Редитељ Серхио Кастро Сан Мартин створио је узбудљиву емигранстку причу „Чилеанац“ засновану на истинитм догађајима из седамдесетих година прошлог века. Сиромашни рудар бежећи од апсолутизма и државног терора у Јужној Америци стиже у Европу, опхрвану политичким убиствима и подметањем експлозива на јавним местима, и стицајем околности, и сам постаје део тих терористичких акција… Аутор филма је током фестивала у Локарну, где је ово дело имало светску премијеру, разговарао са нашим новинарем и објаснио колико су искуства прошлости важна за наш данашњи свет
Док се Чиле 1976. још налази под свежим ударом Пиночеове диктатуре, Алдо Марин напушта земљу и одлази у Италију. Социјалиста, бивши рудар и стручњак за експлозив, у Торино стиже као политички емигрант, остављајући у Чилеу супругу и тек рођеног сина. Са пријатељем Чапом покушава да започне нови живот, али ће се врло брзо показати да од једне историје није тако лако побећи у другу. У Торину, граду који је тих година био једно од средишта италијанских друштвених и политичких сукоба, Алдо случајно показује своје знање о експлозиву и тако привлачи пажњу групе локалних револуционара, Лусијане, Енрикеа и њихових компањона. Понуда да за њих прави бомбе отвара му могућност да заради новац и можда доведе породицу, али га истовремено увлачи у нови облик насиља.
Управо у том парадоксу почива „Чилеанац“ редитеља Серхиа Кастра Сан Мартина: филм спаја две удаљене, али историјски повезане стварности – Чиле после Пиночеовог пуча, и Италију „оловних година“, периода политичког насиља, екстремизма, отмица, политичких убистава и тероризма који су обележили седамдесете у тој земљи. Ипак, Кастро Сан Мартин не покушава да направи широку историјску хронику. Њега више занима Алдо као човек у егзилу, његов осећај неприпадања, однос према породици и питање шта се догађа када неко ко је покушао да побегне од насиља поново постане његов део.
За Серхиа Кастра Сан Мартина (47) то је и наставак интересовања за људе који живе на рубу друштвене заједнице, са прошлошћу која их непрестано сустиже, а којима се бавио у ранијим својим радовима. Чилеански редитељ и фотограф, рођен пре 47 година у рударском граду Ел Салвадор, у провинцији Атакама, прво је завршио студије архитектуре, а потом режију на Чилеанској филмској школи. Његов дипломски филм „Пасео“ освојио је награду жирија за најбољи чилеански филм на фестивалу САНФИЦ 2009. Као редитељ је потом радио и документарне филмове, међу њима „Електродóместикос: Хладна мистерија“, који је награђен на локалном фестивалу Ин-Едит, док је његов први играни филм „Жена од блата“ премијерно приказан у програму „Форум“ ма 65. Филмском фестивалу у Берлину. Кастро Сан Мартин је радио и на телевизији, као један од аутора и редитеља серије „Чопор“, а паралелно се бави фотографијом и монтажом. Ипак, занимљиво је да је управо архитектура, од које је својевремено одустао, остала важан део његовог погледа на филм.
Стално уморни архитекта
„Чилеанац“ је премијерно приказан на фестивалу у Локарну, у програму Пјаца Гранде, а у главној улози је Камило Арансибија. Поред њега играју Сара Сераиоко, Лоренцо Рикели, Ендрију Баргстед и Гаетано Бруно. Филм је сниман између Чилеа и Италије, а његова прича о политичком егзилу, припадању и насиљу добија додатну тежину у тренутку када се политичке поделе и поновна појава екстремизма све чешће препознају и изван историјског периода којим се филм бави.
У бифеу биоскопа „Курсал“ у центру Локарна разговарали смо о филму „Чилеанац“, као и необичном животном путу и каријери овог редитеља.
Необично је што сте студирали архитектуру, а истовремено вас је привлачио филм. Како је дошло до тога да се од архитектуре окренете режији?
– Мислим да је архитектура била веома важна за моју каријеру, јер увек говорим исто: филм и архитектура су, заправо, својеврстан поглед на свет. На неки начин, архитекта је истовремено и редитељ. Веома су слични. Понекад имате исти буџет, понекад исте људе, понекад исте проблеме. Архитектуром сам се бавио релативно кратко, можда две, две и по године, а истовремено сам студирао филм и радио као архитекта. Уз то сам радио као фотограф за један часопис, бавио се пејзажном фотографијом и у почетку желео да будем директор фотографије на филму. Тако сам већ имао однос према простору, светлу и слици пре него што сам почео да режирам. На филмској школи постојао је систем по којем напишете оригиналну идеју, без потписа аутора, а онда они који напишу најбоље идеје добију прилику да их режирају. Тако сам, корак по корак, постао редитељ. Касније сам добио посао у једној продуцентској кући, не као филмски, већ као телевизијски монтажер. Тако је мој однос према филму почео управо кроз монтажу, а то је била веома важна фаза у мом размишљању о филму.
А зашто сте онда одустали од архитектуре? Шта вам је конкретно сметало у том послу?
– Зато што не волим градњу. Волим дизајн, волим када осмишљавам просторе, али сам имао проблем са самом градњом и свим тим различитим људима који раде на једној згради. Док сам радио као архитекта, био сам стално уморан. Архитектура је у Чилеу и веома елитистичка професија. Потребно вам је много новца или морате да имате оца или деду који је архитекта да бисте лакше дошли до посла. А понекад, када размишљам о дизајну или архитектури, не могу одмах да видим резултат. То ми је такође сметало. Пројектовао сам две приватне куће, али то нису биле неке велике грађевине, јер сам убрзо почео да студирам филм. У филму је другачије, јер сви људи који раде са вама имају огромну посвећеност заједничком циљу – да направе филм. Сви, не само редитељ, глумац или продуцент, већ и техничари, музичари, сви раде на истој ствари. Занимљиво је, наравно, да је и архитектура однос између простора и људи, па ми је тај део искуства остао веома важан.
Тајна жуте боје
Шта вам је, када сте почели да режирате, било најтеже да савладате?
– Највише проблема имао сам са односом према глумцима и са писањем сценарија. Зато сам почео много да пишем. Мислио сам да ћу тако боље разумети глумце и глуму. Не знам тачно у ком тренутку сам то схватио, јер мислим да није постојао само један тренутак, али временом сам открио да најтежа ствар у филму нису ни глумци ни писање сценарија, већ сопствене жеље и компликоване емоције. Све остало има неко решење.
Какви сте по темпераменту? Делујете веома смирено!
– Мислим да сам веома смирен. Истовремено, веома брзо доносим одлуке. Наравно, то је нарочито важно током снимања. У фази писања сценарија или у монтажи имам времена, тада узимам онолико времена колико ми је потребно. Али, на месту снимања морате брзо да одлучујете. Занимљиво је да „Чилеанац“ има шеснаест додатних кадрова који су у филму, а нису били у сценарију. То су сцене које су настале током самог снимања. То је део процеса који волим: морате да будете спремни да промените оно што сте замислили када се пред вама појави нешто боље.
„Чилеанац“ је екранизација једног новинског фељтона, а не романа. Како сте приступили тој адаптацији?
– Та хроника једног чилеанског новинара и критичара је веома занимљива, али има превелики временски распон. Аутор пише о „оловним годинама“ у Италији, о диктатури у Чилеу, о читавој породици Алда Маринија… Зато смо прво написали сажету верзију тог фељтона па тек онда радили на сценарију. Сценарио смо писали заједно, Симона Нобили из Италије и ја, и био је то веома, веома дуг процес. За мене је у овом случају најважнија била тачка гледишта. „Чилеанац“ је прича о Алду Маринију, али мене је занимало да будемо унутар њега, унутар револуционара, унутар његове породице. Није толико реч о догађајима и акцији. Много је важније оно што Алдо осећа. Зато је за мене овај филм својеврсна студија лика Алда Маринија. Наравно, историјски и политички контекст је веома важан, али нисам желео да правим филм који ће само препричавати историју. Занимало ме је како велика историја улази у приватни живот једног човека и како политичке одлуке утичу на његове односе, његову породицу и његове емоције. Нисам желео да ликови стално објашњавају политику. Много је занимљивије када је она присутна у њиховом свакодневном животу, у језику, односима и одлукама које доносе. Алдо је политички човек, али је истовремено муж, отац, емигрант и човек који покушава да преживи у потпуно новом окружењу. Мене је занимало како се све те ствари сударају.
У филму постоји веома занимљива сцена у којој Алдо пита зашто су све зграде у Торину жуте. На први поглед делује као успутна опаска, али очигледно има много дубље значење?
– Да, та сцена ми је веома важна. Жута је веома занимљива боја у политичком контексту обе земље. У Чилеу се жута боја или амарило повезује са Демохришћанском партијом, која је током периода Народног јединства била странка политичког центра и често критикована са леве стране управо због своје позиције између различитих политичких блокова. Демохришћани су због тога пежоративно називани „жутима“, а одатле долази и израз „ни чича ни лимунада“ – нисте ни лево ни десно, нисте ни на једној ни на другој страни. Са друге стране, у Италији је Демохришћанска партија била једна од најважнијих политичких снага послератне историје и деценијама је била на власти. У време „оловних година“ нашла се у средишту великих политичких сукоба, а Алдо Моро, тадашњи председник Демохришћанске партије и један од најважнијих италијанских политичара, покушавао је да приближи своју странку Комунистичкој партији кроз такозвани Историјски компромис. Радикална марксистичка терористичка организација из Милана звана „Црвене бригаде“ киднаповале су Алда Мора 1978, а после 55 дана заробљеништва убиле су га. Зато ми је занимљиво што једна тако једноставна ствар као што је жута боја може да повеже два различита политичка света. Да не заборавим, „торинска жута“ боја је била одлика владарске династије Савоја из тог града током 18. и 19. века. А онда Алдо каже да у Чилеу нико не фарба своје зграде у жуто, јер је жута боја карактеристична за онај неутрални део народа који гледа своја посла. Зато је револуционарима или онима који држе до себе и својих ставова испод части да свој дом фарбају у жуто јер би тиме рекли како су кукавице.
Ни чича ни лумунада
А где се у тој причи појављује израз „ни чича ни лимунада“? Шта значи?
– То је веома чилеански израз. Значи да нисте ни на једној ни на другој страни, да људи не знају којој страни припадате. То је и наслов песме Виктора Харе. Лимунада знате шта је, а чича је традиционално чилеанско жестоко алкохолно пиче од ферментисаног кукуруза. То ми је веома важно јер говори о некој врсти политичке равнодушности или неодлучности. Мислим да се данас, а не само у Чилеу, дешава да људи који су некада говорили: „ја сам са леве стране“, сада гласају за десницу. Или једноставно више не знају где припадају. Кажу: „не знам, гласаћу за овог човека“, иако је тај човек можда подржао многе ствари које су раније мрзели. То је нека врста равнодушности.
Зашто сте онда изабрали наслов „Чилеанац“, звучи као да постоји један једини Чилеанац којег сви познају, представник народа?
– Није пародија, мада разумем зашто може тако да звучи. У филму Алда тако зову, мислим да је то својеврсни надимак. Можда је разлог и то што говоримо о 1976. години. Одлази из Чилеа у егзил и можда је тада био једини Чилеанац, заједно са Ел Чапом, у Торину. Зато звучи као нешто попут имена суперхероја, као Супермен. Али, он је потпуно супротно од тога. Он је антихерој. Зато наслов на неки начин може да буде и ироничан. Нико у Чилеу не зна Алда Маринија као што би знао Виктора Хару или неку другу велику историјску личност. И управо је то занимљиво, јер он представља многе Чилеанце са леве стране који су седамдесетих морали да оду у егзил. Алдо Марини је важан зато што је постојао и зато што припада тој причи, али није позната личност.
Према фељтону који сте спомињали, Алдо жели освету и жели да убије Пиночеа, док сте ви ту причу променили. Зашто?
– Та промена била је веома важна јер смо причу померили од егзила ка мигрантској кризи коју данас имамо у свету. Алдо је мигрант који живи у другој земљи и покушава да преживи са оним што има. Ради у фабрици, не зарађује много новца, а онда долази регрутација. У том тренутку почиње да се мења његов живот. Мислио сам да му управо искуство миграције даје карактеристику сирочета. Осећај сирочета веома је важан елемент у „Чилеанцу“ и, на неки начин, сви ликови га носе у себи. Лусијана је такође сироче, само припада повлашћенијем друштвеном слоју, док је Енрикова група својеврсно сироче јер нема ни родитеље ни домовину. Зато је „Чилеанац“ филм о осећају да немаш домовину и о потреби да се повежеш са оним што имаш.
У филму постоји и веома мрачна слика политичког насиља, али и питање улоге полиције и инфилтрације у револуционарне групе. Колико вам је било важно да покажете да у тој причи нема једноставне поделе на добре и лоше?
– Веома је тешко снимити филм о тим годинама, а не говорити о улози оних који је требало да знају шта се дешава и да интервенишу. У Торину постоје истраживања, као и веома важан документ Регионалног савета Пијемонта који обухвата период од 1. јануара до 31. октобра 1977. У том периоду бележена су, у просеку, три напада, три смрти, три ампутације и три експлозије дневно – не као изоловани догађаји, већ као део свакодневне стварности Торина. Постојало је око 150 група које су преузимале одговорност за нападе или, када су желеле већу моћ, оптуживале друге за оно што су саме учиниле. Те групе су имале убачене људе из других група, полиције и неких служби изван Италије. За нас је зато било важно да покажемо колико је тај простор сложен. Нема црног и белог, већ много нијанси сиве. А када говоримо о људима који одржавају јавни ред, они морају да знају шта други раде. Знање је за свакога оружје моћи.
Опседнут експлозивима
Необично је да стручњак за експлозиве тек тако пребегне у неку земљу. Колико сте изучавали ту врсту Алдовог занимања?
– У једном тренутку сам био потпуно опседнут техником израде експлозива. Разговарао сам са стручњацима и људима који се тиме баве, јер ми је било веома важно да Алдо заиста изгледа као човек који зна шта ради. Тај технички детаљ био ми је важан због веродостојности лика, али и зато што је то истовремено његов занат и његово проклетство. Знање које му је у Чилеу омогућавало да ради сада постаје нешто што му прави проблеме.
Има ли та тема везе и са вашим личним искуством, ваш отац је радио у рударској индустрији?
– Мој отац је металург, инжењер специјализован за проучавање различитих минерала који се налазе у стени. Радио је у рудницима. Када сам био дете, често сам ишао са њим у различите јаме у Чилеу. Тако сам одрастао уз тај мирис, уз те људе и атмосферу. Мој отац није био рудар у класичном смислу, али је радио директно са људима у рудницима. Његова специјалност била је везана и за експлозив. Зато ми је тај свет веома близак. Сада пишем нови филм о кризи са нитратима у Чилеу тридесетих година, јер је рударство било веома важно за економију моје земље.
Чиме се бавила ваша мајка?
– Она је рефлексолог. Бавила се масажом стопала и веровала да се на стопалима могу препознати различити органи у телу, а самим тим и лечити масажама. Сама је научила тај посао, није имала формално школовање за то. Моји родитељи су још заједно, обоје су живи и срећни. У браку су 55 година. Имам три сестре. Много година растао сам углавном са женама, јер је отац доста времена проводио у руднику. Мислим да је и то важно када размишљам о својим филмовима. Једна веома блиска пријатељица ми је недавно рекла: „Ти си амиго, амига“ – „пријатељ, пријатељица“. Имала је утисак да је читава моја филмографија на неки начин посвећена женама. „Чилеанац“ је добар пример. Главни лик је у почетку, наравно, Алдо, али на крају филма Лусијана постаје важнија.
Како сте решавали продукцијски тај однос између Италије, Швајцарске и Чилеа?
– То је било повезано и са самом причом и са копродукцијом. Део филма сниман је у подручју језера Мађоре, ван самог Локарна, а велики део италијанских сцена у Пијемонту и Торину. Микс је рађен у Лугану, а музику смо радили у Бакау, у области Тићино. Зашто Тићино? Због приче и због швајцарског дела продукције. Лусијанини родитељи су из Тићина. Када она одлази на језеро и тражи помоћ од свог оца, та локација има своју функцију у причи. Зато ми није било логично да само кажемо: „Ово ћемо снимати овде зато што је лепо“. Све је морало да има везу са филмом.
Антрфиле
Нису победили, јер ја сам жив!
Гумац Камило Арансибија, који игра насловну улогу у „Чилеанцу“, пажњу међународне публике привукао је главном улогом у филму „Насељеници“ Фелипеа Галвеса, који је премијерно приказан у Кану 2023. године и освојио награду међународне критике Фипресци. Филм је потом представљао Чиле у трци за Оскара.
– Имам 26 година, тако да нисам живео у том времену у коме се дешава радња филма. Али, моја мајка, која је овде са мном на фестивалу, професорка је историје и читавог живота сам био у тој тематици. Мислим да сам научио да је заборав исто што и губитак. Ако заборавимо, осуђени смо да понављамо сопствене грешке. Зато је за мене овакав филм начин да се вратимо тим периодима. Филм не покушава нужно да директно политички критикује десницу, фашисте или анархисте, већ улази у људски простор. Говори о људима који на одређена места стижу из потребе или из уверења. Као глумац морам да проучавам и радим. Ако не живим неки историјски процес, морам да гледам документарце и читам књиге. За овај филм била ми је важна књига о Алду Маринију, али и документарни филмови, посебно „Битка за Чиле“ Патрисија Гузмана. То су снимци Чилеа пре пуча и током пуча, једног веома лепог, али истовремено веома тужног Чилеа, са свим његовим идеалима. Када данас као младић гледам у ту прошлост, видим људе који су, упркос материјалној и физичкој оскудици, били снажно везани за идеју покрета „Народног јединства“ Салвадора Аљендеа. А онда је дошла диктатура. Пиноче је увео неолиберални капиталистички систем из којег је, нажалост, веома тешко изаћи. Један бивши члан Комунистичке партије Чилеа рекао ми је нешто што памтим: „Нису победили, јер сам ја жив. А док је човек жив, они никада неће победити“. Са тим осећањем приступам и овом филму.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: ЛФФ