеолошких побуда. Почео сам да размишљам како би таква тема могла да се пренесе у савремени свет. Многи млади људи моје генерације осећају напетост због превише информација и брзине живота и желео сам да истражим колико далеко млада особа може да иде са анализоим себе, сопствених рамишљања и поступака. Чини ми се да превише размишљамо о томе зашто нисмо успешни, зашто нисмо вољени и слично и ако немамо добар одговор на таква питања то може довести до суицидних идеја.
Значи превише преиспитивања није баш добро за здравље?
– Наравно, нећеш бити баш здрав ако себи одузмеш живот.
Постарија госпођа у филму је крајње живописан лик: шта она представља у целој причи?
– Она представља лик из романа, вођу револуције Верховенског, младића од двадесет и пет година. Али у филму она не представља појавни облик тог револуционара, већ његов унутрашњи свет. Неки гледаоци на Кустендорфу су мислили да она представља Смрт. И јесу и нису у праву. Она није људско биће и због тога привлачи пажњу. Она изгледа чудно, помало и застрашујуће, не можеш да кажеш са сигурношћу да ли је мушкарац или жена. Верховенски је атрактиван, али манипулативан и у себи има много тога лошег. Исто и у филму, стара дама игра своју игру и психолошким манипулацијама, заправо ствара од Кирилова своју играчку наводећи га да се убије. Старији људи делују као ослонац млађима од себе, то је био разлог што сам узео старију глумицу за ту улогу. Љоша се осећа сигурним у друштву таквог Верховенског који у филму има више имена – Зоја, Џек, Ајлита…
Ко је та глумица која тумачи тог „злог духа“?
– Она је позната глумица Роза Хајрулина, веома је цењена на алтернативној позоришној и филмској сцени, има шездесет и нешто година. Позоришном редитељу Константину Богомолову она је муза, омиљена глумица. У његовој адаптацији „Браће Карамазови“ она је играла Аљошу Карамазова. Све те физичке захтеве у филму, од игре на рејв журци до скока из места у кревет, лично је радила. Невероватна је, као да заиста није људско биће, у стварном животу је као лик који игра у мом филму. Потпуно исто и изгледа. Генијална је. Чак ми је поставила услов да ће у филму бити у својој одећи, са својом шминком и изгледом и да то не смем да мењам.
Ви сте на трећој години студија на Руском државном универзитету за филм?
– На четвртој, али филм је снимљен у априлу када сам био трећа. Завршавам тек за годину и по дана, јер код нас филмске студије трају пет година.
Да ли сте прочитали све књиге Достојевског?
– Као што је глумац Јура Борисов јуче рекао у сусрету са публиком, ми у Русији са четрнаест, петнаест година по школском програму треба да прочитамо „Злочин и казну“ и у том узрасту књига нам је глупа и досадна. Тек на трећој години студија, која је у великој мери посвећена Достојевском, прочитао сам неколико његових најважнијих дела. „Зли дуси“ је баш велика, али иако има преко осам стотина страна прочитао сам је за два дана и био сам опчињен. То није само књига, много је више од књиге. Колико ћете на студијама радити Достојевског зависи од професора који води вашу класу. Наш професор Андреј Ешпај је тражио да снимамо филмове по делима Достојевског, али то није обавезно и за све друге школе и разреде.
Достојевски је важнији од других руских класика?
– У односу на остале руске књижевне класике попут Толстоја, Чехова или Пушкина, Достојевски је за разлику од њих и нека врста бренда и то у целом свету, попут „Адидаса“ или тако нешто. Ако у Русији упознате девојку у кафићу и питате је ко јој је омиљени писац или режисер, готово је извесно да ће рећи Достојевски и Тарковски. Чак и ако не мисли то.
Зашто сте пожелели да студирате режију?
– Мој отац је филмски и телевизијски сниматељ и још као дете сам време проводио са њим на његовом послу и снимањима тако сам од детињства размишљао само о филму као професији. И да постанем као отац. Мајка ми је новинарка која је такође писала о телевизији тако да сам и са те стране био предодрђен да се овим бавим.
Имате ли план за дугометражни играни филм?
– Са једном глумицом разрађујем идеју о причи са вампирима, мешавину мелодраме и акционог филма. Кроз два месеца треба да га представимо на конкурсу и пробамо да добијемо новац за реализацију.
Можда да дођете да снимате тај филм у Србији одакле је реч вампир кренула у свет пре више векова?
– Не за тај, али бих свакако дошао због једног другог филма који бих волео да режирам. На друштвеним мрежама сам нашао причу о баба Анујки, такозваној Банатској вештици, која је отровала цело своје село током неколико деценија у другој половини 19. и с почетка 20. века. Била је хемичар-аматер, знала је све о отровима, правила мелеме, љубавне напитке али и отровне чајеве за удате жене које су желеле да се реше својих мужева. Ухваћена је и осуђена тек 1928. године. Она је тада имала деведесет година! Осуђена је на петнаест година затвора, али је због њене старости пуштена након што је пола казне одслужила. Умрла је 1938. у Владимировцима. Волео бих да ту причу снимим на аутентичним локацијама.
Како се рат у Украјини одражава на филмску заједницу Русије?
– Овде у Србији се осећам одлично, али рат је ужасна ствар у којој људи гину. Сваки мушкарац и жена у Русији сањају о томе да се тај рат што пре заврши. Осећа се тензија међу младима, јер нико не жели да буде послат на фронт и погине у Украјини. Живи се релативно нормално али мисли људи су заокупљене тим ратом. Мислим да је и мој филм делом рођен из тог осећаја анксиозности.
Шта се приказује у биоскопима, има ли америчких филмова или само руских?
– Холивудски филмови се приказују у многим биоскопима, вероватно нелегално, али баш ме брига. Не знам како набављају филмове, није мој посао да то знам, можда их позајмљују из Казахстана, само знам да идем у биоскоп и гледам „Дину 2“. Пре пет дана сам гледао „Носфератуа“. „Аватар 2“ је пре две године приказиван у три димензије. Сваки холивудски филм се приказује у руским биоскопима, додуше не у свим, посебно не у оним који су франшиза страних биоскопских ланаца јер се они боје да ће ако то раде, када се ситуација среди, изгубити дозволу за рад. Једино што се филмови у биоскопима баш не рекламирају на уличним билбордима и у телевизијским рекламама. И немамо, рецимо, фигурице са ликовима из тих филмова у продаји. Али, искрено, имамо све као пре рата, модне брендове, „кока колу“ и то зовемо паралелни увоз. Буквално сваки страни производ можете да наручите телефоном и наредног дана стиже на вашу адресу. Можда је цена мало већа него што би била иначе, али ако сачекате два месеца цена ће бити нормална.
Текст и фотографије Срђан Јокановић