Ретко имамо прилику да видимо баскијски филм на баскијском језику и сада када се и то догодило, присуствовали смо необичном експерименту. Дело „Зима долази“ је премијерно приказано прошле године на фестивалу у Локарну где је освојило Специјално признање жирија, а успешан пут по свету завршило је недавно на Медитеранском филмском фестивалу на Малти где смо и упознали једног од двадесетак аутора филма!
Немојте се чудити, ни мени није било јасно шта је сад то „Негу Колекитив“ што стоји на месту имена редитеља филма. Та „дружина“ је путовала светом, али углавном четворо најважнијих међу њима, док је до Малте стигао само један – Микел Ибаргурен (29).
Идеална прилика да са њим поразговарамо о том филму који је мешавина фикције и документарног садржаја и где пратимо главну јунакињу која бежи од нечега или некога, успут упознаје људе који је скривају, али никада не добијемо јасан одговор због чега она бежи? Наслућује се да би могла да буде повезана са ЕТА, двоглавом организацијом чија се једна глава бавила политиком отцепљења Баскије од Шпаније, а друга терористичким акцијама које је требало да доведу до поменутог политичког циља.
Радња је смештена у селу на гранци са Француском и показује мигрантске муке жене која није хтела да се повинује политичком терору мушкараца. Аутори филма су чак ангажовали и антроплога, шармантну жену по имену Мајде Галарди да им помогне у прикупљању материјала и прича које су уткали у филм.
Најпре, шта је то „Негу Колектив“ који је пре овог првог дугог играног филма снимио два краћа?
– Ми смо сви студирали у Барселони. Нисмо знали како да почнемо да се бавимо филмом, како да уђемо у тај свет и одлучили смо да је најбоље да то урадимо заједно. Постоји нека подела посла и хијерархија у нашем колективу. Нас четворо редитеља одлучујемо шта ће се радити и како. Екаин Албите и ја смо из Баскије, а Адриа Рока и Николау Малофре из Каталоније. Поред нас у „Колективу“ увек има између десет и двадесет чланова, од композистора, сценариста, сценографа и осталих струка. Наравно, свака њихова добра идеја се усваја.
Како се догодило да филм и Колектив имају исту реч у својим називима – негу или зима?
– Још када смо пре четири године почели да размишљамо о филму знали смо да ћемо га назвати према популарној баскијској песми коју су борци против шпанског диктатора Франка спевали још шездесетих година прошлог века. Они су се борили за самосталност, али и за право на баскијски језик и писмо који су били забрањени. Када је требало да дамо назив нашој дружини која је четири године радила на филму, једноставно нам је пало напамет да и она добије назив по песми. Тако смо добили групног редитеља „Негу Колектив“ и филм „Негу хурбилак“.
Па како функционише то заједничко снимање филмова?
– Тешко је понекад ускладити обавезе свих према Колективу, то је велики изазов. Идеално је када су сви чланове посаде на броду, јер знамо како да весламо заједно, али дешава се да неко има други посао, да је преуморан или му се не допада идеја и онда је фрустрирајуће, посебно када сам убеђен да имам добру идеју а неки је не разумеју. Ипак, сви поштујемо једни друге, јер смо свесни да је буџет за овај филм мали, свега двадесет хиљада евра и мала помоћ у опреми од универзитета, да смо га снимали три године, а људи морају од нечега да живе. Па и ја глумим за друге редитеље у њиховим филмовима када ме позову, не могу само од режије да живим. Или им се једноставно све смучи, досади да се толико дуго баве једном темом.
У овом филму сте се бавили питањем положаја жена и последица деловања екстремно леве сепаратистичке организације ЕТА на живот људи у шпанској покрајини Баскији: да ли вас те две теме највише заокупљају?
– Јесте, али нисмо желели да се бавимо директно историјом и политиком већ последицама које су историја и политика оставиле на данашњу генарацију становника Баскије. Јунакиња која бежи, а игра је баскијска глумица Јоне Ласипур док све остале ликове тумаче аматери и обични људи, представља све оне који су побегли од вишедеценијског крвавог сукоба и све људе које смо интервјуисали током припрема за писање сценарија.У Баскији је и даље присутан страх због свега што се дешавало и све те мале приче које смо скупљали за овај филм дају велику слику тог периода историје наше земље. Ми смо вероватно последња генерација која ће моћи да исприча о тим догађајима, јер смо у њима кратко живели а много више слушали од наших родитеља из прве руке. Та 2011. година када је ЕТА предала оружје и престала да се на тај начин бори против шпанске власти за нас је веома важна. Сада је мир и надам се да ћемо бити последња генерација која ће причати о рату.
Какав је то страх о коме говорите, чега се боје?
– Када смо истраживали за филм причали смо са људима, сведоцима тог времена и код њих смо видели страх да отворено говоре о томе јер им се чини да би историја и рат могли да се понове или да се макар њима деси нешто лоше уколико проговоре. Неки су први пут после деценија ћутања одлучили да говоре о томе шта им се догађало у оно време. Није им било лако, као ни нама да их отворимо. Баскија је мала земља и у свакој породици неко је учествовао у тим сукобима, не обавезно на истој страни. Можда је отац био националниста, десничар, а ујак у шпанској полицији? То је трајало шездесет година, предуго је сукоб био у нашој свести и оставио је колективне трауме. Сада треба да их се ослободимо.
Какве су биле реакције на филм у Баскији и Шпанији?
– Плашили смо их се, јер све то није готово, сећања живе. У свету су добро реаговали, и на баскијски језик и на причу о мигрантима, људима који су присиљени да напусте свој дом. У Шпанији смо добили неколико награда што је лепо, а најлепше је било у Баскији где је наш филм постигао успех и постао део процеса залечења колективне трауме.
Пише Срђан Јокановић
Фото: Том Николсон