Празнична трпеза на Бадње вече идеално је место за приповедање породичних и филмских прича. У овој коју је снимио Тајлер Таормина (34) нема главног јунака, већ свих тридесетак чланова једне италоамеричке породице спајају се, раздвају, сударају и мимоилазе у великој кући матријарха те фамилије, баке Антоније, где су дошли на годишње окупљање.
Одрасли спремају вечеру, деца се забављају видео игрицама у подруму, тинејџери се искрадају из куће ради провода и романсе, ујка Реј пише књигу коју никоме не дозвољава да види, једно дете је изгубило кућног љубимца, неки клинце се добро слажу са родитељима, неки не баш најбоље, али сви заједно чине једну лепу, идиличну атмосферу празника. Таормина је филм снимао на Лонг Ајленду, делу Њујорка у коме је одрастао, делимично баш у месту Смитаун где његови родитељи и данас живе. Једна сцена је настала и на травњаку породичне куће. Ситуације и ликови су добрим делом настали из сећања његових другара из основне школе и са студија који су му верни сарадници већ дуги низ година: сценаристе Ерика Бергера (дипломирани филозоф и познавалац руске класичне литературе), монтажера Кевина Антона („он је скривени херој мојих филмова“, каже редитељ) и апсолутно бриљантног сниматеља Карсона Ланда. И баш као и у филму, празнична атмосфера у једној италоамеричкој породици осетила се и у Кану, на премијери „Бадње вечери у Милерс Поинту“. Дошао је цео „клан“ Таормина: мама Синтија (75 одсто италијански корени), тата Том (сто одсто италијанско порекло), млађи брат, сестра, зет и ко зна ко још (кога нисмо препознали), као и целокупна екипа филма, продукције… И сви заједно су били весели након премијере у Кану коју су славили на једној лепој забави за коју је улазница била – капа Деда Мраза!
Неколико дана касније разговарали смо са Тајлером, нашим старим знанцем из Локарна и Кустендорфа, аутором сјајних филмова „Ражани сендвич од шунке“ и „Хаперова комета“, сада први пут медијски растрзаним као никада раније.
– Сада се осећам се готово исто као када сам снимао филм – казао нам је на почетку разговора редитељ филма који се управо приказује у читавом свету. – Велики притисак, јака узбуђења, много људи, превише ствари које могу да крену по злу. У неким тренуцима ми се чини да ми се живот распада у делове и да сада морам да се растрчим да их покупим. Могао сам да претпоставим како ће бити, али оволико занимање и распоред обавеза никако нисам очекивао. Мислим да ми је углавном непријатно када неки свој рад први пут представљам људима. За сада, после милиона интервјуа и критика, све ми се помешало и ничега се не сећам, осим питања о глумцима, „зашто Божић“, „зашто баш те песме у филму“… Много уобичајених питања, али још више топлине оних који су видели филм и рекли како их подсећа на њихово детињство и породичне односе. Много њих ми је чак рекло да су и плакали током филма, а то заиста нисам очекивао. Сви смо ми различити, али делимо иста осећања, посебно ако смо у прилици да се сећамо нашег детињства. Тада нас преплаве емоције.
Рањивост и невиност
Који је за вас најемотивнији тренутак у филму?
– Када смо први пут у Паризу гледали готово завршену верзију, моја девојка и редитељка Александра Симпсон, монтажер Кевин и ја, сузе су ми кренуле током сцене са прегледањем видео успомена из породичног албума. Сви ми имамо та сећања на лепе тренутке и мислим да то доста говори о чему је овај филм заправо.
Како сте одлучили на личне успомене поделите са гледаоцима?
– Идеја је почела да се развија из две семенке, тако да кажем. Једна од њих је био видео запис венчања мојих родитеља из 1986. који сам гледао када су славили тридесет година брака. То је било први пут да су гледали тај филм још од свадбе. Гледали смо га сви заједно и било је много емотивно за све нас. Свакакве мисли су ми пролазиле кроз главу на време које је прошло. Посебно када гледаш родитеље из времена када ти ниси ни постојао. До тада сам се бавио музиком, завршио сам студије писања сценарија, али тада сам помислио да је, заправо, снимање филмова можда право занимање за мене,. Рад са камерама које памте све и које могу да обичне ствари из свакодневног живота учине величанственим на платну.
Друго семе из кога је израстао овај филм?
– Оно је једноставно: пало ми је на памет да бих могао да овековечим божићну традицију која у мојој породици постоји деценијама. Позвао сам пријатеља, сценаристу Ерика Бергера да видимо како бисмо то урадили, у детаље. Моја давнашња жеља да снимим филм о венчању прелио се са свом својом енергијом у „божићни филм“. Написали смо га пре седам година, у време када сам већ завршио рад на свом првом дугометражном филму „Ражани сендвич са шунком“. Још две године смо га дорађивали и још две нам је требало да нађемо новац за њега. Снимали смо прошле године у фебруару и марту мом родном граду на Лонг Ајленду.
Са лажним снегом и правим италоамеричким глумцима?
– Ја сам их бирао међу пријатељима и пријатељима мојих пријатеља, чак су и Франческа Скорсезе и Сојер Спилберг дошли преко познанства људи из екипе, као и сви други. Осим тих главних улога користио сам и сајтове са глумцима у понуди, на хиљаде сам их гледао, штиклирао, на стотине звао, тражио да ми пошаљу своје снимке…. Гледао сам њихове очи, колико откривају о њима, колико су свесни себе, да ли поседују рањивост и невиност које су ми биле потребне.
Одушевио га Спилберг
Колико је филм аутобиографски?
– Јесте у смислу да је за много ликова иснпирација била у члановима шире породице и међу пријатељима и људима из суседства. Неки су само резултат утиска, а неки су дословно стварни, али нико није из моје уже породице. Не знам како бих то урадио. Мојима би било драго да сам их некако ставио, али нисам знао како то да урадим, било би ми чудно. Један од ликова је заснован на мом ујаку који ради као банкар. Објавио је сам себи роман, али десет година пре него што је то учинио замолио ме је да прочитам то што је у тајности писао. Мислио сам да је дивно и нежно то што је показао да иза банкарске круте спољашности у њему има креативне ватре. У филму је то ујка Реј, игра га Тони Савино.
Вероватно су у целој великој глумачкој екипи најатрактивнија три имена: Ерик Сера, Сојер Спилберг (син Стивена Спилберга) и Франческа Скорсезе (ћерка Мартина Скорсезеа). Како сте са њима сарађивали?
– Када су прочитали сценарио разне идеје су почели да добијају у вези својих улога и реплика, ствари којих ни ја нисам до тада био свестан да се налазе скривене у причи. Било је дивно гледати их како раде, колико брину о ономе што раде, о сваком детаљу. Сојер је, рецимо, највеће откриће за мене. Он је чак тачно знао који тип упаљача ће користи лик кога игра. Та његова улога је мала, али важна, посебно због монолога на крају филма, Али, Сојер је уложио толико знања и размишљања у тај мали посао, да је у мени знатно подигао лествицу по питању радне етике. Мајкл Сера и ја нисмо уопште разговарали о улози, само дође на снимање и уради, али то је зато што смо већ били интелектуално повезани, доста смо већ радили заједно пре овога. Што се тиче Франческе, то је било мало деликатније, зато што она тумачи моју рођаку па смо више разговарали, и о мени и мојој породици како би пронашла прави начин да је одигра.
Код тетке на Божић
Како изгледају Божоћи у дому Таормина?
– Ово у филму није обичан Божић, већ Божић у италоамеричкој породици са Лонг Ајленда који не само да имају другачији акценат у САД, већ и другачије прослављају Бадњи дан и Божић. Долазим из велике породице у којој има много дивних људи. Мој отац Том има три сестре, а оне своје породице. Много је добре воље, невиности, жеље да се проводи време заједно у нашој фамилији, Сви живе на том месту деценијама или вековима и једино се ја за Божић враћам кући из Калифорније где живим већ једанаест година. Велико породично окупљање за Бадње вече је италоамеричка традиција, посебно оних пореклом са Сицилије који потпуно полуде на тај дан и бучно га прослављају окружени великом породицом. Јединствено је чак и за Америку. Ми обично идемо код једне тетке тако што кренемо предвече јер има доста да се вози, вероватно читав сат. Тамо пијемо, слушамо музику, играмо се, једемо сатима, онда дајемо поклоне једни другима, па поново играмо игрице, причамо, али не певамо – нисмо добри у томе. То све траје до два или три после поноћи, чини ми се – бесконачно. Сећам се да је једном један од рођака дошао на тај дан са масницом на оку. Очигледно је добио батине, али је нама рекао да је пао. То је за мене био шок јер је моја породица увек била повучена, никада нико није имао проблем са законом или насиљем. Баш ме је сломило сазнање да се током године, пре и после Божоћа, такве ствари дешавају некоме у нашој породици.
Кућа баке Антоније је украшена као божићна јелка, свака соба и сваки зид пуни су украса и празничне декорације које посебно зумирате камером. То вам је било важно?
– Јесте, ти украси су део традиције и кићење куће, као и сећање на то, у мени буди велику носталгију. Украси су нешто што нико не мора да ставља, али изгледа да имају важност нечег личног и посебног, нарочито они који дуго трају. Свако од сарадника на филму је постао и сценограф тако што је донео по неки украс из свог дома, нешто што га подсећа на детињство.
Сећате ли се најдражег поклона?
– Сећам се неких играчака попут бицикала или видео игрица, али један ми је посебно драг. У једном тренутку је отац почео боље да зарађује као финансијски саветник, у каснијем периоду мог животу. Био сам студент у Бостону и волонтирао сам у једном дому за бескућнике. Отац ми је за рођендан дао двеста долара као донацију за тај дом. Био сам страшно поносан и срећан, јер сам волео тај мој хуманитарни ангажман. Можда је то нешто што сам повукао од мајке која је била социјални радник, помагала бившим тешким овисницима о дроги да се поново уклопе у друштво, нађу посао и почну нови живот.
Збуњени родитељи
Шта родитељи кажу за „Бадње вече у Милерс Поинту“?
– Они нису филмофили али ме јако подржавају. Нисам сигуран да најбоље разумеју филмове са флуидним почетком, средином и крајем какве ја правим. Када је тата први пут видео филм били смо заједно и после тога није рекао ништа и никада нисмо о томе причали. Мами се филм допао, али се никад није прецизно изјаснила зашто, вероватно зато што је њен син то снимио. Волео бих да ми каже шта јој се тачно свидело, а шта није. Мој први филм их је још више био збунио. Мама није разумела затшто је одједном тужна након што га је видела. Међутим чињеница да сам почео нешто да радим, да путујем светом, да многима моји филмови нешто значе учинила их је поносним.
Занимљиво је да сте са сва три филма били на европским фестивалима, да сте са њима успешни чак и у Кини, али у домовини вас фестивали нешто неће, иако добијате велики простор у тамошњим медијима?
– О томе смо доста причали моји пријатељи и ја у нашем Омнес колективу, неформалној групацији филмских истомишљеника и пријатеља коју поред мене чине и редитељи Мајкл Баста, Карсон Ланд, Александра Симпсон, Лорена Алверадо, Џонатан Дејвис… Заиста, оба последња филма овог колектива, „Бадње вече у Милерс Поинту“ и „Ифус“, редитељски првемац сниматеља Карсона Ланда, одбијени су на највећим фестивалима, од Санденса преко Трибеке до СБСВ, а оба су прихваћена у званичан програм Канског фестивала! Можда нас не воле. Када видите њихове програме, чини се да се придржавају неке формуле сигурног добитка, прилично конзервативно и предвидиво. Наша интуитивна форма приповедања њих не занима, не разумеју је, воле само оно праволинијско. Можда то има везе и са тиме што смо белци који праве филмове о средњем, грађанском сталежу и што се приче дешавају у предграђима, симболима средње класе. Данас су неке друге теме тражене и политички коректне. Али, мислим да има места бар за неки од таквих филмова, на бар неком од тих фестивала. Ми смо тешко снимили наше филмове, стисли смо наше новчанике, прешли планине и долине да их завршимо. Друго, ми не играмо те игре унутар филмске индустрије, не припадамо моћним круговима, па можда зато немамо добре пословне везе у САД.
Пише Срђан Јокановић