Не дешава се често да и јунак документарног филма, као и његов аутор, имају једнако узбудљиве животне приче и да би се и о самом ствараоцу дела могао направити један засебан филм. Управо је то случај са редитељем Раулом Пеком, рођеном на Хаитију пре седамдесет и једне године. У то време је малу карипску земљу страховладом водио диктатор Дувалије и Раулови родитељи су искористили прву прилику да побегну из тог пакла, чак на другу страну океана, у афричку државу Конго. Раул је тада имао осам година. Изгледало је да сада све иде како треба: дечаков отац је као пољопривредни инжењер добро зарађивао на пословима које су му Уједињене Нације доделиле у обнови те земље која је тек стекла независност.
Иако ће његови родитељи остати у Конгу још две деценије, сина су слали на школовање најпре у САД, па у Француску и на крају на студије где је дипломирао као економиста и индустријски инжењер. Никада није планирао да остане негде у свету, већ да се врати у своју домовину и снима филмове о чему је сањао још као дечак. Пре него што је успео да у Берлину заврши и студије филма, Пек је неко време живео у Њујорку где је зарађивао као таксиста, новинар и фотограф – то је било с почетка осамдесетих година прошлог века.
Све то време он је снимао филмове. Од почетка каријере бавио се документарним темама, најчешће друштвеним и политичким а чији су антијунаци или јунаци били државници попут Роналда Регана, Хелмута Кола или Патриса Лумумбе. Или геноцид у Руанди. Или тајна веза Маркса и Енгелса. Или страдање црнаца у време колонијализма. Неке од тих прича завршиле су као играни филмови.
Током деведесетих је кратко, непуних годину дана био и министар културе на Хаитију, али је заједно са премијером и неколико колега дао оставку због неслагања за председником Аристидом. Све то време његови филмови су имали успеха на међународним фестивалима, али је праву светску славу стекао са делом „Ја нисам твој црња“ (2016) које је посвећено животу и делу Џејмса Болдвина, познатог афроамеричког писца и активисте. Готово да нема важније награде у целом свету коју Пек није добио за тај филм. Био је номинован и за Оскара.
Тако смо дошли и до најновијег, чудесног документарца „Ернест Коул: изгубљено и нађено“ који је премијеру имао на последњем Канском фестивалу, а код нас недавно на смотри „Док 7“ одржаној у Београду. Ернест Коул је био (до овог филма) заборављени јужноафрички фотограф кога је Раул Пек вратио у живот захваљујући старим Коуловим фотографијама из 1967. године. Оне су до тада биле загубљене, за разлику од оних које је снимао педесетих и објавио у књизи „Кућа ропства“.
На њима је овај фотограф први у свету показао ужасе апартхејда. Да би могао да објави своје фотографије, побегао је из Јужне Африке у Сједињене Америчке Државе, где се шокирао када је схватио да ни тамо црнци нису равноправни са белим људима. Наставио је да слика сиромашне и обесправљене и релативно млад умро, сиромашан и заборављен, 1990. године. Коулов рођак је контактирао Пека и понудио му те фотографије и документа да уради са њима шта може и жели.
Из једног апартхејда у други
Са Раулом Пеком смо разговарали током Канског фестивала, након светске премијере филма „Ернест Коул: изгубљено и нађено“.
Када сте открили књигу Ернеста Кола и каква је била ваша реакција када сте анализирали његове фотографије?
– Прво су ме контактирали чланови његове породице. Мислим да су то урадили након што су видели филм „Ја нисам твој црња“. Добио сам много понуда после њега, јер су људи желели да поново истраже архивска питања разних уметника. И знао сам неке од тих фотографија. Био сам млад човек у Берлину, учествовао сам у борби против апартхејда, па смо користили те фотографије за писање чланака и плаката на демонстрацијама. Неке од њих су биле веома познате. Сећам се слике старије жене у банци, поред ознаке “Само за белце”. Није било много фотографа који су имали прилику да фотографишу апсурдност расизма или диктатуре. Али, никада нисам повезао уметника или фотографа са тим. Нисам појма имао ко их је начинио. Када су ме његови наследници позвали и замолили да им помогнем око документације и ствари које недостају, рекао сам им да је то тежак посао, али пристао сам. Имали су проблем како да сачувају негативе па сам им дао мало новца за то.
После неког времена схватили сте да ту постоји добра тема за филм?
– Нарочито када сам чуо да је породици нека шведска банка јавила да се код њих, нико не зна како баш код њих, налази сеф са шездесет хиљада фотографија Ернеста Коула. Права мистерија, а за мене и више од тога – уметник који поново подиже свој глас, неколико деценија после своје смрти. Испоставиће се касније да је то била мање мистерија, а више прикривање истине. Знам колико је важно имати своју визију, колико значи направити толико хиљада фотографија, а онда бити заборављен. Такође, читајући о њему, осећао сам да нико заправо није схватио зашто је постао депресиван, зашто је на крају постао параноичан. Увек су постојала патолошка објашњења, али ја сам из свог искуства знао да то није истина, јер сам знао шта може да ти уради изгнанство. Знам шта значи фрустрација што не можеш да оствариш своју визију, када те ставе у кутију у којој ти је тесно.
Ернест никада није хтео да буде црни фотограф, хтео је да буде само фотограф који може да иде било где на свету и прави фотографије које жели?
– То ти делује оствариво и нормално када имаш 26 година, долазиш из режима диктатуре, сегрегације, долазиш у оно што си тада називао слободним светом, и схватиш да ни он није баш потпуно слободан, и није потпуно за све исти. Можете да замислите шта се дешавало у његовој глави… И такође, изгнанство, твоји пријатељи, људи које знаш, бивају убијени, нестали. И то је сваки дан у твојој глави. Не може да нестане. И мени је Хаити сваки дан у глави. Људи мисле да је изгнанство нешто егзотично. Не, ти си растрзан. Та места где си живео су ти у глави сваког дана. Не можеш ништа више да урадиш за своју земљу, свој народ, своју породицу. И то те може уништити.
Зашто га разумем
Фасцинантно је како сте ви постали он преузимајући улогу наратора (у француској верзији филма) односно Ернеста Коула који у првом лицу једнине говори о свом животу. То је лепо и необично, то се ретко ради у документарном филму?
– Можда и не толико ретко. Ја сам о томе учио од познатог француског фотографа Криса Маркера. Он је био први који ми је крајем осамдесетих показао да је то могуће. Тада ниси смео, за разлику од данас, да говориш о себи или да будеш наратор својих филмова, а ја јесам био, од самог почетка. То је, као што кажете, баш лепо испало, као да Ернест још живи, што и јесте била идеја. За овај пројекат конкретно, то је био начин да му поново дам речи, да има моћ над сопственим радом, над сопственим животом. На почетку је уписано његово име као сценариста, јер он то и јесте.
Како то?
– Велика помоћ у раду на филму била ми је Коулова књига. Могао сам да направим филм само са текстовима из ње, толико снажни и животни чак и данас. Они су пре шездесет и више година описали Јужну Африку данас. Толико су лични, осећа се као да он прича о себи када говори о људима које фотографише. Велики део прве трећине или чак половине филма су његове речи. А остатак је мешавина његових речи које сам сакупио на разним местима. Морали смо да интервјуишемо више од педесет људи који су га познавали. И заиста сам прецизно узео ствари које су ми помогле да напишем причу са Ернестовог становишта.
Књига је опет штампана пре шест месеци и то широм света, вероватно због вашег филма?
– Не бих рекао, већ због универзалности онога што је у њој. Коул је хтео да фотографише људску природу, што знчи цео свет, цело човечанство, а не само Јужну Африку. И то ме је много дирнуло зато што је то оно што и ја желим да радим. Не правим филмове за црне уметнике већ за своје пријатеље из Ирана, САД, Немачке… Не размишљам о боји коже, полу, религији у мом послу, али и уопште. Па нико од нас се не буди са мишљу „јао па ја сам мушкарац, ја сам жена, ја сам црнац, ја сам белац!“. Не, друштво вас понекад натера да мислите о томе. Друштво вас ограничава, тера да размишљамо о квотама, поделама, одговарајућој боји одеће за одређену прилику… и за уметнике је то велика фрустрација. Посао уметника је да заобиђе та ограничења, али је за Ернеста Коула то било тешко. Није хтео да буде хроничар беде, говорио је и успео да пружи фасцинантне доживљаје суштине Америке.
Гледајући филм, делује као да сте у лекцији историје, учите о Јужној Африци и Америци. Шта сте ви научили из тих фотографија?
– Ја сам више од њега био борац, целог живота се борим а деконструишем ствари или да их сачувам. Моје искуство није толико важно, оно само улази у филм као целину и могао бих лако да се ставим у Ернестову кожу јер нам се путеви донекле поклапају. До 1986. је на Хаитију била диктатура и одувек сам знао да треба да се вратим у домовину и борим се за слободу. Тако могу да разумем Ернеста који није могао да се врати тамо где су га сви знали и што је живео тамо где га нико није знао. Имао сам срећу да идем у филмску школу када сам већ имао 26 година, тако да ми је било јасно зашто студирам режију и шта желим у животу. Мој циљ је био да попуним празнину која постоји, коју не могу да видим око себе. Политички, а не уметнички разлози.
Моје министарско искушење
Јесу ли се ти разлози за бављењем филмом у међувремену променили?
– Сада као старији филмски редитељ, много више уживам у слободи. Много је мање препрека у ономе што радим, немам велике муке да пронађем новац за филмове које желим да снимам, бар за оне документарне. Али, то је истовремено и теже, веровали или не. Много новца и невероватна слобода, ни са тим није увек лако изаћи на крај, али ја успевам да своје филмове правим без компромиса. Сада сваки филм снимам као да ми је последњи и зато ме баш брига за компромисе са онима који дају новац. А велика је истина да сваки филм може да буде последњи! Нисам постао редитељ да бих стигао у Холивуд или да будем у друштву звезда. Много пута у свом животу, напустио сам кинематографију. Једном сам се вратио на Хаити да будем министар културе на две године. Ни тада ми нико није гарантовао да ћу после тога имати прилику да опет снимам. У свету филма, то је као да си изгубио своју невиност, када постанеш министар културе то је почетак твог пута искушења, искушавају те и Бог и ђаво. Ако си отишао у политику па се вратио филму, делује као да си копрумпирани лажов или тако нешто и сада желиш да те људи опет поштују као уметника. Некоме успева, некоме не.
Зашто сте, онда, хтели да будете министар културе?
– Зато што не можеш само да критикујеш сваког, да будеш глас у својој земљи, а онда, када ти кажу да је твој ред да нешто учиниш, да се захвалиш и кажеш ја не бих, ја сам уметник, нећу да прљам руке. Не иде тако. Мораш да помогнеш. То није била моја лична амбиција, већ жеља великих кругова друштва да помогнем у културној реформи. И постојао је договор да морамо да будемо заједно три године како бисмо извели те промене и реформе.
А онда сте после две године дали оставку! Како сад то?
– Била је то велика политичка борба, али слобода нема цену.
Да ли је ово златно доба документарног филма?
– Оно што видим је да јесте постојала велика експлозија документарног филма почетком овог века, јер су платформе улагале много новца у њега. Али унутар тога, постоји и много тога што нема везе са документарним филмом. Када рецимо Си-Ен-Ен каже да прави документарац, то није документарац већ телевизијска репортажа, приче о злочинима, славним личностима, политичким аферама. То је заправо комерцијализација и поједностављење правог документарног филма који у Француској зовемо креативни документарац. Ја се тиме бавим. Имали смо доста сукоба у Француској када су новинари који праве извештаје за телевизију желели да буду у истим удружењима са ауторима документарних филмова. Морали смо да им докажемо да ми нисмо исто, да су они индустрија у коју се улаже велики новац. На жалост, тај новац иде и у пропаганду и мешање баба и жаба, свесно. Видиш то у уговорима који се потписују, видиш то у професионалној етици, то је велика структурна промена.
Имали сте и такво искуство?
– Јесам. Радио сам неколико документараца за велике телевизијско-филмске мреже. Један од последњих је био за „Амазон“, звао се „Пут сребрног долара“. Већ су ме ангажовали да би ми у једном тренутку рекли да сачекам јер морају да обнове уговор са породицом. Питао сам, који уговор, зашто и рекао им да не треба да имају никакав уговор који дозвољава да се купују приче људи које снимате! Ту нема истине. Међутим, они купују и плаћају све зато што има много незнања међу онима који то раде. Нечију животну причу можете да купите само ако од ње желите да створите фикцију, играни филм.
Већ је прекасно
Дакле, то се променило – данас се све купује?
– Баш тако! Ако сам вас знао од детињства и сада желим да направим филм о вама, ви ћете ми тражити новац за то и на састанак са мном доћи ћете у пратњи свог адвоката. То је оно што се сада дешава са документарцима, вероватно у целом свету. Једном када Америка стави 150 милијарди у индустрију документарне „истине“ претпостављам да то има великог утицаја на цео свет. Неке земље као Француска још могу да се заштите. Имају систем који је чвршћи. Али, мислим да већина других земаља неће моћи. Али, ствар је у томе да када тих неколико глобалних ТВ кућа имају све претплатнике на свету, ко ће их спречити да потпуно промене правила? А ако радиш са једним, нећеш моћи да радиш са другим. Већ то покушавају са ексклузивним уговорима. Људи не схватају шта се дешава. И мислим да је већ прекасно.
Али, с друге стране, филм попут „Ернеста Коула“ је прави биоскопски филм у који је уложено много труда везаног за архиве, документа, старе фотографије: колико треба снаге за тако дуготрајни и компликовани посао?
– Ствар је у томе што сам се од свог првог филма бавио архивама. Цео живот се бавим архивама јер сам увек био фокусиран на очување традиције или сећања, на питање како да повратим свој део историје? Када сам радио документарац о Лумумби, требало ми је три или четири године. Тада је било много фирми и архивских институција где си могао да одеш и истражујеш. Много тога није било сређено, јер је било превише свега. Неке снимке Лумумбе сам нашао разбацане по поду архива у Белгији. Све сам то стављао у картонске кутије и проучавао. Сада све постаје скупо, мораш да платиш како би листао нечију документацију. У овом филму почео сам од тога да сам желео да сам Ернест Кол прича своју причу, то ми је била смерница у потрази за документима.
Већ сте знали шта да тражите?
– И онда сам почео да стављам много слика на сто и правим дијаграме. И почнеш да правиш мапу нечега. Још не знаш шта је то, али онда бих написао текст о томе на шта ме је ово инспирисало. Дакле, увек крећем од материјала да бих створио глас. Велика је одговорност чему дати предност у причи, које фотографије су важне, које нису, али да поштујем и само Ернеста Кола који их је правио, да откријем линију његовог стваралаштва и разумем зашто је он баш њих сачувао. Нашао сам кључ како да будем веран његовом начину размишљања, његовом писању, чак и поезији његовог писања, директности његовог писања. Мислим да сам остао веома близу онога што је могао да напише. Никада ништа нисам измишљао. Текст ми је узео много времена. Преписујем, мењам речи, мењам музику речи и реченица, све док не нађем праву комбинацију. Зато што ако то нема ритам, ако речи не иду уз музику и звук, онда то опет мењам. И гледаоци то морају брзо да разумеју, јер у супротном то онда није права реч.
Пише Срђан Јокановић