У својим позним шездесетим амерички редитељ Спајк Ли више не воли да га називају „контоверзним“ , због тема свијих филмова посвећених раснима проблемима у САД, као и због политичких изјава које даје.
Знајући да је баш доста говорио против Доналда Трампа протеклих година нисам могао да одолим, а да га одмах не приупитам: “И шта сада, опет Трамп?“ После пар секунди ми значајно одговара:
– Знаш шта, мој брате, ти си први после готово десет дана на овом фестивалу који ме је питао за Трампа!
Погледао ме је са осмехом и додао:
– Читај ми са лица оваквог какво је сада, све ће ти бити јасно, а ти га опиши како желиш!
Лице му је изгледало као да сам га питао за коментар о циркуском кловну који у џепу има дугме за уништење света. Само, Спајк више воли да прича о неким другим стварима. Као председник жирија на Међународном филмском фестивалу Црвено море гледао је три филма дневно и по цели дан трчкарао негде по фестивалским просторијама. Излазак на бину и степенице које воде до ње не представљају проблем за Спајка који има 67 година. У три скока се нађе за микрофоном да нешто каже или уручи награду.
У разговору са новинарима је неформалан, духовит и не превише опширан. Непосредан је, жели да чује како се зове особа са којом разговара и одакле долази. И увек има неки коментар на оно што чује. Колегиницу из Колумбије питао је да ли има везе са нарко-картелима (после јој се извињавао и рекао да се шали), колегу из Сенегала питао је да ли познаје тамошњег (али светски славног) музичара Јусу Ндура који је Спајковој пријатељ. Додао је да га обавезно поздрави. Мени је одмах рекао да Србија има много кошаркаша у америчкој НБА лиги и навео имена клубова у којима играју. Спајк је фанатик за спорт, посебно кошарку.
ЦИА и ФБИ су криви
Син учитељице и џез музичара, рођен у Атланти, одрастао у Бруклину, дипломац на смеровима масовних комуникација и филма, Спајк је средином осамдесетих година прошлог века постао сензација, нова свежина америчког независног филма. Из данашње перспективе делује невероватно да редитељ сваке године има нови филм и то све један бољи од другог који су освајали прве награде на најважнијим светским фестивалима, али у својој домовини је остао ван главних токова и без највећих награда.
Данас култни филмови какви су били „Она мора да га има“ (1986) „Учини праву ствар“ (1989) „Још бољи блуз“ (1990) „Грозница џунгле“ (1990) или „Малколм Икс“ (1992) нису му донели чак ни номинације за Оскара! То се све променило са новим духом када је председник САД први пут у историји постао Афроамериканац. Тако се догодило да Спајк 2015. постане најмлађи добитник почасног Оскара у дугој историји ове награде. Четири године касније добиће и свог првог регуларног Оскара за филм „Црни члан Кју Клукс Клана“
Наше, релативно кратко време за причу, почињемо од Саудијске Арабије у којој није први пут. Пре две године је на овом фестивалу приказао свој стари филм „Малколм Икс“, а за то је имао добар разлог:
– Ово ми је трећи пут да сам у Саудијској Арабији. Први пут сам дошао 1991. да поднесемо молбу Врховном исламском суду за добијање дозволе да снимамо филм „Малколм Икс“ у Меки, у време хаџилука. Чекали смо две недеље и на крају добили дозволу. Били смо први играни филм икада који је добио ту дозволу и још ја као немуслиман. Додуше остатак екипе сам морао да нађем међу муслиманима јер су, посебно тада, религиозни закони били строги око тога да само муслимани могу да иду у свете градове Меку и Медину. Тамо смо снимали Малколмово путовање у Меку априла 1964. године.
Малколм Икс је био борац за права црнаца у САД, а посебно је радио на ширењу ислама међу Афроамериканцима. Убили су га у Њујорку 1965. чланови америчке организације „Нација ислама“ којој је дуго година припадао, али од које се одметнуо. Сада је филм „Малколм Икс“ поново актуелан пошто су Малколмове ћерке недавно тужиле ЦИА, ФБИ и њујоршку полицију због учешћа у атентату на њиховог оца, тражећи одштету од сто милиона долара!
– Ја сам то још онда показао у мом филму, то да јесу криви – каже Ли. – У једној сцени имамо њујоршког полицајца који се шета поред места злочина као да је у Централ парку. У другој сцени, када је Малколм путовао у Египат пратила га је ЦИА.
Нисам их слагао
Можда зато и није чудно што је филм снимио на једвите јаде. Холивудски студио „Ворнер Брос“, открива нам редитељ, није био вољан да финансира филм који ће се снимати у Саудијској Арабији.
– Предлагали су да те сцене снимим у Њу Џерсију током јануара. Нисам пристао и „Ворнер“ је обуставио рад на филму за који сам био плаћен два милиона долара, а половину сам већ уложио у сам филм. Био сам поптуно заглављен. Тада сам почео поново да читам биографију Малколма Икса из пера Алекса Хејлија и у њој сам нашао много тога о одлучности и ослањању на сопствене снаге. Тада ми је пало на памет да ја, у ствари, знам неке црнце са доста новца.
Месец дана му је требало да скупи храброст и тражи од њих новац за филм.
– Први на списку ми је био Бил Козби, а онда и поп звезде Трејси Чепман, Принц, Џенет Џексон… Свако ме је питао колико је онај претходни дао. Последње две особе са списка били су кошаркаши Меџик Џонсон и Мајкл Џордан. И пошто сам свакоме обећао да ће износ који ми дају остати тајна коју никоме никада нећу рећи, ја и нисам рекао, само сам им показао написмено цифру од претходног донатора. Испунио сам обећање, никоме нисам рекао ни реч.
Тај филм и Дензелова улога издржали су тест времена. По Спајку, то је најбоља биографска улога свих времена коју је неки глумац одиграо! Дензел и Спајк су, поред тога, још три пута радили заједно. Сада се спремају за пету сарадњу.
– Нас двојица смо динамични дует Ди и Ли – смеје се Спајк. – Ја Дензела одувек зовем Ди. Реч је о мојој интерпретацији познатог филма Акира Куросаве „Између неба и земље“ из 1963. године. Није нова верзија већ моја инетрпретација. Главни јунак више није произвођач ципела већ могул из музичке индустрије. Биће то прави мјузикл, у биоскопима на лето. Дензел је био у том пројекту пре мене а када сам и ја прихватио овај посао, помислио сам да је, заправо, благослов што радим са њим. Нисам могао да верујем да је прошло осамнаест година откако смо радили „Човек изнутра“, а чини ми се као да је било јуче. Акира Куросава и његов омиљени глумац Тоширо Мифуне су радили сигурно тридесет филмова заједно, а Дензел и ја немамо шансе да их стигнемо.
Кримић о вијагри
Али зато, смеје се Спајк, „имам прилику да снимим још неколико филмова до осамдесет и првог рођендана –толико је Куросава имао када је завршио свој последњи филм“. Куросава му је био један од омиљених редитеља, право откриће током школовања и чувени „Рашомон“ јапанског великана био је младом дипломцу инспирација да направи свој први филм „Она мора да га има“.
Док се „Између неба и земље“ налази у завршној фази монтаже, Спајк Ли размишља и о следећем послу. Прича се да би то могао да буде филм посвећен чаробној пилули вијагри!?
– То је прича о пореклу те пилуле, компанији „Фајзер“ и то ће бити мјузикл са елементима злочина, певаће се и играти, али не могу сада ништа више о томе да вам кажем.
Можда је могао да нам каже хоће ли и он играти у том филму, као што је чинио у неколико ранијих остварења која је режирао?
– Више не играм, моја глумачка каријера је завршена. Пензионисани сам глумац. Никада и нисам себе сматрао глумцем. Почело је са мојим првим филмом „Она мора да има“ јер нисмо имали новца да платимо било кога, па ни све професионалне глумце. Ја сам ускочио и моја прва улога је била случајност. Оно што је ту најлепше је да ме је та улога повезала са Мајклом Џорданом. После смо заједно радили на серији реклама за компанију „Најк“ и од њихових патика створили најпопуларнији спортски бренд на свету.
У својим одговорима Спајк често прави дигресије и спомиње људе са којима је радио или их је знао или је имао некакве везе са њима, од музичара Дејвида Бирна („одрастао сам уз његове бендове и музику“) и Мајкла Џексона („научио ме је да се музички спотови које режирам морају звати кратким филмовима“) преко редитеља Енга Лија („били смо у истој класи на студијама“) до глумца Семјуела Л. Џексона са којим је радио неколико филмова, али га повезује и исти универзитет који су похађали – Морхаус у Атланти.
– То је деценијама био једини универзитет на коме су црнци могли да се школују, имао је одвојене факултете за мушкарце и жене. Тамо су се упознали моји баба и деда, а касније и родитељи. Мој отац је био прва година студија, а Мартин Лутер Кинг друга, знали су се одатле. Ја сам био у класи са сином др Мартина Лутера Кинга. Тамо сам дипломирао масовне комуникације, а мастер дишплому из филма и телевизије добио сам на њујоршкој академији лепих метности Тиш.
Мој брате…
У том тренутку сам помислио да редитељ уме да привуче пажњу у јавности можда и зато што је учио масовне комуникације. Несумњиво да свима падају у очи Спајкови рамови за наочаре вриштећих боја које често мења, вероватно да би му били у тону са гардеробом.
– Мој брате – са осмехом ће ми одговорити Спајк. – . Носим наочаре од детињства…
Али зашто колоритни рамови које стално мењате, покушавам да га вратим на моје питање?
– Зато што имам новца и могу да их купим – смеје се редитељ. – Када сам био дечак желео сам их а нисам могао да их купим. Сада могу. А изгледа да имам и стила. На жалост, још немам никакав уговор са неком компанијом за производњу рамова. Људи воле моје наочаре, а нико неће да ми да паре да их рекламирам.
Осим спонзорског уговора за наочаре, постоји ли још нешто за чим Спајк жали, за неким филмом који није успео да сними, можда?
– Да, има. То је филм који сам написао са легендарним писцем Бадом Шучбергом, који је добио Оскара за сценарио холивудског класика „На доковима Њујорка“, мени једног од најбољих филмова свих времена. Написали смо причу о пријатељству два боксерска шампиона Макса Шмелинга и Џоа Луиса. Макс Шмелинг је био немачки боксер који је био светски шампион почетком тридесетих година и прави понос за Адолфа Хитлера који је тада дошао на власт у Немачкој. Он је, међутим, био на заласку каријере када се појавио црни, афроамерички боксер Џо Луис.
Два меча која су њих двојица одиграла били су највећи спортски догађаји тог доба, јер су били огледало политичке ситуације у свету.
– До појаве Џоа Луиса, бели боксери у Америци одбијали су да уђу у ринг са црним противником. Шта је Хитлер мислио о црнцима то знате. Када је 1936. Макс нокаутирао Џоа, звезду у успону, Хитлер је славио. Обасипао је пажњом Макса, али овај није желео да буде званично део његове партије. Међутим, у реваншу две године касније, Луис је нокаутирао Шмелинга у првој рунди. Хитлер је побеснео и наредио Максу да се врати у земљу, држећи његову породицу као таоце. Са почетком рата послао је Макса на фронт и то у најопаснију јединицу, падобранце. Сигуран сам да је Хитлер хтео да се реши боксера. Међутим, овај је преживео. После рата су се Џо и Макс срели, постали пријатељи и били то до краја њихових живота. То је епска прича за коју, ето, нема новца. У њој су Џо, Макс, Хитлер, Елеонор Рузвелт, Гебелс, ФБИ, Лена Хорн, гангстери… и нико се није одважио да уложи новац у такву причу. Напишите то, можда негде неко са новцем и то прочита…
Пише Срђан Јокановић