Кена Лоуча не треба посебно представљати. Има 86 година, памти Други светски рат, памти период друштвеног благостања после рата, али памти и време када је британско друштво нагло почело да се раслојава осамдесетих година прошлог века. Тада је и он сам често остајао без новца, документарни филмови су му забрањивани на телевизијама и да случајно није срео шкотског писца Пола Лавертија вероватно би већ одавно постао сиромашни пензионер чији је једини посао да шиша траву испред свог дома.
Лоуч и Лаверти од 1996. године раде заједно сваки филм и са њима се увек такмиче у Кану. Два пута су остварења Кена Лоуча добила „Златну палму“: „Ветар који њише јечам“ (2006) и „Ја, Данијел Блејк“ (2016). И тада и раније давао је интервјуе за „Илустровану Политику“ и то су увек биле неке емотивне приче, баш какви су и његови филмови. Са њима је Лоуч створио готово нови жанр социјалне кинематографије. Његови јунаци увек долазе из радничке класе, а приче говоре баш о животу тог униженог пролетеријата. У „Старом храсту“ понижени радници добили су друштво – понижене избеглице. Мудра власт решила је да их супротстави једне другима по принципу две муве, један ударац.
Понекад Кен и Пол дају интервјуе заједно, а некад засебно као што је сада био случај. Док је Кен био помало снен и сетан, Пол је са много више енергије причао о ситуацији у његовој домовини додавши како му је драго што се опет видимо јер јако добро памти лица новинара са којима се већ деценијама среће у Кану.
У соби хотела „Резидеал“ Лоуч је за наш лист најпре говорио о инспирацији за „Стари храст“.
– Било је много повода за филм, а видите и шта се сада дешава, као да живимо радњу „Старог храста“.Тренутно наша Влада поново води кампању против имиграната. Свакодневно добијамо вести о чамцима који прелазе Ламанш и измишљају афере како ти људи нападају власнике чамаца. Али, једини стварни нападач је британска Влада која говори о „инвазији“, сугеришући да су то неки ванземаљци који долазе да нам отму земљу.
Ипак, ви сте на идеју за филм дошли знатно пре свега овога!
– Јесте, посматрајући реакцију целе Европе, а посебно Британије, на те људе које сматрају уљезима. Британија је направила хаос, најпре од илегалног рата у Ираку и тај хаос је довео до таласа избеглица који су кренули ка нама, а ми смо им поручили – одлазите одавде. То је само јасније изражен империјалистички став према другим народима. Поред тога, занимало нас је где почиње расизам и зашто се он тако лако прима међу људима. Очигледно, када имате људе без наде, који се осећају превареним, они траже некога ко је крив за то. Медији и политичари тада бране систем који су створили, кажу „нисмо криви ми већ они други, они који нису наши, који не говоре као ми, који можда не изгледају као ми“ и из тога се рађа расизам. Међутим, расизам се не завршава расизмом, он води ка екстремној десници и фашизму. Много филмова се снима о Холокаусту и то је сасвим исправно, јер треба да се сећамо Холокауста, али мало филмова говори о томе како је дошло до Холокауста? Како се фашизам рађао из безнађа, беса, осећаја преваре и тражења кривца на другој страни. Ко је подржао фашизам? Ко је финансирао нацисте у почетку? Ко их је организовао, мобилисао, зашто? Они који су се више плашили комунизма него фашизма и изабрали су фашизам. Детаљно ће вам описати злочине које је Хитлер чинио, али не и како је заиста он дошао на власт, а то је велика историјска лекција. Такође, Британија је подржавала фашистичког генерала Франка у Шпанији до самог почетка рата, јер су имали инвестиције у тој земљи.
Пише Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању