Његови филмови нису за свакога. Они су су понекад врло дуги, често црно-бели, а увек политични. Силван Жорж (55) је одрастао на џезу, поезији Артура Рембоа, књигама Достојевског, љубави према филозофији (посебно Валтера Бењамина), филмовима Жана Вигоа, окружен делима из библиотеке својих родитеља, припадника ниже средње класе. Када је стекао дипломе (мастер 2) из студија филозофије, историје, филма и политичких наука, пожелео је и да докторира филм за који се определио као животни позив, али морао је да одустане због недостатка новца. Радио је разне послове, па чак помагао неколико година и пријатељу, социјалном раднику, око зависника од дроге и бивших затвореника. Стицајем околности, касно је почео да режира, надомак четрдесете, али његови филмови одјекују као бомбе тамо где се приказују.
Приказују се на различитим местима јер Силван, како нам рече у ексклузивном разговору за наш лист током фестивала у Локарну, није отворен само за биоскопе и музеје већ и за сва места где га позивају. Приказивао је своје филмове и на демонстрацијама, на местима која протестанти окупирају. За њега су и живот и филм политика. На реверу носи беџ који је сам израдио. На њему су имена француских тинејџера које је француска полиција убила последњих година. О томе прича широм Европе, Азије и Латинске Америке мада, признаје, поједини фестивали умеју и да се дистанцирају од његових политичких тема. У региону бивше Југославије био је у Љубљани и, прошле године, у Приштини. Колико се сећа.
Преживети Мелију
Посвећен је филму и важан му је сваки детаљ који би довео до тога да прикаже ствари каве јесу. У новом филму „Бизарна ноћ – довиђења овде, било где“ бави се животом деце на улици у Мелији, шпанској енклави у Мароку, на обали мора. То је лучки град у Медитерану опасан зидовим и бодљикавим жицама поред којих непрестано патролирају шпанска војска и полиција. То је град где и по двадесет људи дневно буде убијено док покушава да уђе у њега илегално. Жорж прати свакодневни живот малих бескућника док покушавају да нађу начин да се неприметно укрцају на неки брод који плови за Шпанију. То чекање на шансу уме да потраје годинама… уколико преживе Мелију.
– Та деца живе без ичега, на улици – каже Силван Жорж за „Илустровану Политику“. – Сваког јутра се буде размишљајући шта ће јести, хоће ли се нешто променити у њиховим животима? Мелија је чудан град, једна од последњих шпанских колонија, а истовремено граница Шпаније и Марока, али и граница Европске уније и Африке. Широк је свега четрнаест километара и у њему влада она тескобна атмосфера изолованог острва. Тај град је пролаз до Европе за много људи који желе да се докопају визе за бољи живот. У околини Мелије имате много људи из подсахарске Африке, попут Малија, Сенегала и других земаља који живе у околним шумама и сваког дана или ноћи покушавају да прођу ограде и бедеме што опасавају град. Мелија је један од најбоље утврђених и чуваних градова на свету. С једне стране је море, а са друге висока жичана ограда и шпанска војска која све то чува. Када су у САД почели да праве планове о изградњи зида и ограде између њих и Мексика, дошли су у Мелију да уче како се то ради.
Није увек тако било у Мелији?
– Некада је то била нормална граница између две земље, али од када је пре тридесетак година ЕУ увела режим виза почели су да се граде ограде и зидове. Иза њих не чекају само људи из такозване црне Африке, већ и Мароканци које у жаргону називају „арага“ што у преводу значи спаљени. То је зато што они спаљују своја документа, а тиме и прошлост, желећи да одједном пређу у будућност, лепшу. Има много арага из Марока и они су најчешће малолетници, већина њих стиже из најсиромашнијег дела те земље. Постоји центар за њих у Мелији где остају док не буду пунолетни. Уколико за то време заврше школу и буду примерени можда ће добити папире за улазак у Шпанију. Они други буду депортовани натраг за Мароко. Многи тинејџери не желе да иду у тај центар, јер он личи на затвор или војну касарну где је велика гужва, често има насиља, што не треба да чуди јер је управо из Мелије генерал Франко отпочео крвави грађански рат у Шпанији. Тамо се и данас налази Франкова статуа у луци. Зато деца више воле да остану на улици и сваке вечери покушавају да стигну до Европе тако што ће се кришом успети на неки брод.
Да су ме ухватили…
Занимљиво је да, иако су сиромашни Мароканци из муслиманских породица, та деца спонтано певају неке европске традиционалне песме попут „Бела, ћао“ или божићне „Звончићи“. Откуд то?
– И јесте занимљиво, зато сам оставио те кадрове у филму. Нису та деца ишла много у школу, рано су је напуштала ако су је уопште и похађала. Гледали су своје старије земљаке са дипломом како завршавају на улици, без посла и онда дилују дрогу и пропадају. Један од њих не зна ни да чита. На улици је од осме године. Религија је за њих све важна. Тамо нисам упознао никога ко не верује у Бога. Сви посте када дођу празници, не једу, поштују Рамазан. Поносни су што су Мароканци али су огорчени на систем и државу, корупцију и краља Мохамеда Шестог који ништа не ради за њих. Седамдесет одсто становништва жели да напусти своју домовину. Ако сте запослени Мароканац средње класе имате утисак да све време плаћате кирију краљу и његовој породици који имају много предузећа, нафтних компанија и заправо поседују целу државу. Иако на први поглед либералан, садашњи краљ је врло ауторитаран, опозиција лако заврши у затвору.
А ја сам питао…
– Да… да се вратим Вашем питању, друштвене мреже су у Мароку веома присутне, сви гледају Јутјуб, имају Инстаграм и слично и знају шта се дешава у свету, али и међу „арагама“. Они који успеју да се домогну бродова и Европе то снимају и деле на друштвеним мрежама тако да се тактике илегалног преласка границе лако шире, а они постају хероји међу својима. Друго, фудбалски клубови имају верне навијаче, а они имају своје навијачке песме које су често веома политичке. У све три земље Магреба људи своје политичке ставове лакше изражавају кроз навијачке песме него кроз јавне дебате. „Бела, ћао“ је тренутно врло популарна песма, не само у Француској и Европи, већ у целом свету. Неки арапски певачи су је препевали, локални репери су узели рефрен или део песме и ставили је у своје нумере. Никада не питам протагонисте мојих филмова да нешто ураде, осим да понекад понове оно што су учинили уколико нисам стигао да то снимим. Када Самир пева ту песму иза њега се види граница Марока и Шпаније, делује моћно, као опроштај од прошлости и корак ка будућности. Зато сам оставио песму у филму.
Мислите ли да ће дворска свита у Мароку видети овај филм и да ћете и даље бити добродошли у тој земљи?
– Не верујем да ћу опет ићи тамо. Доста сам одлазио у Мелију почетком века да као новинар снимам прилоге о младима у том граду. Онда дуго нисам био све до пре шест година када сам тражио дозволу да снимам филм. Никада ми нису одговорили, а ја сам свеједно отишао и урадио филм. Вероватно су га видели и сада су ме за други филм одбили. Ипак сам отишао и трудио се да будем што неприметнији, као да радим у сенци. Да су ме ухватили вероватно би ми одузели материјал и избацили из града.
Моји савезници
Како сте деци објаснили шта желите да радите?
– Лепо сам им рекао. На оваквим местима са много миграната увек имате неког са камером ко снима. Навикли су, али то је за мене могао да буде проблем. Већина тих људи са камером су новинске екипе које остану кратко време и за тај период треба да сниме много материјала. Да би то постигли подмићују децу купујући им одећу и храну и онда добију од њих оно што желе. То је проблем, посебно у Мелији где та деца живе на улици, немају приход, сналазе се за живот. И мени су пробали да траже храну да би ми дозволили да их снимам, али нисам желео да на тај начин радим. Било би и немогуће, јер сам тамо провео три године.
Да ли знате судбину те деце?
– Ишам је сада у затвору у Мелији. Многа деца одлазе из Марока у Мелију из економских и политичких разлога, али неки и зато што имају проблеме у породици, или их родитељи туку, или се родитељи не слажу и стално свађају, многа деца беже од сексуалног злостављања. Ишам је имао много проблема. Нека деца успеју да из Центра за малолетнике буду премештена у Шпанију, нека успеју и да се криошом укрцају на брод и када стигну у Шпанију иду различитим путевима. Неки завршавају школе и почињу да раде за мале плате на плантажама воћа и поврћа којима се снабдева цела Европа, јер, као што можда знате, Шпанија је један велики европски пластеник. Друга деца настављају за Француску или Белгију где се баве криминалом и ретко успевају да се извуку из тог света. Шокирало ме је када сам видео да та деца украдени новац шаљу својим мајкама у Африку да прехране породице. Пазите, не говорим о одраслима већ о деци која лутају Европом, од земље до земље, од полиције до затвора, од улице до прихватилишта! Некој деци сам помогао да нађу социјалне раднике или послове, да заврше неке школе.
Ви сте баш много школа завршили. Ваше филмове карактерише политика, можда и поезија, лепа филмска режија и зашто сте, онда, студирали и филозофију?
– Одувек сам много читао, што је наслеђе моје породице. Мајка је радила у медијатеци. не потичем из буржоаске породице, што је реткост у француском филму. У Француској многи припадници буржоазије се играју са такозваном позитивном дискриминацијом, део кинематографије је отворен за мањине, тамнопуте и друге дискриминисане групе, али никада нису заиста прихваћени. Ако сте сувише политички, одбијају вас. То је слобода са ограничењима. Ако видите француске филмове које су режирали црнци, схватићете да су то филмови са много компромиса. Ја их не правим. Често савезнике за моје идеје налазим ван Француске. Са многим уметницима је случај да их у сопственој земљи прихвате тек када нешто постигну у свету. Документарци су и иначе мање моћни него играни филмови, па видите и да је у Локарну мој филм једини документарац у такмичарском програму са још петнаест играних.
Како сте се као љубитељ филозофије и књига нашли у кинематографији?
– То сам желео још од када сам имао седамнаест година и у биоскопу сам са мајком гледао филм „Фани и Александар“, вероватно најгори из опуса Ингмара Бергмана. Пун је једноставних редитељских трикова. Када смо изашли из сале рекао сам мајци да знам шта желим да радим у животу – филм. Зато што он није апсолутна уметност, већ комбинација филозофије, политике и уметности, посебно данас када уз помоћ савремене технологије готово све могу да радим сам, и режију и монтажу, фотографију… Режисер све више постаје усамљеник попут сликара, посебно у домену алтернативног и експерименталног филма. У сваком случају, не верујем у божје надахнуће у уметности, верујем само у рад. Мислим да уметност само један одсто чини инспирација, а све друго је рад. Инспирација такође долази из процеса рада у коме учествујете, током рада се ствара семе инспирације.
Људи као зечеви
Сматрате да уметник мора да има политички став?
– Наравно. Не волим посебно ту музику, али погледајте америчку певачицу Бијонсе, како је заузела став поводом покрета „Црни животи су важни“ и свега што се у Америци дешава поводом полицијске бруталности. У Француској уметници са ставом су ретки. Када је Наела, седамнаестогодишњег тинејџера, полиција летос убила, ко је реаговао? Готово нико – само фудбалер Ембепе, свака му част. Демонстрације против тога што полиција људе убија као зечеве на улици трајале су свега четири дана. У центру Париза су опљачкане неке продавнице том приликом, а лопови су добро стојећи припадници буржоазије! Са друге стране, тип са екстремне деснице је направио фонд од милион и по евра за подршку полицајцу који је убио дечака. Скупили су тај новац за десет дана. Фашизам у Француској доживљава свој климакс. Наравно, то није фашизам из Немачке у првој половини прошлог века, то је нови фашизам.
Који Ви повезујете и са холивудским филмским хитовима: зашто мислите да су остварења из серијала по „Марвеловим“ стриповима баш тај фашизам?
– „Марвелови“ филмови су веома опасни јер су припрема за фашизам. Такви филмови раде на инфатилизацији људи, посебно омладине која то чита и гледа у највећем броју. Притом, „Марвелова“ кинематографија уништила је целокупни амерички филм, док је америчко друштво у политичком и економском опадању. Истовремено им се сервирају филмови о суперхеројима који увек долазе у време ратова и великих криза. Већина тих суперхероја су Американци, то је питање моћи које се нуди њиховим грађанима, давање нацији илузије да је и даље најмоћнија. Суперхероји су најчешће сасвим обични, чак и неугледни, људи који морају да попију неки чаробни инапитак да би постали моћни. Порука је да свако може бити суперхерој у овој земљи, да добије мишиће и снагу којима ће да победи свет. О култури и образовању не говоре ништа. Какве вредности добијамо? Идеју снажног човека који спасава свет док други треба да га следе и славе. Фашизам!
Постоји ли у Француској доминантна тема у кинематографији?
– Екстремна десница се бави полицијским причама и лаким комедијама, а екстремна левица празним причама. Видите толико награђивани филм „Јадници“ који је режирао Лађ Ли. Савршени пример филма који је режирао потомак имиграната из Африке, прављен за буржоаску културну политику либералног капитализма. То је црни филм за беле људе, он говори о дешавањима у предграђима кроз очи полицајца. Уопште не говори о животу у предграђима и шта француска полиција тамо ради. Сегрегација, расна дискриминација, сиромаштво… О томе се не говори. Ја сам одрастао у предграђу Лиона, поред комшија који су били прва генерација рођена у Франуцкој од родитеља, досељеника из Магреба. Себе су доживљавали као Французе. Један другар ме је питао зашто желе да ме интегришу, шта то значи? „Ја сам интегрисан, Француз, шта још хоће од мене? Када одем у Алжир, домовину мојих родитеља, тамо ми кажу да сам Француз. Ко сам ја“? У мом родном месту сам са прозора стана још 1978. видео прва запаљена кола у знак протеста. Три године касније, када су социјалисти преузели власт преузели су од Америке политику „позитивне дискриминације“. У сиромашне делове градова дају више новца. Али, разлике су превелике и то не значи ништа, У почетку су те акције значиле да држава окречи зграде у сиромашним предграђима, али шта то значи становништву које нема посла и хране? Ништа. Онда су почели да улажу у културу предграђа. али све је то само умиривање фрустрација.
Макрон је слагао
О томе говори и беџ на Вашем реверу?
– Ја сам га направио. Полиција има све више моћи а њен посао се све више своди на то да чува власт, а не грађане. Још је председник Франсоа Оланд дао полицији већа овлашћења за употребу пружја и од тада све је више убијених на улицама. Предграђа великих радова постала су гета. Власт у њих шаље младе полицајце без искуства и културе понашања. Данас је лако у Француској постати полицајац, мало је образаовања и провера за тај посао. Ти млади полицајци само имају информацију да у предграђима живе некакви насилници и варвари, то је оно што им се сервира. Онда тамо одлазе са намером да вређају, понижавају, људима се обраћају са „ти“ на првом сусрету, уносе им се у лице… Сада се тако понашају и у целој земљи. Богати све више понижавају сиромашне. Емануел Макрон је сада предводник у таквом односу. „Жути прслуци“ су све променили. То је била прва побуна у последњих сто година која је потекла од сиромашних, а не од средње грађанске класе и буржоазије. Чак је и студентска побуна 1968. била буржоаска акција. Макрон се у једном тренутку баш уплашио и још већа овлашћења полицији дао.
Деловало је на почетку да је бољи избор од Марин Лепен за Французе?
– Можда за оне који не познају ситуацију. Он је банкар кога народ никада и нигде пре тога није изабрао, а постао је председник државе. Обично сваки председник има неку биографију у којој је био председник општине, регије, нечега где је био изабран на изборима. Макрон никада, само је постављен. Увек када неки председник буде изабран има сусрет, он или његова десна рука, са асоцијацијом привредника. Оланд их је питао шта очекујете од мене? Казали су само једну ствар – да Емануел Макрон буде део Владе.То је био почетак. Најпре је био председников саветник, а потом министар економије. Годину дана пре краја мандата Оланд је дао оставку и током те године Макрон је радио уз помоћ привредника и медија на својој кандидатури. Када су га питали за програм, само је говорио “биће ускоро“. Месец и по пре избора представио је програм и није било времена да се коментарише. И остао је у трци само он против екстремне десничарке Марин Лепен. Сви који су против Лепенове гласали су за њега. На другим изборима је још горе било. Само 40 одсто људи је изашло да гласа, а он је добио 42 одсто. Чији је он представник? Двадесесет посто Француза? Већина је против њега, изабрала га је мањина. И арогантан је према већини. Опасан тип, нарцисоидан. Рекао да гради нову Француску, а испоставило се да је Француска постала нова Америка. Ултралиберални рај за капиталисте.
Пише Срђан Јокановић