Трагична животна прича данског архитекте Јохана Ота фон Шпрекелсена кога је уништио његов најзначјнији подухват у каријeри, несуђени нови симбол Париза, тема је француског филма „Велика капија“, премијерно приказаног у Кану. Тамо је аутор овог дела нашем новинару причао колико тај случај говори о Француској некад и сад, како ради бирократија, зашто је покровитељ тог пројекта, председник Франсоа Митеран, био вољен и омражен и колико је опасно када се политика умеша у рад струке
Филм прати стварну причу Јохана Ота фон Шпрекелсена, дечака из Данске који је, иако готово непознат у архитектонским круговима, 1982. победио на међународном такмичењу за дизајн новог грађевинског подухвата у Паризу – Велику капију. Она је део четврти града познате као Ла Дефенс и наставак урбанистичке осе која повезује музеј Лувр, булевар Шанзелизе и Тријумфалну капију.
Јохан Ото је имао педесет и три године када је на анонимном конкурсу, међу више од 400 пријава из целог света, победио са својим предлогом својеврсне коцке у виду отвореног прозора. Данац, који је до тада пројектовао само неколико мањих зграда и цркви у својој домовини – долази у Париз са визијом чисте, геометријске структуре. Али, његове амбиције и идеали су сукобљени са политичким притисцима, бирократијом, финансијским ограничењима и реалношћу извођења градње. Филм приказује његову борбу да остане веран својој визији док се суочава са болним компромисима које захтева политички свет, али и љубомором француских колега.
Као да су архитектура и архитекте постали важна тема филмског света у последњих годину дана, од „Мегалополиса“ Френсиса Форда Кополе преко „Бруталисте“ Бредија Корбета до „Велике капије“ Стефана Демустијеа, сви су веома интригантни, док овај последњи највише кореспондира са садашњим тренутком света у коме живимо. Филм „Велика капшија“ је и велика критика француске бирократије и менталитета у коју се заплео Фон Шпрекелсен. Она ће дословно уништити овог тврдоглавог генија који је освојио архитектонску лутрију и на крају платио високу цену за то. Умреће две године пре него што његово најзначајније дело буде довршено 1989. године.
Креативност пати
О том случају је 2016. роман написала књижевница Лоренс Косе, а редитељ Стефан Демустије (48) изабрао га да по њему режира свој пети дугометражни играни филм. Познат по таленту за напете приче „Девојка са наруквицом“, „Борго“) и трилерске обрте, Демустијеова „Велика капија“ улази у детаље подизања јавне конструкције у земљи где бирократија све успорава, а креативност често пати због политичких и буџетских ограничења. То ради и са доста хумора, што је добро, јер крај је прилично мрачан. Филм се не стиди да прикаже како се све заправо ради – било да су то бројни састанци на којима Фон Шпрекелсен гледа како његов оригинални дизајн бива трансформисан до непрепознатљивости (за њега – нама изгледа углавном исто), или постепена еволуција градилишта током седам година изградње, убедљиво приказана комбинацијом визуелних ефеката и сценографије.
Бескомпромисан, правдољубив и религиозан – једна посебна сцена приказује га како свира на органу у цркви коју је сам пројектовао у Данској – Јохан Ото није припремљен да се суочи са француским системом којим владају сукобљени бирократи, сви завидни и спремни да се додворе председнику.
Стефана сам први пут упознао пре неколико година у Локарну где је на тамошњем фестивалу приказан његов филм „Девојка са наруквицом“. Поново смо се срели на последњем Канском фестивалу где је „Велика капија“ имала светску премијеру. Јако је пријатан и интелигентан саговорник. Оба пута је изразио жељу да посети Србију, јер је са супругом годинама летовао у Хрватској, на острву Крк колико се сећам. Ето, сада му је као поручен стигао позив Београд Филм Фестивала да буде гост главног града. Стефанова сестра је позната француска глумица Анаис Демустије. Друга сестра се бави продукцијом, а трећа дизајнира накит. Има сина и ћерку близанце који су играли мале улоге у његовом старијем филму „Клео и Пол“.
Шта „Велика капија“ говори о Француској тог времена?
– Филм показује амбиције њеног тадашњег председника Франсоа Митерана да промени земљу и живот у њој, како је говорио. Француска је у то време била богата и Митеран је покренуо оно што смо називали „велики радови“. Заиста је постојао један идеал трансформације и он је, поред осталог, требало да се искаже и у урбанизму. Стаклена пирамида испред Лувра такође је дело тог времена. Филм такође показује како се све то зауставило када је после Митерана десница дошла на власт и када је наметнут један прагматичнији поредак који влада и данас.
Митеранове фараонске амбиције
Да ли је заустављање Митеранових идеја и планова било само питање освете новог председника и деснице, жеља да се обезвреди оно што је хтео и започео, или је то заиста било питање новца, логике, економије…?
– Мислим да постоје оба разлога које сте навели. Митеран је био први социјалистички председник Пете републике, мислим још од педесетих година. Он је дошао на власт 1981. и то је изазвало огроман страх код многих људи, код читаве буржоаске класе, али и код тврде деснице. Истовремено, по први пут, Француска је почела да се задужује, јер је Митеран желео да поништи тај страх уводећи државу благостања, издвајајући за културу и јавне радове, притом укинувши смртну казну и скративши радну недељу. Француска пре тога није имала јавни дуг. Данас је француски дуг огроман и никада није смањен, али је почео управо у том периоду. Због тога постоји читава грана политичке класе, нарочито на десници, која је то сматрала незамисливим и која је одмах желела да реагује. Чим је политичка десница схватила фараонске амбиције пројеката које је Митеран имао, сматрали су да је незамисливо да он те пројекте реализује и покушали су да их зауставе још за време Митерановог председниковања. И заиста је постојала и воља за осветом, како ви кажете, али и економска забринутост. Са друге стране, у односу на Митерана постојало је и нешто ирационално. Његов долазак на власт изазвао је огроман талас наде која је била толико велика да се граничила са фантазијама. Потом је уследило разочарање његових присталица, али то је већ друга прича.
У Југославији, односно у Србији, људи су волели Митерана, а овде чујем мишљење како је он био много бољи за свет него за саму Француску. У филму сте Митерана учинили симпатичним, јер он сам шета улицама на запрепашћење полиције и његовог обезбеђења, сам улази у блато на градилишту… Не могу да замислим Емануела Макрона да то ради?
– Да, то је тачно. Он је био председник мог детињства тако да имам неку врсту осећајног, готово телесног односа према том времену, а самим тим и према њему. Мислим да је Митеран заиста био последњи романтични председник Француске. Видимо да је имао много храбрости да каже: направићемо отворен, анониман, међународни конкурс за ту архитектонску Коцку у центру Париза. И заиста, победник је био непознат човек, стар 53 године, Данац. Њему је поверио кључеве највећег, гигантског грађевинског пројекта свих времена у Паризу. Дакле, без протекције и без корупције. Митеран показује велику отвореност, дух просвећености, добродошлице и поверења. То је нешто што код њега неминовно изазива дивљење и симпатију. Наравно, знамо да су неке економске грешке нарушиле његов имиџ. Зато је у Француској слика о њему данас црно-бела.
Програмски неуспех
Заиста сам се питао гледајући филм како је могуће да у грађевинарству, идеалном послу за корупцију, у свету завидних архитеката са великим егом, неко анониман победи на „конкурсу века“ и да конкурс протекне без мрље или јавног оспоравања?
– Све што се тиче градилишта, политички аспекти који су истакнути у филму – све је то документовано и тачно. Фикција се односи само на делове приватног живота протагониста. Митеран је ставио на тест концепт конкурса, који је заиста спроведен по правилима уметности. Постојао је жири, и жири је изабрао лауреате. Митеран је у свему томе имао став просвећеног монарха: он је прогласио коначни избор, деловао је као покровитељ, чувар законитости и све је то било спроведено беспрекорно чисто. Кружиле су гласине о намештању, наравно, али су чак и те гласине биле погрешне, јер су упућивале на једног другог кандидата. Неки чланови Митерановог тима и жирија су негодовали што странац треба да прави симбол Париза, али председникова реч је била последња. Митеран је одмах рекао: „Хајде да верујемо овом данском архитекти. Он то заслужује јер је победио на конкурсу“.
И ви сте некада радили у Министарству културе Француске, у одсеку за архитектуру, па ме занима шта лично мислите о том пројекту?
– Још мислим да је, као што је рекао наш чувени архитекта Пол Андре, који је са 29 година конструисао аеродром „Шарл де Гол“ – „то била права идеја на правом месту“ и да је та коцка са луком била добра идеја која се фино уклапа у париски урбани пејзаж и да је требало да унесе душу кварту Ла Дефанс који, иначе, нема душу. Са архитектонске стране то је пун погодак. Са друге стране, то је потпуни програмски неуспех зато што су нове власти после Митерана преправиле додатне садржаје и у „Коцку“ уселиле канцеларије док је сав остали простор остао мртав. Када сви ти људи који тамо раде оду кућама, простор је празан, нема туриста, нема било чега. А требало је да буде просторна целина са Тријумфалном капијом, Тријумфална капија 21. века која, за разлику од праве, не би величала ратне победе, већ хуманизам и отвореност, да буде место окупљања. Уместо тога, простор данас изгледа јадно: грађевина је делимично празна, цео кров је затворен за јавност, наводно због безбедности, а требало је да буде јавни простор, са изложбеним салама, са аудиторијумом. Имао сам прилику да га посетим пре снимања филма. Ишао сам на кровну терасу одакле може да се види цео Париз. С друге стране, сваки пут када идем у Ла Дефанс, степениште које чини доњу страну „Коцке“ је по лепом времену пуно људи. Али, то су углавном запослени из фирми које ту имају седиште, у време паузе за ручак. То су простори који су веома лепи, и мислим да је Велика капија непозната и Французима и свету зато што нико тамо никада не иде. Јохан Ото је рекао да је то капија за човечанство, а. човечанство никада није имало приступ њој. У том смислу, то је потпуни неуспех који би требало исправити. Могло би да се далеко више учини ако би власти то хтеле.
Бајка трагичног краја
Питам вас све ове ствари јер је ваш филм сада веома актуелан за Србију, нарочито када сам видео да сте приказали спојеве на грађевини који не функционишу и који могу бити опасни?
– Постоји нешто што нисам ставио у филм, јер се дешава после изградње. Али, у филму ипак постоји дебата о томе који мермер треба користити и да ли га треба обрађивати. Постоји сцена у којој видимо Митерана како каже да је бесмислено обрађивати мермер јер у том случају се тај камен неће мењати протеком времена онако како то очекујемо! Потпуно је подржавао данског архитекту у свим његовим идејама, упркос упозорењима стручњака. Архитекта је пошто-пото желео да има мермер из караре у Тоскани који је одличан, али не и за климу и атмосферу Париза. Желео је да се „Коцка“ бели и пресијава на сунцу. Међутим, сав мермер је морао да буде уклоњен пре десет година и замењен гранитом. Баш као што су техничари током градње предвиђали, мермер је порозан, скупља воду, зими се прави лед и постојала је опасност да се ти велики мермерни блокови распукну. Мермер је почео да се распада, што је било изузетно опасно. То је била нестручност узрокована политичком интервенцијом тамо где није требало да се интервенише.
Шта мислите о Оту? Да ли је он на крају трагична личност?
– Заиста, трагична личност јер његова прича почиње као бајка, а завршава трагедијом, од потпуног задовољства што има прилику да оствари животни сан до тренутка без повратка када је потпуно сломљен својим пројектом, неспособан да се суочи са стварношћу и неспособан да направи компромис.
Али зар не мислите да је он био трагична личност чак и пре тога? Јер током целог живота, као што видимо у филму, има око 50 година, а изградио је само свој дом и две цркве. Да ли је то питање његовог карактера или он једноставно није имао амбицију?
– То је ствар интерпретације. Заиста, можда је Капија била катализатор његове судбине. Он је био фасциниран геометријом коцке, формалним истраживањем чистоте форме, обликом објекта. Оно што га је на неки начин сломило је чињеница да је прешао са занатске на индустријску раван свог посла, а у томе није био вичан, неспособан да направи компромис, и на крају су га сломили свих механизми једног великог градилишта.
Сви су га заборавили
На овом филму сте радили седам година: да ли је у почетку било ко са ким сте о томе разговарали знао за Јохана Ота фон Шпрекелсена?
– Нико. Радио сам више од десет година у области архитектуре и ја нисам знао за њега. Знао сам за Велику капију, али нисам знао ко је архитекта. И Данци су за њега чули као за архитекту који је урадио тај пројекат, али нико није могао да се сети његовог имена. Знали су да је био дански архитекта који је проширио Ла Дефанс, сећали су се приче, али нису знали детаље. Нису знали ни да је умро током изградње. Сви су га били заборавили.
Да и ја не заборавим: како се догодио ваш пут од министарства до филма?
– Случајно. Студирао сам политичке науке и имао сам само две страсти: да гледам фудбал и да идем у биоскоп. После дипломирања, запослио сам се у Министарству културе, у одељењу за архитектуру. То није била моја страст, само посао. Међутим, тамо сам имао шефа који је био строг и мудар. Волео је свој посао и архитектуру. Помислио сам зашто и ја не бих нашао да радим нешто што волим? Фудбалер сигурно нећу да будем, али филм… Почео сам да правим наменске филмове за музеје архитектуре. Због тога сам основао и своју продуцентску кућу. Кратки филмови су се ређали, клијенти су били задовољни, а ја сам се истовремено учио режији. Завршио сам и курсеве које су организовале филсмке школе и академије. Допало ми се то што филм није чиста уметност као музика, сликарство или књижевност. Филм је колективна уметност, ослањате се на рад других који вам омогућавају да будете креативни. И сада радим те наменске филмове, тако зарађујем за живот, на крају крајева.
Пише Срђан Јокановић