Велики догађаји често почињу готово банално, мала искра створи велики пожар. Цена градског превоза у Сантијагу, главном граду Чилеа, била је мало повећана, довољно да млади, већином средњошколци то осете у свом џепу. Почели су да се буне, био је почетак октобра 2019. године.
Протести су најпре били мирни, ученици су блокирали подземну железницу и станице у њој. Али, то се променило када је чилеански председник Себастијен Пињера прогласио ванредно стање и послао војску да растури већ велику масу људи на улицама. Као одговор на то демонстранти су почели да уништавају јавну имовину. Пожар се проширио на целу земљу. Били су то најгори нереди на улицама Чилеа још од завршетка дводеценијске диктатуре Аугуста Пиночеа (1990) коју су помагале Сједињене Америчке Државе и за чијег времена је на хиљаде људи убијено, а много више затварано, протерано или им се изгубио сваки траг.
Октобра 2019. године више од милион људи се слило на улице Сантијага да протестује против друштвених и економских неједнакости у земљи и да захтевају Пињерову оставку.
Председников кабинет су, углавном, чинили бели постарији људи, многи и у сродству са њим – сви друге боје коже, који су млади или припадају мањинама нису имали места у власти. У новембру је чилеанска скупштина пристала да распише референдум о промени устава, али су протести са мањим или већим интезитетом трајали до краја идуће године када су Чилеанци са осамдесет посто гласова одлучили да хоће нови устав. Крајем прошле године добили су и новог председника, младог Габријела Борића (36), потомка хрватских досељеника у Чиле. Левичар и социјалиста, он је почистио десничарке милитаристе и отворио пут ка писању новог устава.
Патрисио Гузман о тим догађајима у филму „Моја замишљена домовина“ приповеда из свог угла, уз помоћ разговора са дисидентима, политичким аналитичарима, студентима, активистима, бескућницима и сваким на чији живот је утицала политика тадашње власти. Показује и шта је таква политика учинила самој држави – друштво није могло даље без генералног ремонта власти. Грађани су најпре покушали да то фино објасне режиму. Када финоћа није помогла, свој бес су изразили тако да је председник разумео да постоји велики проблем.
Редитељ са камером иде између људи који протестују и војске хватајући доста крупних кадрова. Дроновима је снимао ширу слику показујући размере насиља на улицама. И звук је важан, јер су демонстранти користили саксије, шерпе, камење и све што су имали да повећају буку. Желели су да буду сигурни да их добро чују они који треба да их чују.
Пише Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању