Три године је овај холандски редитељ проводио у мочварама на северу своје земље. Тамо је упознао људе који живе од заната што изумире пред нашим очима. У делу „Поља трске“ истражује како један догађај, у овом случају убиство, може да уништи заједницу која је генерацијама навикла на свој ритам и начин живота. И сам одрастао у сличном селу, аутор је у разговору за наш лист током последњег Канског фестивала открио како га звуци и мириси детињства инспиришу да размишља о свету око себе
Када остарели холандски косац трске Јохан (Герит Кнобе) пронађе тело младе девојке на свом имању, његова потреба да открије починиоца овог злочина одводи га све дубље на мрачан пут, далеко од његове дотадашње свакодневне сеоске рутине. За свој дугометражни деби, холандски редитељ Свен Бресер (34) враћа се пејзажу у коме је одрастао и успешно супротставља сеоско окружење, његов успорени ритам и непромењене традиције темама нетрпељивости, сумње и кривице.
Бресеров прошли кратки филм „Лето и све остало“, смештен на Корзици, приказан је у Венецији и Торонту 2018. године, а онда је стигао у програм Недеља критике Канског фестивала где је представио свој први играни филм „Поља трске“ који почиње хипнотичким, продуженим кадром ветра који таласа бескрајно море златне трске. Овај мотив се све више претећи понавља током филма, како Јохан све дубље тоне у сопствену психолошку збрку. Ипак, Јохан није осветник без разлога – злочин је уздрмао саме темеље његовог једноставног живота, у коме жање трску, одржава скромно домаћинство након смрти супруге и брине о вољеној унуци Дани. Откриће полуобнаженог тела локалне девојке представља трауму која продире и у наизглед мирну заједницу и у њега самог.
Кнобе је иначе натуршчик, прави сељак који ради на пољима трске, а као глумац поседује ћутљив израз лица који прикрива емоције испод његове тврде спољашњости обликоване тешким животом и суровим временским приликама. Он исту стоичку маску носи било да тихо једе свој оброк, гледа порнографију на Интернету или глуми нилског коња уз унуку у дечјој представи њене школе. Повремени изливи емоција откривају љубав коју осећа према Дани и бес усмерен ка непознатом починиоцу убиства. Он, као и други припадници његове генерације, осећа одговорност да заштити овај пејзаж – не само од убице, већ и од безобзирних државних агенција које желе да водене ритове са трском претворе у нешто исплативије, од Кинеза који стално обарају цене трске, као и од ривалских пољопривредника с друге стране реке, које с подсмехом називају „рогоње“.
Претња која се не види
Визуелно импресиван филм драматичне приче био је повод да се сретнемо са његовим аутором који је био сав устрептао након светске премијере. Најпре нас је питао како је протекла новинарска пројекција, да ли је звук био добар, јер је он сам морао нешто да петља са звуком како би био савршен на регуларној премијери. Чуо сам да је Свен, заправо одрастао у једном таквом селу окруженом мочваром где су људи секли трску и правили од ње кровове својих кућа или је продавали за индустријску обраду.
– Место где смо снимали филм је национални парк Вирибен-Виден на северу Холандије где се људи још баве жетвом трске. У мом селу је под налетом комерцијализације свега тај посао одумро почетком овог века, а и у Вирибен-Видену мисле да су они последња генерација жетелаца трске. И сам пејзаж се због тога мења, јер ако се трска не коси, дрвеће преузима примат или се подручје претвара у природни резерват. Та златножута, осушена трска више не постоји у мом родном месту, али је дубоко урезана у моје сећање. Тражио сам управо такав пејзаж, толико присутан у мојој меморији, и пронашао сам га на северу Холандије. То је једно од последњих места у Холандији где се и даље живи од трске. Јуче сам имао интервју са бразилским новинаром који долази са села где такође постоје косци трске. Има их у Турској, у Пољској, у Србији – то знам јер се из Србије доста увози трска. Мислим да сада Кина полако преузима примат.
У сећањама редитеља су мириси и звуди поља трске
– Када ноћ буде влажна, а ујутру сунце јако, трска производи чудан звук – као неко шапутање, тако га зовемо. Касније, када сам почео да размишљам о овом филму, све више ме је занимало то што трска може да пружи осећај заштите, јер је густа. Може да вас сакрије, али и да нешто сакрије од вас. Човек који је дубоко повезан с природом и послом везаним за пејзаж који га окружује осећа се сигурно и заштићено. Али, када открије убијену девојку у свом „сигурном месту“, његов поглед и осећаји се мењају. Одједном трска постаје попут зида иза кога се нешто крије. Та двојност је дубоко уткана у филм, у заједницу, у лик – питање да ли претња долази споља или изнутра.
У овај прелепи пејзаж свог детињства Свен уноси насиље и зло и за то му је инспирација била истинита смрт девојке чије је тело откривено изван села у коме је редитељ рођен. Имао је седам, осам година и по цео дан је са братом био напољу и гледао људе који врше истрагу. За ручак су јели сендвиче које су понели од куће како не би пропустили нешто „важно“. Ипак, догађаји за Бресера никада нису повод за причу или идеју за филм већ „слике, боје и звуци који ме привлаче“
– Док сам размишљао о филму, боље сам упознао рад Арманда, чувеног холандског уметника послератне генерације – сликара, песника, вајара, чак и музичара. Одрастао је током Другог светског рата у Холандији и имао је поетску идеју „кривице пејзажа“, којом је описивао равнодушност природе према људској патњи. Та мисао ми је дала идеју како да на другачији начинн посматрам пејзаж који познајем читав живот.Одатле су ствари почеле да се развијају. Као и једноставна слика човека који ради у трсци – хода, застаје и окреће се преко рамена, са погледом у коме већ постоји сложеност: страх, претња, насиље. Размишљао сам и о песмама Роберта Џонсона, блуз музичара, који говори о злом духу који куца на ваша врата. То може бити комшија, може бити нешто у земљи под вашим ногама, можете корачати с тим раме уз раме…
Корзика – други дом
Нема, каже, неку јасну теорију о томе, али за њега је ово прича о човеку који се суочава са злом и чији се живот тиме загађује.
– Његова свакодневица, окружење, унутрашњи свет, тело и душа – све бива захваћено. На неки начин, то га обузима. Из тих слика све је почело да расте. Када поставите камеру негде, нешто чините видљивим, али истовремено звуком и другим оруђима бележите и оно невидљиво. Увек тражим равнотежу између скривеног и видљивог. Велики део приче заснива се на страху од непознатог, од онога што не можете да видите. То су, рецимо, мештани с друге стране језера – непријатељи од преко пута. Или кинески косци трске: колеге које живе на другом крају света, али постају непријатељи због глобалног економског система у коме живимо.
Редитељу је, бар до сада, увек било важно да филмове снима у окружењу које познаје. Прошли кратки филм је снимао на Корзици која је његов други дом.
– Целог живота идем на Корзику и одувек ме је фасцинирао начин на који се то острво мења током годишњих доба и питао сам се како то утиче на душу и психу мештана који тамо живе стално, не само лети. Моји баба и деда су тамо изградили кућу пре више од шездесет година. Тетка ми је удата за Корзиканца тако да сада имам део породице тамо. Имам и пријатеље са којима сам проводио лета. Иако све то постоји, Корзика ми, ипак, није дом, а ја сам имао велику жељу да снимим нешто у својој земљи. Већина мојих кратких филмова снимљена је ван ње – један у Бриселу, један на Корзици… Сада сам желео да направим филм у Холандији, на веома специфичном месту, без много спољашњег „шума“, како бих могао да истражим ове сложене теме. Зато смо и одлучили да простор у ком смо снимали посматрамо као неку врсту државе и људе који црпе свој идентитет из те земље у којој су рођени. Имају чак и сопствену заставу, тако да све делује готово као права држава.
Иако Свен Бресер не воли да глумцима даје целовити сценарио да прочитају већ са њима ради дан по дан, овог пута је направио изузетак са Геритом Кнобеом.
– Не волим када глумци приступају улози кроз тему филма или психолошку позадину лика, јер тада постану превише свесни кога играју. Не волим психолошке биографије ликова. Глумцима објашњавам сцене у којима треба да одиграју нешто, али не и ликове које играју. Мене не занимају они, већ присуство које глумац доноси у простор, где покушавамо нешто да ухватимо. Не желим да глумци ноћ пред снимање размишљају како ће да изгледају, како ће да ходају, како ће да говоре у сценама које треба да радимо. Све те мисли руше њихово присуство пред камером. Зато и никада не увежбавамо сцене. Међутим, за овај филм, пошто смо желели да истражимо моралну амбивалентност и сложене теме, било ми је важно да он зна какав филм правимо. Зато смо први пут заједно читали сценарио – он, његова ћерка, супруга и моја продуценткиња Марлен – седели смо за кухињским столом и прочитали све. Током неколико недеља сам му објашњавао какав филм желим да снимим. Било ми је важно да зна у какву авантуру улази. Али, након читања сам рекао: сада све заборављамо и више никада не читамо сценарио.
Слон је запалио искру
Можда и зато Свен више воли да ради са натуршчицима: њима не треба објашњење психологије лика који играју! „Делимично је то тачно“, смеје се редитељ, „али за овај филм ми је било природно да радим са људима који на том терену живе генерацијама, који изгледају, говоре, ходају аутентично“.
– Једном сам био у некој врсти филмског кампа где је глумица Изабел Ипер била гост. Имали смо прилику да је упознамо и она је рекла да, када снима са редитељем Михаелом Ханекеом, никада не поставља питања о лику – прочита сценарио и о томе више не разговарају. Дакле, има и глумаца којима одговара такав приступ. Али сам имао искуства са онима који траже „смисао“ у свему. Размишљао сам о последњем филму Беле Тара, где лик једе кромпир – та једноставна радња постаје ритуал. Он успева да нешто врло једноставно учини сложеним. То смо и ми покушали. Ти ритуали се понављају генерацијама, и ако им посветите време, почињу да развијају сопствену унутрашњу логику. Нису им потребна објашњења или интелектуалне конструкције – они су независни од правила класичног филмског приповедања. Имају сопствену снагу и остају са вама. Мислим да је филм магичан алат за хватање таквих ствари.
Био је, додаје, инспирисан и кратким документарцима Виторија де Сике, италијанског редитеља који је снимао сељаке на југу Италије – рибаре, сакупљаче траве… Такође и класичним холандским документарцима Хермана ван дер Хорста и Јориса Ивенса – сви су они радили са елементима као што су природа и временске прилике. Сви они, ипак, нису били пресудни за то што је Свен постао редитељ.
– Најчешће сам као дечак гледао комерцијалне акционе спектакле, а први пут сам нешто другачије видео код другара, током једне недеље. Били су то бразилски „Божји град“ и амерички „Слон“ и „Куглање за Колумбајн – жеђ за оружјем“. Сваког дана по један смо гледали. Дакле, све прилично насилни филмови. Такође сам са оцем често гледао „Ловца на јелене“ тако да су моји први сусрети са оваквом врстом кинематографије били управо кроз насилне филмове. И мислим да ми је „Слон“ посебно остао у сећању – начин на који приказује баналност зла, као и цела трилогија редитеља Гаса ван Санта која укључује и „Џерија“ и „Последње дане“. Мислим да је то веома значајан циклус у америчком филму.Све сам то гледао у средњој школи, али то није био тренутак када сам помислио: „Желим да будем редитељ“.
Више се дивио људима које је познавао:
– Живели су близу мог села и студирали филм – били су много старији од мене. Ја сам био веома лош ђак и знао сам да нећу моћи да се бавим теоријским студијама. Мислио сам да ћу или радити у бару или покушати нешто слично ономе што раде они којима сам се дивио. Посао са филмом ми је деловао нешто као авантура и то ме је привлачило. „Слон“ ме је заинтересовао, али то није била страст. Касније сам се пријавио на филмску школу – одбијен сам – па сам отишао на уметничку школу у Утрехту, где сам се на неки начин бавио филмом. Ту је моја љубав према кинематографији почела да расте.
Тамо је открио опус иранског редитеља Абаса Кјаростамија чији су филмови извршили велики утицај на младог студента. За њега је Абасов „Крупни план“, како каже, „мајка свих филмова“! Блиски су му постали и аутори попут Клер Дени, Хармонија Корина, Гаса ван Санта или култног италијанског документаристе Ермана Олмија.
– Обично не гледам туђе филмове док радим свој, али његово дело „Дрво са дрвеним кломпама“ било ми је велики узор за „Поља трске“. Док сам писао сценарио поново сам га гледао и дао ми је много храбрости да наставим у смеру којим сам желео да идем.
Споља гледано, рекло би се да холандски филм тренутно не стоји најбоље. „Поља трске“ су први филм после двадесет седам година који се нашао у програму „Недеља критике“, а пре тринаест година је „Боргман“ Алекса ван Вармердама био последњи наслов из ове земље у Главном такмичарском програму Канског фестивала.
– Алекс је некада био „монструм кинематоградфије“ у Холандији чије име је наткривало све, али сада већ није тако, за младу генерацију не значи толико. Што се мене тиче, имам неке пријатеље у овом послу, али ја не осећам да припадам холандкој филмској индустрији. Знам да има изузетних младих стваралаца као што су Сем де Јонг, Гидо Хендрикс или Насим Јуравичи, али мислим да много тога недостаје у форми, техници рада на филму што се често занемарује. Филм се само користи као кутија у коју се сипа прича уместо да се кадар користи као средство изражавања. То је проблем свуда у свету, али у Холандији је посебно изражен.
Пише Срђан Јокановић