Сломљено срце је најлепше
Ново дело „Сират“ угледног шпанског аутора боди нас на необично путовање кроз пустињу Марока у одговорима о смислу живота. Филмска поезија, историја и филозофија преплићу се у причи пуној динамике, узбуђења и преокрета. Са редитељем смо разговарали после светске премијере у Кану, а ускоро ће ово сјајно остварење моћи да види и наша публика на Фестивалу ауторског филма
Четврти дугометражни филм Оливера Лашеа, „Сират“, први је који је ушао у главни такмичарски програм Канског фестивала где је освојио Награду жирија. Да је реч о чудесном аутору говори и чињеница да је са сваким својим делом приказаним на овом највећем светском фестивалу Оливер добио неку награду. Са остварењем „Сви сте ви капетани“ (2010) у програму „Петнаест дана аутора“ добио је награду светског удружења критичара Фипресци као најбољи филм.
Следећи филм „Мимозе“ (2016), о каравану која прелази планину Атлас, о веровању, страху и искупљењу, проглашен је најбољим у селекцији „Недеља критике“. Онда је Оливер публици понудио драму „Ватра ће доћи“ (2019), причу о човеку који излази из затвора и враћа се мајци у село погођено пожарима, овенчану Наградом жирија у програму „Известан поглед“ и био је то филм који је шпанског редитеља дефинитивно учинио светском звездом ауторског и независног филма. Тада је први пут дао интервју за наш лист, а исте године је тријумфовао и на београдском Фестивалу ауторског филма где је освојио две награде, једну ид њих и за најбољу режију.
Захваљујући таквој узлазној путањи у каријери, ново дело Оливера Лашеа „Сират“ дочекано је са великим ипчекивањима. Успео да направи комерцијално уметничко дело, први пут до сада, оно које ће уронити у дубину мисли критичара и донети узбуђења гледаоцима.
Наслов филма потиче од арапског појма Ас Сират – у исламској традицији то је уска стаза или мост који води преко пакла ка рају. У складу с тим симболизмом, радња је смештена у пространство мароканске Сахаре, својеврсно чистилиште где отац (Серђи Лопез) и његов син трагају за несталом ћерком односно сестром, за коју верују да се придружила групи путујућих рејвера. Многе своје мисли и страхове Оливер је уткао у ову почетну причу. Призори нуклељарних ескплозија помешани су са хипнотичком фотографијом, бучном техно музиком, уверљивом глумом људи који (углавном) нису глумци, док редитељ медитира, филозофира и прибегава поезији како би указао на парадоксе људског постојања.
Далеко од буке Европе
Оливер Лаше (43) рођен је у Паризу у породици галицијских емиграната који су прикинули породичну традицију сеоског живота и отишли у Град светлости да буду чувари и особље у кућама богаташа. Када је Оливер имао шест година, породица се вратила у Галицију, где ће дечак и његов брат Фелипе, данас филмски продуцент, одрастати у планинском пределу Анкарес. Тамошња села и шуме које ће касније постати препознатљива позадина Лашеових филмова.
Детињство проведено у том забаченом, али снажно емотивном окружењу, обликовало је његов поглед на свет и уметност. Породична прошлост, дубоко повезана са земљом и традиционалном галицијском културом, често се провлачи кроз његове приче. Тамо је научио да цени једноставност, аутентичност и снагу природе. Иако није завршио формалне филмске студије, рано је развио изузетно изражен осећај за визуелно приповедање.
Своју уметничку каријеру започео је као фотограф, а затим се окренуо филму – медију у којем је пронашао савршен спој слике, тишине и емоције. Тиме је постепено изградио свој препознатљив ауторски печат за који му критичари одају признање када кажу: “Лашеови филмови се не гледају само очима, већ се осећају целим бићем“.
После студија аудиовизуелних комуникација у Барселони, Лаше се преселио у Мароко, где ће живети деценију и по. Тамо је основао радионицу за децу без родитељског старања, из које је настао његов први дугометражни филм „Сви сте ви капетани“.
Мароко је за Лашеа постао много више од места рада — тамо је пронашао духовни мир и простор за истраживање једноставнијег начина живота. У интервјуима често говори о потреби да се удаљи од „буке Европе“ и приближи суштини живота, што је у његовим филмовима видљиво кроз тишину, природу и лица обичних људи. Лаше духовност доживљава отворено, као лично трагање, а не припадност одређеној религији.
Мароку се редитељ вратио и са овим филмом, а нама у Кану где смо се поново срели. Препознао ме је иако је прошло шест година. Сада је кашљао „као магарац“, сломило га је ишчекивање на какав ће пријем филм наићи. Није спавао, није јео и добро му је дошла ментол бомбона коју сам му понудио. Тако смо и почели наш разговор.
Смрт није крај
Пре пројекције сте деловали напето: да ли сте били нервозни због реакције публике?
Јесам, пре пројекције сам се плашио да би људи могли да помисле како имам неку врсту садистичког односа према гледаоцима, да их мучим и уживам уколико нешто не разумеју од онога што виде. То ми је била главна бојазан. А у ствари је потпуно супротно — је се заиста бринем о гледаоцу који треба да плати улазницу и види мој филм. Сада ми је лакше, али данима пре пројекције био сам напет. Понекад је тешко погледати у себе и разјаснити ствари. Људи увек праве идеализовану слику о себи. То је психолошки механизам одбране који нам помаже да избегнемо суочавање са сопственим ранама и болом.
Филм се бави смрћу у великој мери: још један ваш страх?
Проучавам гешталт психотерапију и кроз то сам схватио да смрт није крај, већ врата новог почетка. Сва моја креативност повезана је са самоспознајом и померањем њених граница. Ликови и догађаји из филмова које снимам делом говоре о мени, што углавном схватим тек када завршим снимање. “Сират” ми је помогао да прихватим своје ране.
Које су то ране?
О томе бисмо могли дуго. Сви их имамо. Сам чин рођења је трауматичан. Као деца, навлачимо маску да бисмо добили љубав родитеља и одраслих — ту маску психологија зове неуроза. Проблем је што и као одрасли настављамо да носимо маску. Моји филмови су увек о томе — о повезивању са сопственом суштином, оном која је сакривена испод маске, ега, личности… Криза, лична или друштвена, најбољи је начин да се та маска скине, да падне са лица и да се дотакнемо свог истинског бића.
Људима је лакше да живе са маскама?
Јесте, али човек са маском је као пастир у пустињи — ништа тамо не може да расте, џаба ти стадо.
Филм је истовремено забаван и озбиљан: нисте могли да одлучите или сте тако баш хтели да филм изгледа?
Не волим забаву ради забаве, али волим жанровски филм — нарочито авантуристички. Физичка авантура може да има свој метафизички пандан. Цела наша традиција је пуна таквих прича — од потрага за Светим гралом до средњевековних легенди о краљу Артуру и сличним. У “Сирату” ми спољашња епопеја омогућава да испричам и унутрашњу, духовну. Било је веома тешко. Јер симболика мора да остане суптилна. То је танка линија, лако се склизне у апстракцију, у чисту идеју. Ми смо желели да понудимо искуство, не објашњење — да гледалац осети филм, не да га разуме. Такође смо били инспирисани америчким филмовима из седамдесетих, јер су ти филмови дубоко повезани с временом у коме су настајали, са једном генерацијом. Седамдесете су биле врло сличне овом времену. Пуно ратова, пуно насиља, појава другачијег друштва, контракултуре. Ти филмови су, случајно или не, успели да прикажу све страхове, снове и жеље људи тог доба. Ми смо, у нашој скромној мери, такође желели да будемо дубоко повезани са овим временом, са нашом епохом, да прикажемо жеље данашње генерације.
И ја сам рејвер
Због чега тврдите , како сте рекли, да је ово ваш најрадикалнији и најполитичнији филм?
Заправо жалим што сам употребио реч „политички“. Више волим да мислим да се политика увек крије у поезији. Када гледам “Сират” видим несавршености — сцене које су могле бити боље — али сам поносан на на радикалност филма. Реч „радикалан“ долази од латинског “радикалис” што значи корен. Бити радикалан значи скочити у понор и повезати се са собом, и то иако знаш да можда нема сигурносне мреже испод, али имаш веру да ће се мрежа некако појавити у правом тренутку. Чак и ако умреш у том скоку, нешто те надживљава. И рејвери, јунаци филма, радикални су на тај начин.
Шта сте научили од рејвера које приказујете?
Да сам и ја помало рејвер. У почетку сам их посматрао са знатижељом и дивљењем. Доста тога делимо — неку меланхолију, неповерење према миту о напретку човечанства. Не верујем више у Лимијеров мит, иако сам „син кинематографије“. Дошли смо до затвореног пута. Време је да се окренемо прошлости, да станемо једном ногом у традицију и пронађемо нови правац — чак и ако то значи прихватити губитак, несавршеност и људску ограниченост. Наш западни свет опседнут је идејом равнотеже, идејом „добрих људи“. Стално хранимо ту илузију, а у ствари бежимо од себе. Када нас живот заиста уздрма, нисмо спремни за то.
Главне ликове у филму, осим пар изузетака, тумаче аматери, прави љубитељи рејв журки и музике. Како сте их нашли?
Радили смо аудиције по рејв журкама. Моја пријатељица Надиа Сими, која ради костиме за све моје филмове, помагала ми је у томе. Тражили смо истину, а не професионалне глумце. Сваки од њих представља архетип — пирата, особењака, хипика, панкера… Најважније нам је било да су то добри људи, људи који су у контакту са својим ранама. Они који познају своје ране обично су понизнији.Увек се сетим реченице суфијског мистика Румија: “Сломљена срца су најлепша, јер светлост пролази кроз њихове пукотине”. Крхкост душе је лепа и на биоскопском платну. Када поставите камеру испред некога ко нема глумачког искуства, у томе има нечег кристално чистог.
Сакрални шапат у глави
У филму се види да су ти ваши људи “сломљених срца” дискриминисани — војници их одбацују, пастир их се плаши…
Они чине малу заједницу на маргини, нису део „нормалног“ друштва. На неки начин, они чекају крај света — припремају се за њега, као у многим старим традицијама широм света. Има ту нечег неоплеменског, чак месијанског, али и суптилног, интуитивног. Човечанство је вековима живело под небом пуним не само звезда, већ и митова. Секуларизација света је тек нова појава, а одјеци духовности и даље живе у нама. Када се препустиш духовном путу, поново чујеш тај тихи сакрални шапат у својој глави.
У филму има много референци на ислам и Куран. Да ли је то због вашег искуства живота у Мароку?
Делимично, али и зато што заиста волим да слушам Куран — нарочито одређене стихове. У зависности од гласа оног који рецитује, од његове духовности, понекад имам осећај као да лебдим. Човек који пева у филму је мој пријатељ. То је изузетно поетски текст. Постоји стих који каже: „Створили смо вас различитима да бисте се међусобно упознали”. То ми је дивно, јер управо то видимо у филму — људи из различитих племена долазе да заједно буду део рејв журке.
Да ли је и то политички гест, с обзиром на исламофобију у Француској и Европи?
Не, мени је то питање повезивања. Морамо да се упознамо. Уметност треба да покаже да ствари које делују раздвојено заправо нису. Као Шпанац, то дубоко осећам. Иако сам Галицијац, са атлантског севера, с келтском сензибилношћу, видим све те суптилне културне везе између Шпаније и арапског света. Када проучавате различите традиције, схватите да је њихова суштина иста. Филм прати породицу рањених, заједницу ожиљака, како волим да кажем. Не желим да правим политичку изјаву, већ људску. Као и сви, имам потребу да надмашим себе, али данас је тешко одржати духовну праксу, бити доследан између традиције и модерности. Мој рад одражава ту унутрашњу борбу. Волим да скачем у своје контрадикције — или боље речено, у сопствене сипротности. Они чине живот занимљивим.
Рекли сте да је ваша духовност сакривена у филму?
Јесте, не види се директно. Нисам плашљив — помало сам камиказа, не прорачунавам, не размишљам о последицама. У “Сирату” смо ризиковали много, нарочито у средини филма. Постоје правила која у кинематографији „не смеју“ да се прекрше, али ми смо их прекршили. То је био огроман ризик, а завршити филм било је невероватно тешко. Али, живот је такав — привремен. Можда би филм могао потпуно да пропадне, али и тада би ме нечему научио. Свака грешка је дар. Живот нас стално гура до ивице понора и пита: ко си ти? Оно што на први поглед изгледа као катастрофа често је, с временом, благослов. Ни један лист не задрхти без разлога.
Мање приче, више суштине
Филм сте желели да направите годинама. Шта вам је било најтеже током рада на њему?
Оно што је било најризичније је сам предлог филма. Не знам да ли ће се људима свидети или неће, али ја сам веома задовољан што смо пробали и успели. Били смо храбри. Нисмо мерили ствари. Нисмо рачунали. Једноставно смо се бацили у филм, и веома сам поносан на нас и на наш Почео сам да га сањам још око 2011. Најтеже је увек исто — остати искрен према сопственој намери. Стално се питаш: Да ли је моја намера чиста? Радим ли то из служења нечему већем или из сујете? Сви ми себе заваравамо. Можда мислим да сам повезан са својом суштином, а у ствари говорим зато што сам горд и аммбициозан? Најтеже је посматрати сопствену намеру и прихватити да его постоји. Потребни су и его и амбиција да би се стигло до Кана. Ја то прихватам. Сећам се и када су нас француски продуценти одбили са образложењем да не желе да публика пати док гледа њихов филм! Ја сам разумео њих, али нису они мене. Ни ја не желим да људи пате, већ хоћу само да их мало продрмам, да им додирнем душу и да то буде корисно за све.
Могли сте да им кажете да публика више пати од лоших филмова.
Тачно!
Пустиња има важну улогу у вашим филмовима. Шта она за вас значи?
Не знам тачно. Нешто ме вуче ка југу, ка том пејзажу. То је простор слободе. По мени, поезија значи ићи једним језиком до његове ивице. Филм чини исто са сликама до тренутка када више нема језика, када остаје само осећај. Када нас уметност заиста погоди, то је екстаза, вертикални тренутак који тело осети. Од мог првог филма, све више тежим дематеријализацији — мање приче, више суштине. “Сират” то наставља. Пејзаж призива огољеност, прочишћење. И музика прати тај процес — почиње ритмично, а затим се постепено претвара у нешто етерично, једноставно. Структура филма такође се мења: почиње као документарац, прелази у авантуру, затим у драму о преживљавању, и на крају се раствара у пустињи — под небом које, и када је тешко, ипак пружа заклон. Не волим наметнуту симболику. Ако се симбол појави, мора доћи спонтано. Али, да, изабрали смо море као Свети грал тих рејвера. Оно им је циљ, да некако дођу до њега, да се утопе и растворе. Они га не налазе у стварности, али стижу до мора унутар себе.
Пише Срђан Јокановић