Убеђен сам да Лоркана Финегана никада раније нисам срео, све до интервјуа који смо током Канског фестивала водили поводом светске премијере његовог новог филма „Сурфер“. Он ме је приликом „упознавања“ питао: „Да ли смо се већ срели? Нисам сигуран. Ко зна? У сваком случају, то ми се често дешава. Страшан сам са памћењем лица, тако да… „.
Онда ништа. Сасвим сигурно нисмо радили интервју када је и коју годину раније долазио у Кан како би приказао претходни филм „Виваријум“, необични хорор-трилер који је овог ирског редитеља учинио познатим у свету. Да ли смо се тада срели на пројекцији, неком пријему… није ни важно, тек искористих његову збуњеност да начиним неколико Лорканових фотографија пре интервјуа, са погледом на једну од две луке овог медитеранског летовалишта.
Лоркан Финеган (45) je „Сурфера“ приказао у оквиру програма „Поноћне пројекције“ и привукао велику пажњу. Његово име је већ постало гаранција за добру забаву на озбиљне теме, а још када у филму има светску звезду попут Николаса Кејџа, разумљиво је зашто се тражила карта више за „Сурфера“. То је прича о човеку који се у позним годинама враћа у родну Аустралију, желећи да на плажи где је сурфовао као дечак купи родитељски дом у коме је одрастао, а који сада има другог власника.
У носталгичну сурф-авантуру повео је и сина, али снове му распршује група локалних хулигана који сматрају да плажу могу да користе само они који ту живе. Све дошљаке, излетнике и викендаше терају са плаже, на овај или онај начин. Уз подршку полиције и власти које подржавају хулигане. Једна старија госпођа објашњава Сурферу: „Деца ће увек бити деца и боље је да заводе ред на плажи и тако потроше енергију него да код својих кућа испребијају жене и избаце им из лица сав ботокс који су у њега ставиле“!
Пристојни хулигани
Паметнији попуштају, али не и тврдоглави Сурфер из назива филма. Врућина и бес му ударају у главу. Чини се као да не постоји ствар коју не би урадио да одбрани своје право на сурф, али и да не постоји понижење које није доживео због тога, физичка или духовна рана и повреда. Чак је и гледаоцима жао тог оца који не одустаје од својих снова…
Лоркан на почетку разговора објашњава да није желео да направи филм о сурфовању већ о посрнућу једног човека који себе назива сурфером. Био је под утицајем аустралијског новог таласа који изузетно цени, посебно филмове „Продужени викенд“ или „Пикник у Хенгин Року“.
– Сурфер покушава да се помири са собом, не да схвати шта жели, већ шта му је потребно. Гледаоци према наслову филма закључују да је то разгледница са плаже, али ја сам одмах раскрстио са тим и одлучио да неће бити секси сцена или рајских обала. Ово је драма рађена према истинитим догађајима у Аустралији којима је сведочио сценариста Томас Мартин. Многи у публици су, након почетног заплета, мислили да ће то бити филм о освети, али испало је другачије. Разум на крају превлада.
Како да не, после много батина које је Сурфер добио!
– Оно што је било интересантно за Томаса, који је све то видео, јесте да су ти момци, хулигани, били пристојно обучени, наизглед нормални младићи средње класе са којима би могао да седиш и пијеш кафу. Али, онда их је једног дана видео како млате људе на плажи. И међусобно су се тукли. Ту се у Томасовој глави родила идеја о причи за филм. То је занимљива тема јер је тај такозвани сурферски локал-национализам уочљив у целом свету. Рецимо у богатим крајевима, резиденцијалним, у Калифорнији или Аустралији. Код Малибуа постоји крај насељен банкарима који заузимају јавне плаже не питајући никога, не дозвољавају никоме да сурфује туда, а полиција не реагује.
Финеган је последњих година доста читао о томе и закључио да је то карактеристика племенских заједница у којима неки шаман, најјачи хулиган, води главну реч.
– У савременом добу неки мушкарци се враћају том исконском поретку, посебно уколико се осећају изгубљено или су збуњени са својом мушкошћу па им припадност групи доноси смисао у њихове животе. А то користе неки који манипулишу тим људима, стављају их под своју контролу и, најчешће, зарађују на томе. Ти опасни манипулатори могу да буду харизматични, згодни, убедљиви, као магнети за људе.
Рибарско село
Ирска нема добре плаже и ветрове за сурфовање на таласима тако да Лоркан није имао искуства попут јунака његовог филма („јесам сурфовао, али нисам сурфер“, објашњава), иако су се у тинејџерском периоду локалне групе младића, подељене по бандама, тукле у шуми даблинског предграђа Хоут. И Лоркан међу њима. Данас, наравно, сматра да је све то био бесмислени след одрастања и, штавише, сада су сви ти момци из различитих супротстављених кланова пријатељи међу собом.
Хоут је мало рибарско село на полуострву, на крају Даблина, практично село у граду, објашњава нам редитељ који из одрастања у таквом окружењу црпи многе идеје за своје стваралаштво, било да су то филмови или фотографије по којима је такође познат у светским размерама. У младости је био окренут цртању и сликању, највише графита, али после одгледане „Одисеје у свемиру 2001“ Стенлија Кјубрика дефинитивно се определио за визуелно стваралаштво. Имао је тада девет година.
Студије графичког дизајна су га одвеле ка Јутубу где је постављао кратке филмове које је снимао. Они су привукли пажњу великих компанија које су га потражиле и понудиле да им ради рекламне кампање. Касније се обучио да ради монтажу филмова, анимацију и много тога. „Када немате довољно новца понекад је најбоље решење да посао обавите сами“, додаје кроз осмех.
Са кратким филмом „Лисице“ постигао је успех, са првим дугометражним „Без имена“ још више је етаблирао своје име у свету, али је он био срећан и због још нечега: том приликом је упознао продуценткињу Брунелу Кочиљу која ће му убрзо постати супруга. Од тада му је баш кренуло и за сваки следећи филм успева да ангажује неку звезду, све већу и већу. У „Виваријуму“ је то био Џеси Ајзенберг, а у „Сурферу“ Николас Кејџ, добитник Оскара и јунак десетина филмских хитова.
Нема приче, дај да радимо!
Николас Кејџ је изврстан у лику који прелази пут од углађеног господина до примитивног силеџије.
– Он је сјајан и много је допринео мом филму и ван екрана. Чим је добио сценарио договорили смо сусрет путем Зума. Већ је видео неке моје раније филмове. Доста смо Томас, Ник и ја разговарали о причи, ликовима, свему, а када је снимање почело Николас је показао енергију какву никада до сада нисам видео код глумаца. Нема приче, дај да радимо. Такав сам и ја. Такође, Николас је идеалан глумац за независне продукције, јер разуме да нам је сваки дан важан, да морамо да поштујемо распоред и да завршимо све што имамо за тај дан. И када није његова сцена, он седи, ту поред, сав знојав и прашњав, не иде у своју приколицу па да увек морамо да га зовемо и чекамо двадесет минута да се врати.
Стрпљиво је чекао свој ред и увек био спреман.
– Никада није морао да се подсећа шта у сценарију пише, никада није омануо у неком кадру и кад год смо поново снимали то је било да бих ја пробао сцену из више углова. Зато што је играо у толико филмова до сада, он заправо може да замисли оно што камера види. Ако затражим нешто, он каже, да, схватио сам, зна о чему причам пре него што завршим реченицу.
Редитељ је боље описао Кејџа него што би сам глумац себе објаснио новинарима.
– Он је прави синефил, много је филмова видео и има невероватно памћење. Памти појединости, реплике, кадрове… Видели сте урнебесну реакцију публике на сцену са пацовом кога најпре убије, онда загризе, па се предомисли, стави га у џеп да би га на крају угурао у уста хулигану, уз узвик „Поједи пацова“! То је Николасова идеја, јер се сетио „Сабрине“ са Хемфријем Богартом. У том филму неки лик, можда баш онај кога игра Богарт, гура маслине у уста старијем човеку и каже му „поједи нас“. У Николасовој глави се тада јавила идеја како да реши сцену са пацовом. Исто је на неки начин „цитирао“ и Берта Ланкастера док гледа своју кућу на литици у филму “Пливач“.
Лоркан додаје да Кејџ може да ради акцију или комедију, може да изговара тачно написане речи или да импровизује, али да увек имај свој особени стил глуме: „Као када сликар има свој стил сликања“.
– И има веома шармантан глас – додаје редитељ који је у својим раним радовима очигледно био фасциниран хорором као жанром, а сада је начинио искорак као правој драми, понекад и духовитој.
„Сурфера“ мој саговорник радије описује као психолошки трилер.
– Само радим оно што ме занима и не размишљам о некаквом жанру. Режирао сам филмове које су дуго проглашавали хорорима, али никада жанр мени не би био мотив да снимим филм. Бавим се причама за које мислим да су занимљиве и немам никаква ограничења у вези форме или жанра. Можда то има везе са чињеницом да сам студирао графички дизајн, а не филм. Зато, док се припремам за снимање, много размишљам о бојама, о психологији боја, о величини кадрова, визуелном језику и тим стварима које током снимања треба да подрже причу и акцију.
Тренутно размишља о новом филму чији је радни назив „Голијат“. Описује га као басну о стварању чудовишта које режим и режимска елита стварају како би покренули рат са циљем отимања природних ресурса. Не може, каже, да открива много више, али и то је довољно да се замислимо…
Пише Срђан Јокановић