Прича о крагујевачкој породици Шаренац почиње на периферији града, у великој, али временом начетој кући са двориштем, у мирној улици украшеној дрворедима и испуњеној комшијама који једни друге знају, воле и поштују, где се деца слободно играју ван својих домова.
Породицу чине брат и сестра Моца и Вишња, Моцина ћерка Марта и пас Кулиша. Други брат Васа је глумац почетник у Београду. Уочи његовог изненадног доласка у родну кућу, Моца, Вишња и Марта спремају омиљене колаче целе породице – чупавце. Умачу основу у чоколадни филм, посипају кокосовим брашном и надају се да ће тиме призвати Васу да дође. Дуго их није посећивао и много им недостаје…
Филм нас води кроз живот једне просечне породице, приказује ствари које им се дешавају о ако неко очекује велики преокрет, поенту већу од живота – нема је. Цео овај мозаик живота састављен је из слика, призора и, највише, лепих емоција које очас посла до ногу потуку невоље када се појаве на хоризонту.
Марко Ђорђевић (36) је исти као и његови филмови, онај први „Мој јутарњи смех“ од пре пет година, и овај садашњи „За данас толико“: духовит и сетан, срећан и замишљен. Све у свему – драг и пријатан. У „Мом јутарњем смеху“ играла је донекле иста екипа као у новом филму (Филип Ђурић, Ивана Вуковић), али је једну од својих последњих улога овде остварио је и Небојша Глоговац који није дочекао његову премијеру. Ту смо сведочили закаснелом одрастању главног јунака. „За данас толико“ нас уверава да идеал срећне породице није само бајка за одрасле.
Филм је премијерно приказан на овогодишњем Фесту где је добио две награде. Ђорђевић га је написао, режирао и на крају монтирао. Иако је био убеђен да ће свој други филм показати гледаоцима много брже након успеха првог (Гран При на Фестивалу ауторског филма и приказивање по смотрама широм света), ствари су се мало успориле, највише због короне.
– Пре много година сам писао причу о породици са псом од које није било ништа, нисам је ни завршио – објашњава нам Марко. – У време пандемије сам пронашао књигу Душка Радовића „Седи да разговарамо“ која има доста цртежа што илуструју текст. То ми се много свидело и заличило ми је на атмосферу неког наизглед дечјег филма о коме сам почео да размишљам. Ја не осећам да сам неки врсни писац и увек трагам за нечим новим у писању, од стила до реплика.
Срећне породице постоје
Тако је почео да преписује неке Душкове мисли и проучава његов стил.
– Иако на крају ништа од тога није ушло у филм, отворило ми је пут ка другим идејама. У писању никада немам чврсту причу, више користим ситуације из живота да створим атмосферу и емоције. Овде је то била топлина једне породице. Такве филмове не виђам много код нас, ауторски филмови обично буду мрачни и депресивни, а мени се то не допада. Паралелно сам читао и цео Селинџеров опус, а посебно књиге у којима се бави породицом Глас. Иако иза ње стоји мрак, писац је тој породици подарио много љубави, као да је био заљубљен у те своје јунаке. Тако сам и ја осмислио моје Шаренце.
У филму нема злих људи, нема ни свађа – само једна мала расправа између брата и сестре, која се завршава сузама и загрљајем. Да ли је то, онда, бајка или стварни живот?
– Верујем да је то живот и да такве породице постоје, да су у њима сви међу собом искрени и добронамерни, да нема неких подводних и подземних мисли и намера. Као што кажу да је филм живот, само без досадних делова, који треба да остану у монтажи, у овом филму породица Шаренац води живот без досадних односно тешких делова. Осећа се да има тих дана када им није све потаман, само то није приказано. Рецимо, болница у којој главни јунак Моца ради, снимљена је онако какве и јесу наше болнице, већина њих, и гледалац може да види да у њима није једноставно радити или лечити се. Трудили смо се да филм, а то је истовремено било и најјефтиније и најбоље решење, пружи осећај стварности живота у Крагујевцу.
Сви ваши филмови се дешавају у Крагујевцу и тамо их снимате?
– Јесте, то је згодно, посебно због организације снимања. Ипак, Крагујевац у „За сада толико“ је мало измаштан и дорађен јер сам изабрао насеље у коме нема нових зграда, што је данас тешко наћи и у Крагујевцу. Сада је град нападнут грађевинским фирмама, све старо се руши и мени то није инспиративно. Више сам волео да нађем улицу где се то не дешава и која је пуна зеленила.
Шта Ввс је привукло филму као професији?
– Као мали слабо сам их гледао, највише амерчке хитове са дискова код другара Дуце. Памтим као посебан доживљај понеки одлазак у биоскоп, као за „Буре барута“ Горана Паскаљевића или „Титаник“ Џејмса Камерона. Нисам имао ни омиљеног редитеља ни омиљени филм све док једног дана нисам на ТВ Пинк видео један филм. Немојте да се чудите, та телевизија је и тада представљала исто што и сада, само што је онда било време санкција и они су пуштали пиратске филмове. Тако сам видео „Амаркорд“ и филм ме је толико одушевио и распаметио да нисам знао шта ми се дешава. До тада нисам знао ни шта је „Амаркорд“ ни ко је Фелини, само сам био опчињен оним што сам видео. Инспирисан „Амаркордом“ и ја сам почео да снимам филмове, можете мислити на шта су личили! Шашави, помало неваљали. Уписао сам и неку школу режије која се тада отворила у Крагујевцу и тамо су нам давали у задатак да гледамо читаве опусе значајних редитеља. Бергамн ми није баш пријао, осим „Мађионичара“ којим сам био одушевљен. Међутим, сензација је за мене био Тарковски, посебно „Иваново детињство“, које бих волео поново негде да видим, као и његово аутобиографско дело „Огледало“. Откривао сам успут и разне друге редитеље, од Тарантина до Алмодовара, и надам се да у свим мојим филмовима има понешто од мистерије или атмосфере свих тих класика светске кинематографије.
Увек наиван
Да ли је важно да будете и сценариста и редитељ и монтажер истовремено?
– У оба филма која сам до сада режирао радио сам та три посла. Никада немам толико новца да платим све те људе онолико колико би морао уколико треба да следе моја упутства. Некад сам био и костимограф и сценограф а како упознајем много људи у овом послу, све више послова делегирам другима, само што чекам на оне за које видим да то умеју да раде и са којима се разумем. На филму има превише аутоматизма, у многим сегментима, и то ми не одговара. На снимању првог филма био сам стегнут, превише сам пазио да сви, посебно глумци, раде баш онако како сам ја желео и то није било добро. Тиме сам одузимао креативну слободу сарадницима и то памтим као лоше, почетничко, искуство. Сада је те слободе било и ја сам снимао много опуштеније. Свако треба да се изрази онако како уме и може, а на мени као редитељу је да будем у улози првог гледаоца и видим да ли је то што раде искрено или плод размишљања о форми рада. То је проблем наших академија у којима се више ставља акценат на знање док се креативност мање подстиче.
То говорите из искуства?
– Почео сам да снимам филмове потпуно наивно, а такав сам и остао. Никад нико у мојој породици није се бавио филмом нити их је посебно гледао. У Крагујевцу се у неком тренутку појавила школа режије и то ми је деловало забавно, потпуно ме обузело снимање филмова. Професори су имали разне коментаре на моје филмове, неки су били исправни, али неки нису. Увек сам имао проблема са јасноћом сцене, јер сам прво посезао за атмосфером, локацијом, емоцијама, а мање сам се бавио структуром приче или објашњењем кадрова. Професори су ме због тога често враћали да поново снимам. Мислим и да су били окрутнији него што је требало према мени, али и другим студентима. На неки начин је то било и исмевање потребе студената за кретивношћу. Разумем ја и професоре: не ваља ни када неко упише академију па умисли да је уметник, али не ваља ни да се студентима много срежу крила, да им се избрише интуиција која их води само зато што у том узрасту или тренутку не умеју да објасне зашто су нешто урадили баш тако.
Можда је то била добра припрема за дуга образложења која данас редитељи исписују фондовима када траже новац за снимање?
– Истина је! Тиме што пишемо објашњења или експликације онога што намеравамо да урадимо ми заправо негирамо сопствену инспирацију. Не може се све у уметности објаснити речима. Тако се све своди на пуко описивање сцена и њиховог значења, ја то доживљавам као да себи стављам окове пре почетка трке. Незгодно са тим фондовима је што су то процеси који дуго трају. Ако ја имам сада инспирацију за неку причу, како да чекам пет година док не сакупим сав потребан новац? Живот се мења, иде напред, ја се мењам, моја размишљања, идеје. То је код нас посебно тешко јер не живимо баш неке бајне животе у којима толико радимо да смо као на траци. Напротив, сви нешто животаримо, чекамо и многе редитеље то чекање уништи, изгубе многе од својих најкреативнијих година живота. То је велики проблем. Зато нисам хтео да идем на фондове већ да за мање новца, од Филмског центра Србије, што пре реализујем своју идеју. Добио сам је 2020. и већ две године касније ја сам снимао филм.
Предрасуде о гледаоцима
Након пројекције у Лесковцу публици сте говорили о томе како дистрибутери нису веровали у филм и да нису показивали никакво интересовање да га узму за приказивање у биоскопима: како је до тога дошло и шта се у међувремену променило?
– То је истина. Била је најпре посебна пројекција за дистрибутере и тада нико није хтео да га узме. Једна жена је изашла из сале са сузама. Помислио сам да је то добро, а она ми је рекла да је филм диван, али да га гледаоци неће разумети. Изнервирала ме је та предрасуда да су људи у Србији неписмени, необразовани безмогаши, а да су дистрибутери и они који одлучују о нечијим судбинама елита која све разуме и зна шта је добро. То је било пре Феста, а чак и после пуних пројекција на Фесту и награда и даље нико није хтео да га узме. Онда је Сергеј Трифуновић пријатељски позвао фирму „Мегаком“ и предложио им да поново размисле. Пристали су и хвала им на томе колико су се после потрудили око филма. Не знам како то са дистрибутерима и биоскопима функционише, али мислим да је боље за оне који одлучују о томе да гледају филмове отвореног срца и да разумеју како ће оно што дирне њих дирнути и друге. Можда неће зарадити највише на свету, али ће свакако зарадити. Мој претходни филм „Мој јутарњи смех“ је победио на Фестивалу ауторског филма и није имао никакву дистрибуцију. Завршио је на крају у релативно малој сали ДКЦ, што је на крају било дивно јер је дворана увек била пуна. За филмове какве ја снимам могу да кажем да много боље остављају утисак у пуним салама. Гледаоци када их има много праве неку своју причу од онога што виде на платну и учествују у томе својим присуством и реакцијама.
Да ли је „За данас толико“ испао баш онакав какав сте желели?
– Док сам га снимао био је баш какав сам желео, али ја сам своје жеље ускладио са новцем који сам имао на располагању. И да сам имао више новца, то за овај филм не би имало значаја. Уколико бих унапред знао да ћу добити много више новца за неки филм, свакако бих стил и рад томе прилагодио, али када је план снимања закуцан, онда не желим да правим компромисе или на брзину мењам ствари. Исто је било и са студентским филмовима које сам радио. Правио сам грешке, али не и компромисе.
Били су веома запажени, посебно два – „На другој обали“ и „Пчелица у Великим Пчелицама“. Она су Вам драга и важана данас?
– „На другој обали“ је љубавни, мој најуспешнији филм током студија, први пут ми се са њим догодило да ми је све успело и било како треба. Чак су многи са стране долазили да га виде, о њему се много причало на Академији. Први пут у животу сам тада имао осећај да сам заиста снимио филм. „Пчела у Великим Пчелицама“ је штос -филм, радио сам га после студија. Узели смо једну камеру и снимили га у родном селу мојих родитеља. Све је било шала, са много будалаштина и занимљивих идеја, али ми је циљ био да изађем из академске стегнутости, да пробам да снимам напољу, у стварном животу, да са њим разбијем трему и „срамоту првог кадра“ када редитељ дође првог дана на снимање свог првог филма и не зна како да почне. Наш младалачки занос и умишљена професионалност набеђеног уметника судара се са стварним послом у коме сви нешто очекују од вас, да им кажете, покажете, поставите… иако бих, да могу, волео неке ствари у том филму да променим, волим га јер је тако слободно прављен, без икаквих кочница. Младост лудост, иако би редитељи требало да увек остану такви.
Без бака и дека
Спремате докторат – зашто је он важан за једног редитеља?
– Није сам по себи важан. Имам амбицију да једног дана радим на факултету и то би био практични део одговора, али не бих се можда ни бавио тиме да нисам пронашао тему која би била врста разлагања филма „За данас толико“ како бих разумео инспирацију и осећаје који су ме водили у његовом стварању, да пробам некако да их дефинишем. То могу да радим накнадно, када је филм проживео већи део свог живота, али никада се тиме не бих бавио поводом филма који намеравам да снимам. Ако већ толико пуно људи воли овај филм, онда сигурно постоје неки конкретни разлози за то. Зашто је сцена која је снимљена касно поподне боља него када смо је први пут пробали преподне, рецимо? Тема доктората је редитељски рад са глумцима у стварању тренутака глумачке игре и биће врста инсталације, изложбе.
Главни глумци у „За данас толико“ су већином из Крагујевца: јесу ли они и ваши другари из детињства?
– Нису. Ивану Вуковић, која се у међувремену прославила по насловној улози у ТВ-серији „Кљун“, упознао сам када сам радио онај студентски филм „На другој обали“. Иако смо ишли у исту филмску школу у Крагујевцу током гимназијских дана, ја сам био на редитељском а Филип Ђурић и она на глумачком курсу. Друго, обоје су старији од мене годину или две, што је у том узрасту била значајна разлика. Ивану сам до тада познавао из виђења, а Филипа никада нисам ни срео. Ивана ме је касније упознала са њим пошто су њих двоје заједно и студирали у Новом Саду. Филип и ја смо покушали да снимимо један филм пре „Мог јутарњег смеха“, али је све кренуло по злу. Моји родитељи су позајмили неки новац због тог мог филма, али није нам се дало да то направимо. То ми је био баш стресан период живота. После смо снимили „Пчелице“, да разбијемо малер. И ево, већ трећи пут смо радили заједно.
Две ствари су ми биле необичне у „За сада толико“: у њему нема старијих људи, осим комшије који се појави на десетак секунди, и готово искључиво мушкарци плачу у филму! Филип Ђурић, Никола Ракочевић и Горан Богдан се баш зарозаше од суза. Вишњи се то „омакне“ само једном, узгред. Зашто мушкарци толико плачу код вас?
– Логично је било да плачу зато што су се нашли у таквим ситуацијама, а зашто сам их ставио у те ситуације… то је занимљиво питање. Стварно је необично, никада нисам размишљао о томе јер некако у сећању остаје сцена у којој Васа плаче због проблема са кључем од куће и мале расправе коју тим поводом води са сестром. Оно када Моца и његов кум плачу у кухињи због помена куме које нема већ неко време, на то сам и ја заборавио. Можда треба да се психоанализирам, али свакако ћу да размислим о томе. Што се старијих људи у филму тиче, и то има везе са Селинџером, била ми је занимљива ситуација да је та породица сама, ослоњена на себе, без бака и дека.
Заплет приче које нема почиње са чупавцима, а они су били и у кратком опису филма уочи премијере. Каква је то ваша фасцинација тим колачима?
– Тај колач је био нов за мене када сам почео да пишем сценарио. Негде у окружењу сам га видео и било ми је симпатично што је некоме то омиљени колач. После су ми чупавци постали саставни део живота, милион сам их појео током снимања, мада и даље више волим палачинке, да се чупавци не увреде. Не знам да их правим, доста је од мене што знам друга јела да спремам, попут пуњених паприка или сарми, само што смо снимали у летње време па нисам могао да исказујем своје кулинарско умеће са овим зимским ђаконијама.
Пише Срђан Јокановић