Уз помоћ свог пријатеља Силвестера Сталонеа британски стваралац полуиндијског порекла снимио је причу о свом сународнику јеменских корена који је постао светски шампион у боксу упркос расизму и подметањима комшија из Јоркшира, и малим шансама да успе у животу. Тај херој перолаке категорије Принц Насим Хамед, или само Наз, био је присутан на пројекцији ове узбудљиве драме која је отворила Црвено Море Филм Фестивал у Саудијској Арабији. Наш новинар је био присутан и разговарао са аутором филма
Прича о Принцу Назу, једном од најпознатијих и најоригиналнијих боксера краја 20. века, одавно превазилази оквире спорта. Његов пут од детета из имигрантске заједнице у Шефилду до светског шампиона и медијске сензације истовремено је прича о амбицији, идентитету и цени брзог успеха. Управо том сложеном путањом бави се филм британски играни филм “Џин”, заснован на истинитим догађајима, који се не задовољава пуким препричавањем спортске каријере, већ покушава да разуме човека иза једне легенде.
Принц Наз, правим именом Назим Хамед, рођен је 1974. године у Шефилду, у породици јеменских имиграната. Боксом је почео да се бави као дете, са свега седам година, заједно са своја два брата, јер је њихова мајка желела да их оспособи да се бране од сталних расистичких напада вршњака. Већ у тинејџерском узрасту постало је јасно да, за разлику од браће, Наз поседује изузетан таленат и необичан стил борбе који подједнако припада шоу-бизнису. Професионалну каријеру започео је врло млад и муњевито се пробио до самог врха, освојивши светске титуле у перолакој категорији. На врхунцу славе, још у раним тридесетим годинама, изненада се повукао из професионалног бокса, остављајући за собом каријеру која је била кратка, али изузетно интензивна и утицајна.
Филм “Див” режирао је Ровен Атали (44), британски аутор који се у свом раду често бави ликовима са маргине, људима растрзаним између различитих идентитета и светова. Аталије и сам мешаног порекла (пола је индијског порекла), што његовом приступу овој причи даје додатну слојевитост и разумевање унутрашњих конфликата које носи искуство одрастања између различитих култура. У његовим ранијим радовима, укључујући филм “Освета невиног” и серију “Лондонске банде”, видљив је интерес за теме припадности, мушког идентитета и насиља као и друштвеног притиска на мањинске групе. “Џин”се природно надовезује на тај опус, али у фокус ставља однос који је истовремено интиман и професионалан – однос боксера и тренера.
Енглески Роки
У средишту филма налази се веза између младог Наза и његовог тренера Брендона Ингала, човека који је у њему препознао не само таленат, већ и потенцијал да потпуно промени начин борбе у рингу. Ингал није приказан само као спортски ментор, већ као фигура која обликује Назов поглед на свет, дисциплину и самопоуздање. Њихов однос, заснован на заједничкој амбицији и узајамној зависности, временом бива нарушен притиском успеха, славом и егом – и управо та динамика чини емоционалну окосницу филма.
Лик Брендана у филму тумачи познати глумац Пирс Броснан, некадашњи Џемс Бонд, чије присуство доноси додатну тежину и зрелост причи. Његова интерпретација тренера не почива на идеализацији, већ на нијансираном приказу човека који се тешко сналази у тренутку када заједнички сан почиње да се претвара у пословни однос.
Светску премијеру “Џин” је имао у Лондону у октобру, али је добио и почаст да отвори овогодишњи Црвено Море Филм Фестивал у саудијском граду Џеди. Та одлука имала је и симболичку тежину: филм о британском спортисти арапског порекла отворио је фестивал који себе види као платформу за дијалог између локалних прича Азије и Африке и глобалне филмске индустрије.
Главну улогу боксера Наза, који је себе назвао Принцем Назом и под тим именом се борио, тумачи британски глумац египатског порекла Амир Ел-Масри, који се последњих година наметнуо као једно од најзанимљивијих имена савремене британске кинематографије. Међународну пажњу привукао је филмом “Лимбо”, а препознатљивост стекао улогама у мини-серији “Ноћни менаџер”, епизодом у холивудском спектаклу “Ратови звезда: успон Скајвокера” или серији “Круна” где је играо Мохамеда ал Фаједа, несуђеног свекра принцезе Дајане. Гледали смог а и у филму “Клуб Нула” Џесике Хаузнер. У “Џину” је превазишао себе и био права звезда овог фестивала, посебно што се са још једним филмом (“Приче”) налазио у такмичарском програму.
Важно је истаћи да “Џин” није класичан спортски биографски филм и да борбе у њему служе да осликају унутрашња стања ликова, њихове погрешне процене, страхове и тренутке аутодеструкције. Критичари га називају британским одговором на холивудског “Рокија”. За то постоји још један разлог: тај славни филмнски Роки звани Силвестер Сталоне и његова продуцентска кућа “Балбоа Продакшен” подржали су овај филм!
Сталонеове примедбе
Ровен и Силвестер упознали су се пре шест година када је британски редитељ јоливудској звезди представио идеју оакционом филму смештеном у будућност у којој Кина поседиује Америку. Ровен је био гост у Сталонеовом калифорнијском дому, причу су представљали потенцијалним продуцентима, али уследила је пандемија која је зауставила и тај филм као и серију на којој је Силвестер радио.
Атали је Сталонеу споменуо и да ради на једној причи из света бокса на шта се глумац насмејао и додао: ”Знам нешто о томе”! Испоставило се да је Сталоне познавао Наза, да је гледао уживо неколико његових борби. Сталонеово име отворило је Ровену многа врата и остварило снове редитеља који је као дечак на зидовима своје собе држао постере Рокија Балное и Џемса Бонда а сада је са њима радио. Одрастао је неколико километара далеко од Наза и био сведок његовог пута до титуле светског шампиона, а сада је добио прилику да о њему сними филм.
Додатну тежину том филму даје чињеница да је сам Назим Хамед пружио подршку пројекту. Иако повучен из јавног живота, присуствовао је пројекцијама и премијери у Џеди, заједно са породицом. Његова реакција на филм — уздржана, али позитивна – била је важан тренутак за читаву екипу, јер “Џин” не избегава тешке теме нити идеализује прошлост.
Ровен Атали је био прилично говорљив у Џеди где је дао интервју за наш лист. Наравно, почели смо од Силвестера Сталонеа, сарадње са њим и белешки које је Ровену давао као упутства током снимања.
– Све те белешке су се односиле на баланс – да ли је то боксерски филм, да ли је љубавна прича, да ли је филм о ликовима – и како све то довести у прави однос. Када гледате “Рокија”, то је суштински спортски филм, али који има можда петнаест минута бокса. То је филм о човеку којег је друштво отписало и који чак ни не очекује да победи када му се пружи прилика – он само жели да остане на ногама до краја борбе, да докаже да је вредео нечега. Сталонеове примедбе су биле управо о проналажењу тог баланса. Имамо много борби у овом филму, али поента је да се не фокусирамо превише на саме борбе – да их учинимо снажним и ефектним, али да оне не буду једино о чему се филм говори, ако то има смисла. Људи желе да гледају борбе, ми смо их снимили на начин на који сам желео – да буду свеже, узбудљиве, занимљиве и пуне адреналина, да имају потпис онога који у њема учествује. Али, ако ћете само да гледате борбе у рингу, идите на ЈуТјуб. Ми смо желели да испричамо причу о једном човеку и његовој необичној судбини.
Имам утисак да подједнаки део приче припада и тренеру Брендону: шта ви мислите о његовој судбини? Као да сте хтели да покажете да је готово он крив што је дошло до разлаза између Наза и њега иако је боксер тај тврдоглави i арогантни буновник?
– Желео сам да њихов однос прикажем на веома аутентичан начин. Када разговарате са много људи, јер је Наз имао такву личност – могао је бити веома оштар према људима. Могао је бити веома директан. Данас људи Џона Ленона доживљавају као мирољубиву особу, али да сте ишли на поће с њим после концерта, он би био тај који, ако би се фокусирао на једну особу, умео је понекад да буде прилично суров. Наз је такав. Када разговарате с људима око ситуације између њих двојице, многи људи стају на Брендонову страну. Разумљиво, он делује као отац-заштитник, са смислом за ред и правду. Али, када је реч о раскиду и томе како је до њега дошло, увек сам осећао да постоји кривица на обе стране и желео сам да будем праведан. Мислим да људи у том смислу могу бити неправедни према Назу.
Шампионска теретана
Разумљиво: Брендон Ингал је светац-заштитник Јужног Јоркшира, један од његових симбола!
– Ја сам из Јужног Јоркшира и мислим да он заиста јесте тај диван човек. Оно што је урадио за људе Шефилда не може се потценити. Али, овај филм говори о снази заједничког сна, али и о кварној, коруптивној природи успеха. Када успех пронађе људе тако брзо и у толикој мери, его се умеша. Наз је, када су новац и слава почели да пристижу, одбијао да ода признање и Брендону зато што му је дао шансу и тренирао га када нико други није хтео. Мислио је да се Брендон превисе гура у центар пажње и да му тражи много новца за тренинге и менторство. Мислим да је ова прича у суштини трагична љубавна прича. Јер оно што су они могли да имају да су само успели да то разреше између себе, њихов свет би био другачији. Били би још успешнији И ко зна у којим висинама би се завршила та прича.
Одлично сте реконструисали изглед људи, живота и локација током осамдесетих и деведесетих година прошлог века када се одиграва радња филма: претпостављам да се сада то највише ради дигитално?
– Напротив, имали смо и студио и једну праву локацију у којој се одржавају борбе. На почетку Назових борби то је мала просторија где га гледа четрдесетак људи како се бори у рингу, а за касније, веће, борбе изградили смо ринг у студију са различитим платнима, различитим поставкама конопаца, различитим угаоним јастучићима. То смо мењали. Имали смо праву публику у првих неколико редова и зависно од периода дешавања радње користили смо различите статисте, одећу и те ствари. Много смо уложили у детаље и начин померања камера кроз простор.
Да ли оригинална Брендонова теретана у Шефилду још постоји?
– Наравно. Желео сам да снимам у њој, али невоља је што је она јако мала за смештај филмске екипе.Теретана у којој смо снимали је отприлике величине те теретане, али је заправо дупло већа од онога што видите на екрану. Ми смо је пресекли на пола лажним зидом. То нам је омогућило да сместимо око седамдесет чланова екипе, сав звук и сву расвету иза тог лажног зида. У стварној теретани она је заиста те величине и има фиксни низак плафон. То би значило преуређивање простора. Породица Ингал, која и даље води теретану, и даље тамо тренира будуће шампионе. Воде је Брендонова деца и унуци. Они су свесрдно подржавали снимање филма.
Оштроуман и духовит
Како објашњавате то да имате сву подршку Бренданове породице, али никакву подршку од самог Принце Наза који није хтео да се меша у снимање нити да има било шта са њим?
– Ми смо заправо имали подршку Назима. Код Наза је ствар у томе да је он породичан човек. Фокусиран је на своју децу која су и сама боксери. Адам се, на пример, поново бори за отприлике шест недеља. Наз је у потпуности у пензији. Био је срећан што се филм прави, јер је наравно лепо чути да неко жели да сними филм о вашем животу. Али, у исто време, он ми је рекао: „Ви направите филм. Ако ми се свиди, рећи ћу вам. Ако ми се не свиди, рећи ћу вам“.Са његове тачке гледишта, то је: „Ја сам борац, ти си филмски стваралац, али рећи ћу ти ако ми се не свиди. Рећи ћу и теби и свима другима”.
И да ли вам је рекао?
– Прво смо му приказали филм у Дубаију пре шест месеци. Био је то диван дан, али и застрашујући – ја сам седео поред њега у биоскопу. Прва ствар коју је рекао била је да се осећао као да је прилично сведено приказан. А онда је рекао: „Волео бих да ово поново покажем својој жени Алисији и синовима”. Као што сам рекао, веома јака породична веза. Прелепа породична заједница. Тако да смо им филм приказали неколико пута. Био је с нама и синоћ овде, у Џеди. Било је дивно имати га овде, посебно због тога шта он значи људима у Саудијској Арабији и у арапском свету уопште. Када је ушао у салу, нарочито сви локални гости у пуној арапској ношњи – а и он сам је био у тој арапској ношњи – кроз публику је прошао талас узбуђења. Мислим да је најлепша ствар била то што смо, испред бине, одмах након приказивања, имали њега и Амира, глумца који га тумачи на екрану, како обојица држе Назов оригинални боксерски појас. То је било дивно видети. Био је поново ту са својом породицом, довео је и синове. Наз је повучен када је реч о медијима, о причању с медијима. Његова слава је горела толико јако да се, када је отишао у пензију, једноставно повукао. Зарадио је много новца, обезбедио породицу заувек и повукао се. Али, он је и даље врло јасно особа какву видите у филму. Оштроуман, веома интелигентан, веома духовит човек.
Постоји ли нешто што му се у филму није допало?
– Не, није имао замерке осим о сведености његовој живота, али је разумео шравила филма. Желео сам да будем потпуно аутентичан. Много сам истраживао, разговарао са људима који памте Наза, његове успехе и то време, али ја сажимам двадесет година једног живота у два сата филма. И осим неколико интервјуа поред ринга, свака реч коју изговара Амир у филму су речи које сам ја написао као моју интерпретацију онога што се дешавало у тим тренуцима. Људи у стварности не говоре као филмски ликови. Желео сам да будем аутентичан у њиховим гласовима. Гледао сам толико интервјуа да сам осећао како сам их усвојио. Али, један разговор у стварности траје три сата, а на филму траје два минута или краће. Као велики љубитељ филмова, Наз је то разумео. Не могу ни да замислим како је бити у његовој позицији, гледати реинтерпретацију сопственог живота на екрану.
То вама не може да се догоди?
– Сигуран сам да нико неће снимити филм о мом животу. Осим ако не урадим нешто страшно. Али не, било је довољно чудно и за мене да седим поред Наза и гледам филм, јер ја нисам гледао филм – гледао сам њега. И то је било прелепо, али и најтеже могуће искуство. Био сам врло сиров и искрен у приказу његовог односа са човеком коме је био веома близак, и са којим је имао врло бурну везу. Не могу ни да замислим како је то било за њега. Али био је само позитиван. Видело се колико му се филм допао.
Ваш лични додир у обликовању филма види се и у сцени кад мали Наз и његова два брата треба треберу Брендону да докажу да су способни да се боре пред публиком – за почетак да уђу у ринг и отпевају нешто свим присутним боксерима. Избор је пао на актуелне хитове „Hit me With The Rhythm Stick“ и „The Tide Is High“ који су више женско виђење света и љубави. Уместо аплауза добили су подсмехе. Насупрот њима, Наз неће да пева и пристаје једино да одигра нешто што личи на плес Мајкла Џексона. Добио је аплауз. Јесте ли избором нумера хтели да нагласите колико је Наз био предодређен да постане звезда, за разлику од браће?
– Ствар је у томе да су то једноставно песме тог времена које су биле популарне и које су могли да певају као деца. Мој брат Нил је композитор музике за филм, али и музички супервизор. Када је реч о песмама које користимо, у почетку сам, рецимо, ставио „Dancing Queen“ од групе АББА. Нил ме је, чим је прочитао сценарио, назвао и рекао: „Само да знаш, ако хоћеш да они то певају, то ће коштати око 300.000 долара”! Био сам запањен: “Шта, чак и ако није оригинална песма него је клинци певају”!? Он је рекао: „Да, само издавачка права су око 300.000 долара за највећи хит те шведске групе. Не долази у обзир. Избаци из сценарија“. И рекао сам му да он мени предложи двадесет хитова тог времена које би могли да имамо у филму. Мени се јако допала „The Tide Is High“ групе “Блонди” јер сам знао да ће постојати сјајан тренутак када ће се момци у теретани смејати на стих „Ја нисам од девојака које се тек тако предају“. Чим сам то видео, рекао сам: „Та песма, сто одсто.“ И онда, наравно, Јан Дури и “Блокхедс”. Или Били Ајдол са песмом “Dancing With Myself”. Хтели смо хитове који публика више везује за време њиховог настанка иако се и данас пуштају на радију.
Шта можете да кажете о плановима да поново радите са Сталонеом?
– Почетна идеја за филм “Мала Америка” била је да Сталоне буде и продуцент и у главној улози. То је пројекат који сада многи људи који су укључени у наше послове желе да виде као следећу ствар коју ћемо нас двојица радити. Још је врло рано, тако да не могу много да говорим о детаљима, али то је био пројекат који је, пре него што га је пандемија три пута зауставила, био један од најузбудљивијих у америчком независном филму.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Гети Имиџис