О браку славног руског композитора из друге половине 19. века, Петра Чајковског са својом ученицом Антоњином Миљуковом много тога се зна, мада се увек открије нешто ново. Окорели нежења и незванични хомосексуалац (у то време) дуго је одбијао брачне понуде, али Антоњина је била упорна, писала му прегршт писама и на крају је попустио. Ипак, заједно су провели свега шест седмица, и када је он напустио више се никада нису видели.
Званично су били у браку до његове смрти (1893), а она је умрла у душевној болници четврт века касније. У болници је писала дневник који је један од важних извора тумачења приватног живота диригента и генијалног композитора који је створио нека од највећих дела класичне музике, као што су балети „Лабудово језеро“ и „Крцко Орашчић“ или опере „Евгеније Оњегин“ и „Пикова дама“.
Док стари филм британског редитеља Кена Расела „Љубитељи музике“ (1971) са Ричардом Чемберленом и Глендом Џексон у улогама композитора-хомосексуалца и студенткиње-нимфоманке није привукао већу пажњу гледалаца, а притом је зарадио изузетно лоше критике, дотле је виђење Кирила Серебреникова на живот свог славног сународника много суптилнији и визуелно лепши. Осим замерке за дужину трајања (два и по сата), филм је добио добре оцене након светске премијере овог пролећа у Кану.
Кирил је целу причу о том катастрофалном браку дао из угла супруге која није била ништа мање чудна особа и живописан лик од свог чувеног мужа. Антоњина јесте студирала свирање на клавиру, али је „докторирала“ уметност порицања истине – само она није видела лаж коју је озваничила удајом и због које је, највероватније, завршила у лудници. Желела је да верује у свог хероја из младости, чак и када је схватила да га мрзи исто колико га и воли.
Иако је тема филма „Жена Чајковског“ сама по себи занимљива за један велики интервју, долазак Кирила Серебреникова у Кан био је догађај из сасвим другог разлога. Кирил је Рус! Није данас лако бити познат Рус у Европи, посебно не на Канском фестивалу. Готово на сваком кораку се тражило од Руса (којих је било на прсте једне руке) да се правдају, дају изјаве верности, да објашњавају или осуђују (Владимира Путина и инвазију Русије на Украјину). Готово више него о филму, Серебреников је причао о свом тамновању у Путиновој Русији, о одласку на Запад почетком рата, о добрим руским олигарсима и лошој руској политици, трпео је нападе, плашио се да не буде гађан парадајзом док је на позорници…
Пише Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању