Друштвена и политичка сатира „Корисни дух“ само је наизглед прича о љубави између мушкарца и усисивача кога је запосeла душа његове покојне жене. У разговору за наш лист редитељ Речапум Бонбанчачо открио нам је да су му инспирација биле неправде из прошлости, уништавање споменика, прекрајање историје, загађење ваздуха од кога се умире, и цензура… Али све увијено у обланду старог мита из 19. века
Младић који живи у Бангкоку не може да се отараси прашине у свом стану коју праве велика градилишта у његовој близини. Зато купује нови усисивач. Међутим, током ноћи чује како његов нови усисивач кашље, а ујутру открива да је избацио прашину коју је претходно усисао. Човек позива мајстора који му стручно објашњава да је усисивач технички исправан, али да га је запосео дух, као и све остале апарате у фабрици која их прави. Мајстор почиње да му прича причу о дешавањима у тој уклетој фабрици која нас, заправо, воде до централне теме филма.
Суман, наследница фабрике електронике свог покојног мужа, узнемирена је осветољубивим духом Тока, радника који је умро од урођене срчане болести на послу. Ток криви фабрику што је убрзала његову смрт и омета рад тако што запоседа машине. Ток је везан за физички свет јер га се неко близак и даље сећа. Његово опседање доводи до тога да Суман изгуби дозволу за рад фабрике, због чега она бива затворена.
Истовремено Марч, млађи од Суманиних синова, оплакује недавни губитак трудне супруге Нат и њиховог нерођеног детета због респираторне болести. Док присуствује истрази о Токовом опседању фабрике, Марч види дух своје покојне супруге како улази у складиште и прати је. Натин дух запоседа усисивач и заводи Марча који њу види као људско биће, а не усисивач. Његова породица и верски ауторитети су узнемирени када открију да се младић упушта у сексуални однос са опседнутим апаратом, па бива одведен у болницу.
Историја као бојно поље
Натин дух, и даље у усисивачу, одлази у болницу да посети Марча. Успут се спријатељи са премијером Тајланда, др Полом, тако што очисти прашину која му иритира очи. Натин дух и Марч разговарају о поновном заснивању породице користећи Натине замрзнуте јајне ћелије. Под притиском конзервативних рођака, који никада нису волели Нат, Суман безуспешно покушава да оконча њихову везу тако што ангажује будистичке монахе да истерају дух из усисивача и позива полицију да заплени „украдени“ апарат. Премијер др Пол интервенише, тврдећи да је Нат „добар дух“ који треба подржати. Фрустрирана, Суман смешта Марча у психијатријску установу где прима електрошок терапију осмишљену да му оштети памћење; ако заборави Нат, њена веза са физичким светом биће прекинута и њен дух ће нестати.
То је тек средина заплета ове урнебесне друштвене и политичке сатире коју је као свој први дугометражни играни филм режирао Речапум Бонбанчачо. „Корисни дух“ је премијерно приказан на протеклом Канском фестивалу, у оквиру програма „Недеља критике“ где је освојио Гран При. Одмах је проглашен достојним наследником својевременог освајача Златне палме Апичатпонга Вирасетакула као и нешто ранијег ствараоца Визита Сасанатијенга: њих тројица су обележили 21. век у тајландској кинематографији.
После светске премијере „Корисног духа“ разговарали смо за „Илустровану Политику“ са Речапумом у канској фестивалској палати и током интервјуа је открио зашто је кроз пародију и хумор хтео да прича о много озбиљнијим стварима које муче њега и грађане Тајланда. „Желео бих да посветим ову награду свим духовима на Тајланду“, рекао је публици након уручења признања у Кану. Филм, о жени која умире и чији се дух враћа тако што запоседа усисивач, истражује моћ и политичку репресију на Тајланду. „Једна од главних намера филма јесте и да говори о томе како се носимо са неправдом из прошлости“, каже Речапум. „Постоји много људи који су патили, који су неправедно кажњени, који су нестали“, додаје, мислећи на бурну политичку историју Тајланда, обележену војним ударима, протестима и смртоносним обрачунима. „Покушај да се открије оно што је цензурисано или потиснуто један је од начина борбе против ауторитаризма“, рекао је Речапум. „Историја је једно од бојних поља“.
– Мој приступ је одувек био да спајам и супротстављам велико и мало, озбиљно и разиграно, колективну историју и личне теме, стилизовано и реалистично у свом раду – каже редитељ. – Током припреме за снимање у договорима са шефовима сектора, стално сам користио изразе „елегантна перверзија“ и „первертирана елеганција“ како бих описао оно што желим од овог филма. Желео сам нешто што на површини делује префињено и елегантно, а испод тога крије енергичан и субверзиван слој. То значи да желим да филм изгледа веома лепо, пажљиво компоновано, као слика. Али, испод тога имам смисао за хумор, помало чудан. Мислим да би људи филм схватили превише неозбиљно ако бих га направио као обичну комедију, па покушавам да то помешам. Желим да кад видите ликове на екрану, све изгледа као уметничка слика, врло лепо. Али када проговоре, дијалози су смешни, помало глупи, чудни.
Стари и нови споменик
Оно што га привлачи јесте неочекивано: филмови који се озбиљним темама баве на разигран начин или лакшим темама приступају са дубином и софистицираношћу.
– Занимљиво ми је да мешам те две ствари. Ако правите филм о озбиљним темама као класичну драму, то је мање занимљиво него када правите филм о политици или нечему великом, али на смешан начин. И обрнуто. Тај контраст ме фасцинира.
И нашао је у томе добар баланс, јер прича филма тече врло глатко. Људи га разумеју, иако је јединствен и необичан.
– Зато што мислим да је емоција важна. У супротном, све је само визуелни трик. Као филмски аутор, мислим да су композиција и визуелни елементи само алат да се људи емоционално укључе у оно што гледају. На крају, нисам ја битан у тој причи, није редитељ ту да се размеће својим радом или „генијалношћу“ већ је публика та која треба да реагује, од ње све зависи да ли ће да се повеже са причом и ликовима.
Речапум (38) је одрастао у тајландско-кинеској породици у Бангкоку, у домаћинству испуњеном филмом. Његов отац, који је имао мали приватни бизнис, био је опседнут гледањем филмова, углавном америчких и оних из Хонг Конга. Речапум је у слободно време ишчитавао очеве филмске часописе и на локалној пијаци куповао филмове на пиратским дисковима. Касније је студирао филм у Бангкоку и радио као сценариста за телевизију пре него што је стекао међународно уважавање својим кратким филмовима.
– Како сам одрастао у тајландској култури, идентификујем се као тајландски филмски аутор и верујем да би тајландска публика најдубље разумела мој рад. Иако Тајланд има богату историју комерцијалног филма, независна кинематографија се као појам појавила тек крајем прошлог века. Мој рад вероватно прати пут који је утабао покрет независног тајландског филма с почетка овог века. Свој рад видим као повезан и са традиционалном тајландском мелодрамом, са њеним експлозивним и пренаглашеним дијалозима, али и са још увек неименованим правцем који се понекад назива фантастични реализам или фабулизам. На мене су утицали филмови Жака Ривета, Маноела де Оливеире, Раула Руиза, Отара Јоселијанија, Вернера Шретера, Марка Ферерија и још неколицине аутора.
„Корисног духа“ почео је да пише још 2017. године, недуго пошто је војска извела пуч и преузела власт на Тајланду, хапсећи критичаре овог режима и вршећи притисак на медије да се аутоцензуришу. Редитељ је постао опседнут колективним памћењем, посебно након што је војна власт почела да уништава историјске споменике који су славили револуцију из 1932. године када је срушена апсолутна монархија и уведена демократија на Тајланду. Једна плоча, која је деценијама стајала у Бангкоку, замењена је 2017. новим спомеником са натписом који позива на оданост монарху.
И дух мора да ради
У филму „Користан дух“ уништавање споменика ствара прашину од које се умире – референцу и на сталну кризу загађења ваздуха на Тајланду. Али, прашина је такође симбол „немоћних људи без гласа“, каже Речапум који је током пандемије написао прву верзију сценарија, али добио подстицај да га још доради када су избиле нове демонстрације против моћи монархије. У то време Речапум се питао да ли ће његов филм са скривеним порукама деловати застарело, с обзиром на то колико су млађе генерације постале отворене.
Иронично, последњих година дошло је до назадовања слободе изражавања у Тајланду и одједном „Корисни дух“ није застарео веч провокативан. Многи лидери оног протеста су у затвору или у егзилу. Тајланд више није под влашћу бивших војних генерала након избора 2023. године, али Речапум не осећа оптимизам у вези са политиком. Под хунтом је бар постојало осећање да „постоје сви разлози за борбу и отпор“, каже он – а тај замах је сада ослабио.
– На почетку, када сам имао идеје за неколико различитих филмова, само сам размишљао о женском духу који покушава да се поново сједини са својим живим мужем – каже редитељ. – А онда су ме људи стално питали како би тај дух требало да изгледа? И помислио сам: па, она је у људском облику, можда са неком бледом шминком, бледом кожом или нешто слично.
Онда су га сарадници поколебали говорећи му да то није оригинално.
– Мало сам истраживао и схватио да постоји много начина да се духови прикажу на екрану. Можете имати духове у људском облику, али са шминком, модрицама и слично. Такође, можете имати човечји облик, али провидан, тако да људи могу да виде кроз духа. Понекад је дух нешто што лебди, или само тканина која вас прекрива. А постоји и такозвани кућни дух који је невидљив и помера ствари по кући, мистериозно отвара прозоре, укључује телевизор… Ви га не видите, али он може да види вас. Они могу да уђу у наш свет, али ми не можемо да уђемо у њихов. Тако сам почео да размишљам о духу који се налази у намештају, електричним апаратима… Такође, занимала ме је идеја духа који ради у канцеларији – не да плаши људе, већ да ради. У данашњем друштву имам осећај да све има цену, да се за све мора платити. Па можда и дух мора да плаћа кирију. Замишљам да дух не може само да постоји – мора да ради да би постојао. Дакле, постаје користан дух.
Вечни или следећи живот
А онда се током писања сценарија десила још једна ствар – у то време је Тајланд заиста патио од загађења прашином због које се људи много разбољевају.
– Постоји више узрока загађења код нас – објашњава. – Један је изградња нових зграда. Други велики узрок је пољопривреда – након жетве, поља се често спаљују. То није неопходно, али људи то раде. Посебно велике компаније које желе да максимизују производњу – спаљују поља и тако настаје велика количина прашине која се шири. То је и регионални проблем, не само Тајланда већ и суседних земаља. У планинским областима на северу, прашина остаје заробљена јер градови леже у долинама, па не може да се разиђе. На југу, близу мора, ситуација је боља јер ветар лакше односи загађење. Иако имамо много шума и џунгле, то заправо не помаже много.
Редитељ је решио да споји духа и проблем загађења, а где другде него у усисивачу!? У својим кратким филмовима Речапум Бонбанчачо је често имао приче или ликове које је преузимао из литературе или других врста стваралаштва, развијао их и од њих правио неке своје необичне комбинације. Тако је и са „Корисним духом“.
– Постоји веома позната, легендарна прича о жени по имену Ме Нак Праканонг, за коју се тврди да се догодила у 19. веку. Људи кажу да се заиста догодила, али ја помало сумњам у то. То је прича о жени из централног Тајланда која чека свог мужа да се врати из рата. Он је био војник, а она је била трудна. Али током његовог одсуства, она се породила и умрла на порођају. Он за то није знао. Када се вратио кући син и жена су га дочекали и ништа му није било сумњиво. Комшије су покушавале да га упозоре да то није његова жена већ њен дух, али он у то није веровао све док једног дана није схватио да она, заправо, не једе нормалну храну, већ неке инсекте, црве и слично. Ипак, наставили су да живе заједно. Вероватно је реч о локалној причи која се усменим предањем ширила и постала најпознатија тајландска прича о духу. Сви је знају. Али, постоји и друга теорија, да је породица измислила ту причу како би сачувала имање тог човека за себе.
Прељубазни саговорник ми објашњава како већина становништва Тајланда верује у вечну душу и загробни живот.
– Чак и они који кажу да не верују, мислим да негде дубоко, ипак, верују. Верују у то како се душа може поново родити, како треба да живите у овом животу да не бисте патили у следећем. Ако радите лоше ствари сада, у следећем животу можете се родити као пас или нешто ниже од човека. Више верују у реинкарнацију него у вечни живот душе. Нисам сигуран да верују у вечни живот, али свакако у следећи живот. Људи кажу: „Ако се поново родимо, надам се да ћемо опет бити заједно“.
Гледалац би могао да помисли како је редитељу прављење посебног усисивача била највећа мука током снимања. Чак је ангажовао једног градитеља усисивача који има своју фабрику како би им понудио решења за изглед и особине „усисивача запоседнутог духом“. Међутим, Бонбанчачо ме изненађује одговором:
– Било је тешко онолико колико треба да буде тешко на снимању сваког филма, али за мене је једини велики изазов био мој унутрашњи осећај – питање да ли радим праву ствар. Морао сам да верујем свом инстинкту. Имали смо тим који ме је заиста подржавао – продуценти и остали шефови сектора. Мислим да су продуценти гледали моје претходне кратке филмове и помислили: „Овај момак је занимљив, желимо да видимо шта може да уради у дугометражном филму“. Онда смо разговарали, упознавали се, и мислим да су временом почели да верују у мене.
Све зависи од политике
Главне јунаке у „Корисном духу“, Марча и Нат, тумаче Вицарут Химарат и Давика Хорн. Посебно је занимљива Давика која је једна од најуспешнијих тајландских глумица, манекенка и инфлуенсерка, али то није оно што посебно привлачи пажњу већ нешто друго. Давика је исти лик већ играла у „Господину Маку“, најуспешнијем тајландском филму свих времена снимљеном 2013. године. Тај филм је легенду о духу жене обрадио на класичан начин, држећи се познате верзије мита, док је сада била део Речапумове уврнуте политичке сатире.
– Давику сам упознао преко заједничких познаника – каже редитељ. – Када је чула идеју мог филма, рекла је: „Занимљиво“! Она је веома позната глумица, већ је радила све – ТВ драме, комерцијалне филмове, драме… Вероватно јој више није било изазова у свему томе и зато је желела да ради нешто независно, нешто другачије, да као глумица освоји нову територију. Искрено, у почетку нисам ни помишљао да бих могао да је ангажујем – деловало је немогуће.
У земљи попут Тајланда изгледа да ништа није немогуће. Мада, Речапум Бонбанчачо није велики оптимиста када је реч о тамошњој филмској индустрији. Можда – умерени оптимиста.
– Постоји покушај да се развије регионална филмска продукција. На Тајланду имамо север, североисток и југ. Сваки регион има свој дијалекат и различиту културу – помало другачију храну и обичаје. Бангкок је у централном делу земље, то је посебна регија. Североисточни део је највећи и има највише становника, али је уједно и најсиромашнији. Тамо постоји и филмска индустрија која прави филмове на локалном дијалекту и бави се локалним темама и немају нарочиту жељу да освоје Бангкок.
Раније, пре десет, двадесет година, готово све се дешавало у Бангкоку и филмови су били намењени публици из главног града.
– Није било ауторских гласова и дијалеката из других делова земље. Данас се то мења. Постоји стандардни језик – централни тајландски – који већина људи говори. Али, постоје и регионални дијалекти, као што су јужни и северни које ја донекле разумем. Понекад је нагласак толико јак да је тешко разумети, посебно кад старији људи говоре. Млађе генерације говоре разумљивије, јер су у школама биле подстицане да говоре стандардни тајландски. Пре неколико деценија чак су кажњавали децу ако су говорила локалним дијалектом. Данас постоји пораст локалног идентитета и поноса на сопствени дијалекат. То је глобални феномен – понекад је „лакше“ говорити енглески него заједнички стандардни језик.
Шта се променило у тајландској кинематографији након великог телевизијског хита, америчке серије „Бели лотос“ чија је последња сезона снимана баш на Тајланду?
– То је била важна ствар, да се та серија снима код нас, али нисам сигуран какав ће то имати дугорочни утицај на локалну продукцију. Можда ће се ефекти видети касније. Постоји и тајландско филмско удружење које сваке године бира представника за Оскара, али никада нисмо стигли до пет номинованих у најужем избору. Прошле године смо били близу – ушли смо у ужи избор од петнаест филмова. Али вероватно је потребан системски приступ.Тајландска Влада је недавно покренула агенцију која треба да подржи филмове,и серије, али је прерано да се каже да ли ће успети. Потребни су континуитет и посвећеност. Проблем је што све зависи од политике – ако се власт промени након избора, нова влада можда неће подржавати тај пројекат и можда га укине.
Цензура јесте ублажена на Тајланду па сада уметници могу да заглаве петнаест година затвора једино ако дирну у краљевску породицу, друге важне особе из политике нису заштићене тим законом. То ми је било занимљиво да разговор завршим питањем да ли је Речапум икада за свог живота видео краља или неког министра како долазе у биоскоп да виде неки филм? Будистички опрезно одговара:
– Нисам сигуран, верујем да радије гледају Нетфликс!
Пише Срђан Јокановић