На Међународном филмском фестивалу Црвено море у саудијском граду Џеди једно од запаженијих остварења у такмичарском програму било је „Ајша“ које потписује тунижански редитељ Мехди Барсауи.
Јунакиња филма је млада жена Ајша (игра је Фатма Стар). Она живи у мањем туристичком градићу на југу Туниса, растрзана је између посла спремачице у хотелу, живота са родитељима и везе са директором хотела који јој обећава брак, само кад се прво разведе од садашње жене. Тај дан никако да дође и Ајши се чини да њен живот не иде у било ком правцу. Живот је почео да је гуши.
Прилика да га промени и изађе из те клопке пружа јој се на повратку кући радничким аутобусом који је испуњен радницима хотела до последњег места. Међутим, успут примају још једну жену која није на списку путника. Који минут касније, догађа се несрећа, аутобус пада низ стрмину и сви у њему гину, осим Ајше. Полиција долази, пребројава тела, нека тешко препознатљива или изгорела. Сви су на броју. Ајша, која је испада из аутобуса пре коначног пада, све то гледа са стране и ћути притајено – већ јој се у глави родила „луда“ идеја.
Прихвата да буде међу мртвима, узима ново име са којим путује у главни град Тунис као би, са новим идентитетом, почела нови живот. План јој пропада оног тренутка када постане случајни сведок догађаја због чега ће се приликом полицијске истраге одмотати клупко њеног живота…
Живот је тајна веза
Иако драма драму сустиже у овом филму, његов крај је, ипак, срећан и даје наду да су промене на боље могуће.
„Ајша“ је светску премијеру имала на фестивалу у Венецији у септембру и од тада путује светом, преко Лондона и Џеде до предстојећег Кустендорфа где ћемо ускоро поново срести Мехдија, једног од најбоље васпитаних и најпозитивнијих аутора у светском филму. Сретали смо се више пута на разним филмским смотрама и увек је остављао такав утисак. И на Кустендорфу је већ био пре пет година са својим дугометражним првенцем „Син“ – тада је завршио и на насловној страни „Илустроване Политике“, овековечен на улазу у Андрићград.
У Џеди седимо готово пред свршетак фестивала и почетак доделе награда. Наручује дуплу црну кафу без шећера и одбија капућино који му грешком доносе домаћини. Не пије млеко, објашњава ми. Мехди Барсауи (40) је након пројекције свог филма на овом фестивалу имао занимљив и дуг разговор са гледаоцима који нам је отворио неке нове теме за овај интервју. У овом граду изгледа да људи чудно гледају филмове у биоскопима: улазе и излазе нон-стоп и увек ме је занимало зашто би неко купио карту и дошао на другу половину филма, појео кокице и изашао? И то не неко, већ велика већина мештана. Питам Мехдија да ли му је то било чудно и смета ли му?
– Не, видео сам и ја, то није неки арапски обичај већ само, можда, последица тога што овде до пре неколико година нису постојали биоскопи и што је ово, на неки начин, за њих ново – искрен је Барсауи који се школовао у Тунису, а филмске студије завршио у Болоњи (Мехдијева мајка је Италијанка, са Сицилије). – Виђао сам ја и горе ствари на фестивалима, нећу да кажем којим, да без престанка телефонирају током пројекција, причају, довикују се… уопште не поштују ни дело које гледају ни његове ауторе. Временом сам научио да те фестивале избегавам.
Занимљиво је да се у називима оба ваша играна дугометражна филма налази реч „живот“ – постоји ли нека тајна веза?
– Не постоји тајна, али можда има подсвесне везе. Мислим да је моја жена прва приметила ту занимљивост. „Ајша“ је женско име, али значи „жива, бити жива“. А оригинални арапски назив претходног филма, који је за свет преведен као „Син“, гласи „Живим кроз тебе“.
Како је све почело са „Ајшом“?
– Током промоције претходног филма крајем 2019. чуо сам на телевизији о случају у Тунису где је девојка преживела несрећу у аутобусу и лажирала је сопствену смрт како би ставила на пробу родитељску љубав и видела колико је они, заправо, воле. У то време нисам знао да ће то бити тема мог следећег филма све док неколико месеци касније нисам сазнао да ми је жена трудна и да ћемо добити ћерку. Рецимо, када смо се ви и ја срели у Кустендорфу у јануару пре пет година, ја сам знао за ту причу, али нисам размишљао да би од ње могао да направим филм. Све до јуна исте године када сам сазнао да је моја жена трудна и да ћемо добити ћерку. Почео сам да се питам како је то бити девојка и жена у Тунису данас, али и зашто ми у Тунису треба да умремо да бисмо почели да живимо? Тако је кренуло.
О полицији и слободи
Питали сте се, колико сам схватио током разговора са гледаоцима, и какав ћете ви бити отац својој ћерки, хоће ли и она своје родитеље пожелети да тестира као Ајша? Какав је закључак?
– Не могу да кажем какав сам отац јер чињеница да сам то постао гура ме напред у смеру да постанем боља особа него што сам био. Још је рано да кажем какав сам отац, али знам да сам, откако сам добио дете, постао више свестан света у коме живим, онога што би ћерки требало да оставим у наслеђе и друштва у коме ће она живети. Желео бих да ћерки подарим свет у коме ће жене заиста бити слободне. Жене Туниса су међу најмодернијима у арапском свету данас, али и поред тога још немају право место у друштву.
Не знамо какав ћете отац бити, али имате шансе да победите као најбољи муж на свету, јер током прошлог Кустендорфа сте фотографисали и скупљали лед на улицама Андрићграда како бисте доказе о његовом постојању однели својој жени у врели Тунис. Као Синбад морепловац који је прешао седам мора и седам гора да драгој донесе лед на длану!
– Кад ви тако кажете, али лед се истопио – смеје се увек скромни Мехди.
Чудно је то како сте све те ствари од положаја жена, очинства до корумпиране полиције повезали у идеју за један филм?
– Покретач може бити слика, звук или било шта што нас окружује, не можеш унапред да знаш како ће окружење утицати на тебе и како ћеш на то да одговориш. Ја и нисам имао намеру да пишем о положају жена или корупцији у оквиру полиције, већ о Ајшиној жељи за слободом, о томе против чега се бори да би слободу освојила, а који пригоднији противник слободе у једној арапској земљи може да буде од полиције? Тако је, спонтано, филм постао трилер који говори и о корупцији у полицији.
„Корупција је највећи проблем наше земље иако је од пада Бена Алија прошло готово двадесет година“, казали сте у разговору са гледаоцима филма. Која је разлика између корупције некада, у време Бен Алија, и данас?
– Готово је исто. Под Бен Алијем смо четврт века живели у диктатури заснованој на страху од полиције. Полиција је била свуда око нас и Тунижани се и данас тешко ослобађају тог, дуго времена, усађиваног страха. Ми смо извели друштвену револуцију, извели смо и културну револуцију, али још нисмо близу полицијске револуције. Однос грађана и полиције је и даље без поверења, још се боримо са полицијском идеологијом из времена дикатуре. Иако корупције има и у другим областима живота, највише се везује за полицију због њене моћи, она представља моћ државе, полиција а не војска. Ви војску не видите нигде око вас, а полицију свуда. Видите да у многим државама, од Француске до Америке, људи имају веома компликовани однос према полицији. Важно је да се ослободимо страха од полиције.
Невоље са арапским језиком
Како то да учинимо?
– Тако што ћемо говорити отворено о свему, и о корупцији у њиховим редовима, али и тако што ћемо ту институцију ослободити паразита који јој штете. Мислим да та последња револуција мора да крене изнутра, из канцеларија Министарства унутрашњих послова. Права слобода почиње када се супротставите полицији, а за јунакињу мог филма када након суђења са лица скине вео.
Раде ли медији тај посао, да отворено говоре о свему?
– И грађани и медији могу да дебатују, али ти разговори не морају да имају добре резултате, јер на крају полиција и даље има моћ. Може власт или полиција да нас пусти да причамо, а они ће и даље радити оно што хоће. Примитивно је наивно мислити да су слобода и демократија прилика да свако ради шта пожели. Ипак, и поред тога, морамо наставити да причамо и разоткривамо шта се дешава у круговима моћи и врха полиције.
Хоће ли ваш филм нешто променити у том смислу?
– Не знам како ће власт реаговати на филм, тек треба да стигне у биоскопе, али срећан сам што је Министарство културе подржало његово снимање. То је знак демократије чак иако је она веома крхка. Чини се да идемо у добром правцу. Уколико уметник жели да његова уметност буде поштена, онда мора да буде и политична. Не знам да ли филм може нешто да промени у полицији, али знам да може да промени начин на који гледамо ствари, а то је већ једна победа.
И за крај, занима ме једна, можда неважна, ситница: како се десило да на премијери филма у Џеди нисте могли да нађете реч на арапском па сте радије са публиком причали на француском и енглеском?
– Зато што ми у Тунису причамо арапски са посебним дијалектом који се прилично разликује од овога у Саудијској Арабији. У Мароку, Алжиру и Тунису имате много француског и италијанског утицаја на језик, користимо доста њихових речи које су арабизиране, а овде то не разумеју. За нас су то постале обичне арапске речи, али не и за људе у другим арапским земљама. Ја сам се трудио да причам највише неутрални арапски језик без икаквих примеса француског, а то је понекад јако тешко. Он се говори у деловима Сирије, Палестине и те регије. У Тунису постоји мала група људи која због тога жели да из арапског издвоји тунижански језик као посебан. Заиста и јесте, нешто попут малтешког каквог нема нигде у свету и који је комбинација неколико језика. Надам се да ће успети.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Гети Имиџис