РЕДИТЕЉ СНИМИО ФИЛМ О СЕБИ
Никола Лежаић о Николи ЛежаЈићу
Наш редитељ је снимио филм „Како је овде све тако зелено“ о својој фамилији и себи кроз призму друге сахране своје бабе. У причи која одише топлином, самоиронијом и финим хумором препознајемо себе у данашњем лудом свету и компликованим породичним односима
Смушени редитељ Никола из Београда на снимању рекламе, где ствари иду лоше, добија телефонски позив од мајке. Све је спремила и организовала за авантуру коју није очекивао – нову сахрану његове бабе Пере која је деведесетих избегла из Хрватске и преминула десетак година касније у Србији. Тада је још било компликовано да је сахране тамо где је рођена, али још једну деценију касније то ће постати изводљиво. И то баш сада, када главном јунаку Николи посао не иде како треба, када се спрема да постане отац, када планира да стари комби преправи у породично возило и када има још много планова, он добија задатак да оца и стрица вози до одредишта где их чека стара тетка. Али, проблеми су већ ту: његов отац има држављанство Републике Српске Крајине која је у међувремену нестала у војној акцији „Олуја“. Како са тим у хрватску Амбасаду? Где дочекати друга кола са сандуком и како поново ући у замршене породичне односе током пута и боравка у полупустом селу у Далмацији…
Можда српска кинематографија до сада није имала свог Вудија Алена, али ево једног могућег кандидата. Никола Лежаић (43), добро познат по вансеријском успеху и култном статусу свог играног првенца „Тилва Рош“ (2010), личне ствари пренео је на филмско платно, суочио се са својим страховима, болима и парадоксима живота, не променивши ниједан детаљ, име или ситуацију. Уз много размишљања и хумора створио је једно незаборавно путовање у сопствену прошлост које је завршио питањем из наслова филма: „Како је овде све тако зелено“?
Филм је отворио Фестивал ауторског филма у Београду прошле седмице и уочи премијере срели смо се у МТС дворани и разговор почели питањем зашто се главни јунак филма зове Никола Лежаић?
– Зато што је то у потпуности аутобиографска прича, акумулација јако личних ствари, од невоља са мојим презименом преко порекла мојих родитеља. Помислио сам, па ако Џон Ленон или Дилан Томас и бројни писци могу да певају песме и пишу књиге о себи, што не би и филмски аутори могли да раде то исто?
Готово да сведочимо настанку новог филмског жанра у коме аутори снимају своје животне приче: само на овом фестивалу сте Стефан Ђорђевић и ви. Постоји ли неки разлог, окидач за ову појаву?
– Верујем да су уметници, као и већина људи, преоптерећени брзином живота због чега немају времена да се баве собом. Зато овакви филмови делују као нека врста самопомоћи, менталне хигијене, часова психодраме на којима неко други игра вас. Боље могу да сагледам своје проблеме уколико неко други постане ја и прикаже ми мене. Можда то није увек добар пут, али овде нема ничег нарцисоидног, углавном је самоиронија у питању.
Да ли имате већи страх од реакције публике на вашу екранизовану исповест, да ли ће је сматрати досадном, рецимо, или огољивања себе пред том истом публиком?
– Највећи страх ми је био како ће фамилија, која није ни желела да буде укључена у све то, прихватити причу. Реакција публике ме никада није плашила јер сам увек мислио да филм радим најпре за себе, па ако се мени свиђа онда свакако постоји довољно људи на свету којима ће такође да се свиди. Породица је знала да радим на оваквом филму, смејали су се, али их нисам ни питао да играју у филму или учествују у сценарију. За сада је само сестра видела филм и… шта да вам лажем: чак и да је најгори на свету без суза не може да прође. У филму се у једној секунди појављује моја ћерка, на ролерима, са другарицама. И мој комби и мој пас Бела су у филму, и то је све од чланова или имовине породице.
Главни јунак стално исправља погрешно написано своје презиме и чини се да га тај вишак слова „ј“ у презимену увек прати: да ли сте и сами заиста имали тај проблем Лежајића уместо Лежаића?
– Одувек, од школских дневника до текстова у новинама и надгробних споменика. Сада ми је овај филм лакмус папир, да видим да ли га је новинар гледао! Ако се појави „ј“у мом презимену значи да није гледао филм. Има Лежаића који су одустали од исправљања криве Дрине и остали су са „ј“. Моја десет година старија сестра има још већи проблем јер се зове Марјана без „и“, а презива Лежаић без „ј“! Само је недостајало да ја будем Михајло са „ј“. Сестра, срећом, живи у Немачкој па им спелује своје име.
Поред муке са презименом бавили сте се и са другим компликованим питањем ваше породице – пореклом, односно повратком коренима, на неки начин. Шта сте тиме желели да постигнете?
– Отац је пореклом из засеока Лежаићи код села Ђеврсака. Ђеврске су село код Кистања, на оном потезу од Книна до Шибеника. Мој отац је прва четири разреда основне школе завршио у родном месту, а онда је отишао на даље школовање код рођака који су живели близу Суботице. То је било педесетих година прошлог века. Средњу школу и факултет је завршио у Београду. После је као машински инжењер радио на хидроелектрани код водопада Крке, па на изградњи мостова у околини Бора, онда је упознао моју мајку која је из југоисточне Србије и са њом је остао у Бору, где сам и ја рођен. Лети и зими смо одлазили у његово родно село. Она кућа из филма коју је саградио мој чукундеда стварно постоји само што је сад пропала, јер у њој дуго нико није живео. У целом селу има нешто људи, пар стотина. Обновљена бабина односно стричева кућа је тамо, али ни у њој нико не живи. Штета, та далматинска Загора је леп крај, близу је национални парк Крка, на двадесет минута вожње је море и за туристе постаје све занимљивија. Али, треба то одржавати, а није ни лако отићи тамо тако да је тај аспект повратка мојим коренима компликован.
Ништа у својој животној причи нисте мењали због драматургије?
– Аутобиографски филмови су често само инспирисани животом аутора, али не и код мене. Када сам ишао да сахрањујемо бабу други пут, доста тога сам фотографисао, јер је ситуација била заиста филмска. Пет година касније, седећи у кући две недеље због короне, вртео сам те слике, сећао се свега и када сам кренуо да пишем покушао сам да будем што прециизнији у свему, бар онако како се ја тога сећам. Истина, сећање може да буде упитно и дао сам себи могућност да нешто од онога што се мени дешавало само померим у другу ситуацију, када ми у сценарију више одговара. Саобраћајка се, рецимо, није десила кад и у филму, него касније, али свакако на том путу до Ђеврсака.
Зашто је баба сахрањивана два пута?
– То је татина мајка Пера која је умрла је у Србији почетком века, а тада је још било папиролошки компликован одлазак у Хрватску за избеглице, посебно ради сахране. Тај породични пријатељ Боћо, чији лик видите и у филму, имао је исти проблем и организовао је документацију за своју мајку па је помогао и нама. У оквиру тога је и та анегдота са личном картом. Мој отац Мирко је у првој личној карти имао да је рођен 1942. у НДХ, а почетком деведесетих су добијане оне сталне личне карте и тада му је полиција издала држављанство Републике Српске Крајине. Од тада је није мењао све док нису добијали ове нове, чиповане. И заправо, када се то са личном картом десило, рекао сам себи „па ово је филм“! Био сам на хаотичном снимању глупе рекламе, треба да дам папире том човеку за сахрану бабе који ме пита да ли га ја то зезам и како да иде у хрватску Амбасаду са личном картом где пише Република Српска Крајина? Зовем оца, он ми каже да у Амбасади могу да бирају личну карту коју више воле, ону где пише НДХ или Република Српска Крајина! Онда ми је све објаснио и чим сам завршио са њим схватио сам – па ја сам заиста и буквално у филму!
Али нисте га одмах снимили?
– Та ситуација се десила пре десет година када сам био у лошем расположењу због немогућности да урадим филм који сам планирао целу претходну деценију, о ветропарку у Ирану који су градили наши стручњаци усред њиховог рата са Ираком. Подлегао сам фатализму и разочарању што десет година нисам могао да скупим новац за тај филм и више нисам имао жељу да било шта велико режирам. И тај ирански филм је била прича о оцу и сину, али не моја лична прича, иако је мој отац радио у Ирану, само што сам ја још био беба те 1982. године. У сваком случају, бабина схрана, отац и ја и све то што ми се тада врзмало по глави морало је да сачека јер сам некако мислио да отац неће још дуго поживети, јер сви мушкарци са његове стране ако доживе осамдесет година то је добро, а он се приближавао том добу. Зато нисам желео да се на филму бавим том темом оца и сина, деловало ми је као опроштај од њега иако је он још био жив. Пет година касније све се променило. Мој отац је умро од короне, ја сам је добио одлазећи код њега, носећи му ствари у болницу и нисам могао да му одем на сахрану да не бих заразио мајку и све друге.
Добро сте могли да пишете у тој ситуацији?
– То ми је био спас, надоканда за тугу, да нешто могу да урадим са собом док седим између четири зида. Догодио ми се највећи пакао, а ја у соби две недеље и немам шта да радиш. Пошто сам конструкцију приче имао у глави већ годинама, лако сам написао сценарио, само за две недеље. Све моје успомене, фотографије и записи, прави драматуршки бисери, само су ми навирали из сећања.
Да ли боље пишет када сте у тешком емотивном стању?
– Мислим да не, најбоље радим када ми је живот океј, као и у време „Тилве Рош“. Био сам тада гладан снимања мог првог филма. Дејвид Линч је баш причао о томе да је само мит уметник који мора да пати како би направио врхунско дело. Он је живео добар и уредан живот, увек редовно јео, све му је било фино и скоцкано како би мозак могао да му ради несметано. Напаћени уметник је само мит. Треба да живиш нормално како би имао простора да се креативно размахнеш. У реду је да пролазиш кроз тешке ситуације, али у њима се тешко и ствара.
Јесте ли плакали током рада на филму?
– Уопште нисам плакао, што сам више писао, све сам се боље осећао. Ја уопште не доживљавам филм тужним и чудно ми је када моју оду животу људи тако виде.
Шта би волели да гледаоци виде у вашој причи?
– Чак и кад немаш добар или никакав однос са фамилијом, он може опет да се изгради. Лековито је, ако успе. Много времена трошимо на бесмислене ствари а мало времена имамо једни за друге. Снимаш рекламе, губиш време у превозу, зовеш мајсторе, слушаш глупу музику док чекаш да ти се са друге стране неко се јави, уместо да то време трошимо једни на друге. Тако бих волео да гледаоци размишљају док гледају овај филм.
Када филмски Никола Лежаић наиђе на чукундедину кућу зараслу у траву и шибље, док је око ње камењар, он се упита „како је овде све тако зелено“? Шта поручује тај назив филма?
– Питаш се како тај живот тамо опстаје упркос свему? Неприступачан терен, камењар, лети је превруће, зими прехладно, нема текуће воде, нема сигнала за мобилни телефон, имају бетонски контејнер за скупљање кишнице јер нема водовода… све ради против живота који, ипак, опстаје. Уместо избеглих људи тај живот је само променио форму и прешао на биљке које бујају. Ту су људи привређивали, оставили за собом неки траг, хумус, енергију и од тога су настале биљке. Па и људи који су тамо опстали иако се нико не бави њима, и они су чудо.
Добили сте награде у Пули (за најбољег глумца) и у Херцег Новом (за режију), а али не и у Карловим Варима где је филм имао светску премијеру. Можда то значи да странци не разумеју најбоље контекст филма јер мислим да ниједном речју нисте споменули рат, зашто су ти људи напустили своје домове, зашто су куће срушене, зашто баба мора други пут да буде сахрањена…?
– Нисам желеоо да објашњавам контекст, јер би то било компликовано уколико не желиш да будеш острашћен и обојен, да нападаш друге или себе посипаш пепелом. Нисам хтео да се бавим тиме ко је у праву био и када, ко је први почео, ко се осветио… Заборавити не треба, али је бесмислено расправљати се о томе после тридесет година, иако ми лако заборављамо оно што треба да памтимо.То је пипава тема, слон у соби, што се каже, а ја сам хтео да се бавим мојом породицом. Не бежи се од тога, али у животу се углавном не прича на начин како то понекад видимо у филмовима. Можда некоме и треба контекст, али никоме у свету где се филм приказивао није био потребан тај контекст српско-хрватског рата, јер су сви разумели ту избегличлу причу. Од Финске и Индије до Грчке и Чешке свима је све било јасно, сви имају то искуство, на жалост. Хтео сам да филм буде искрен и истинит како нико не би могао политички да га напада. Ни са „Тилвом“ нисам желео да се бавим политиком, а не бавити се политиком такође је став.
Од филма „Тилва Рош“ је прошло петнаест година: како доживљавате тај дуги период у својој каријери? Као изгубљено време или сте нешто, ипак, радили?
Покушавао сам да снимим тај велики филм који се није десио. Радио сам много других ствари паралелно, више од двеста реклама које су ме одржавале на снимањима и нисам имао утисак да ми недостаје. Снимање, рад са екипом и камером. На ФДУ сам ванредни професор режије и у међувремену сам постао ћале. Основао сам и нову продуцентску кућу „Куче“ само за овај филм.
Имате ли планове за 2040. годину – ако овим темпом наставите тада ћемо видети ваш нови филм?
– Планирам да снимим трећи филм о мојим пензионерским данима… шалим се, верујем да би био ред да за наредних петнаест година снимим бар још три филма. Пре петнаест година нисам хтео да радим више ствари истовремено и са превеликм амбицијама сам се фиксирао на тај велики филм, јер ми је било мука од два мала, неамбициозна пројекта. Такође сам се надао да ћу коначно нешто и да зарадим у животу од филма, јер до данас све што сам зарадио то је од реклама. Готово да помишљам да и не могу да себе назовем филмским редитељем јер никад нисам видео хонорар филмског редитеља. И у овај филм сам уложио свој новац да бих га завршио. Сада сам у таквом менталном стању да могу да баратам са три идеје истовремено.
Пише Срђан Јокановић
Фото Срђан Јокановић