Када је пре шест година била у Локарну са филмом „Ивана Грозна“ у програму Аутори данашњице, успела је да нађе времена за вожњу електричним бициклом по граду. Овог пута, њен нови филм „Сорела ди Клаусура“ налазио се у главном такмичарском програму и Ивану учинио много важнијом појавом на фестивалу. Много више састанака, много више пројекција, много више интервјуа… за вожњу бициклом није имала времена. Али, успела је да се на кратко бућне у језеро Мађоре на чијим обалама је Локарно смештен.
Врло мало се људи купа у њему, а само приобаље не делује баш чисто, примећујем. Ивана каже да може да се плива када се прође кроз траву и патке поред обале, али да јој нико не верује када им каже да је Дунав чистији, бар код Кладова где је она рођена и одрасла. Упркос упозорењима радника оближње хидроцентрале „Ђердап“ да се ту не купају, Ивана објашњава да ни она ни остала деца нису хајала за за то, јер је порив расхлађивања током врелих летњих месеци био јачи.
Могли бисмо ми овако необавезно да ћаскамо до сутра да нам не цури драгоцено време за интервју са редитељком коју су страни извештачи и критичари у Локарну толико нахвалили, као и њен филм, да нам се чинило да је Ивана на најбољем путу да постане призната ауторка комерцијалних остварења – биоскопских хитова. А публика се највише смејала управо током пројекције њеног филма. „Сорела ди Клаусура“ је Иванин четврти дугометражни филм, од дебитантског документарца „Угасите светла“ (2012) који је имао премијеру на њујоршком Трајбека фестивалу, преко драме „Војници, прича из Ферентарија“ чија је премијера била на фестивалу у Торонту (2017), и све до прошлог остварења, урнебесне комедије са мало драме „Ивана Грозна“ (2019). Са њим је освојила Специјалну награду жирија у Локарну.
Илузије дају живот
Нови филм „Сорела ди Клаусура“ тек је почео свој живот пре месец дана светском премијером у Локарну где је Катја Паскарију награђена као најбоља глумица фестивала. Неколико дана касније, на фестивалу у Сарајеву, Ивана је добила трофеј као најбољи редитељ! Заиста, нисам упознао некога ко није био очаран овим духовитим и паметним филмом који нуди необичан „кафанско-камионџијски“ хумор инспирисан југословенским црним таласом (редитељка је на њему изградила свој стил и филмски укус) и поетиком панк музике и покрета у чему се види утицај њеног сталног косценаристе Адријана Скиопа. Чиста алтернатива, али урнебесна. Нимало софистицирана и политички коректна, а много директна, вулгарна, оштра, са пуно ироније и самоироније, са темом дубоких парадокса Балкана које је осликала цинизмом и прожела дубоким емоцијама и саосећањем са људима „којима клизи тло под ногама, брже него што они то могу да примете“.
Ивана је створила дело које не припада ниједном жанру. И чији се назив не преводи!
– „Сорела ди Клаусура“ је сестринство манастира Клаусура у Италији и споменуто је у аутобиографској књизи Лилијане Пеличи по којој је филм снимљен – каже нам Ивана. – Она је целог живота покушавала нешто да напише и објави, али без успеха, несигурна је или је неко спутава, а на крају је написала тај манускрипт који је, ево, постао филм.
Јунакиња приче је Стела, напрасита, цинична, заљубљена анти-хероина, одлучна да упозна објекат своје опсесије: од своје дванаесте године њен идол је српски певач Бобан који је у међувремену постао балканска звезда. Редитељка сумња да јој је несвесно инспирација био Горан Бреговић! Сада Стела има тридесет и кусур година, живи у проширеној породици, једва саставља крај са крајем радећи бесмислене послове, али и даље има циљ да лично упозна Бобана. Није да чека свог принца на белом коњу. Она добро зна где јој је место у друштву које је притиска да се већ једном „среди“, уда и роди децу. Али, њене мале илузије и снови одржавају је живом.
– Стела је можда луда ако гледате само њу, али погледајте свет око ње и видећете да је он још луђи – смеје се Ивана док објашњава своје симпатије према јунакињи филма.
Секс више не ослобађа
Радња је смештена на Балкану уочи економске кризе 2008. године, а редитељка је на прес конференцији истакла да филм истражује „однос између секса и капитала“.
– Секс није више ту да нас опусти, задовољи и продужи врсту – објашњава Ивана. – Сада се о сексу више прича него што се упражњава, мерило лепог више нису љубав и секс већ новац. Сурови капитализам нас је довео у ситуацију да нам утеху и сигурност више не дају љубав и секс већ новац. Данас секс више није простор ослобођења: често је простор отуђења, маркетинга или неуспелих односа. У филму, иако се непрестано прича о сексу, сексуалност не лечи неурозе нити ослобађа икога: сцене секса су намерно механичке, неспретне, комичне…
На почетку шпице Ивана је нагласила да ово није „биографски филм“! То је редитељки, изгледа, било важно да нагласи:
– Када радиш филм о себи, можеш у њему да кажеш шта хоћеш, али када екранизујеш туђу животну причу имаш неку одговорност према људима чији живот обрађујеш, јер то никада не може да буде права, комплетна истина – објашњава нам редитељка на тераси кафеа „Вербано“ у Локарну. – Неки детаљи се изостављају или мењају већ у сценарију, а исто толико и у монтажи. Нешто се надограђује и никако не могу да кажем да је све што видите истина. Та напомена у најавној шпици је више била опомена гледаоцима да то јесте истинита прича, али да не треба да је доживљавају као полицијски извештај, већ као играни филм, мој играни филм, моју верзију истините приче у којој нису важни биографски подаци већ емотивна и тематска истина. Баш нисам желела да ме људи питају шта је стварно, а шта није у филму, а у сваком разговору за медије то ме ипак питају.
Дон Кихот је женско
Уопште није поента у томе шта је истина, а шта није, јер филмска истина може некад да буде и већа од оне стварне и обрнуто – додаје Ивана.
– Тешко је то раздвојити када почнеш да пишеш сценарио па неки мали детаљи које додајеш могу да промене све за особу о којој се ради. Можда је то нека претерана моја брига око осећања људи о којима се ради у мојим филмовима, не знам… Када сам радила онај мој први документарац „Угаси светла“ о младим људима у затвору, те су ме ствари погодиле, те предрасуде гледалаца о томе ко је какав, њихове осуде тих младих људи. То искуство ме је навело да од тада размишљам на овај начин. Прошли филм „Ивана Грозна“ говорио је мање-више о мени и било ми је свеједно шта ће људи да мисле.
Много је занимљивих ствари везано за настанак овог филма. Посвећен је румунској певачици Анки Поп која је била Иванина познаница, а глумила је и једну од улога у „Ивани Грозној“. Нажалост, није дочекала да себе види на великом платну: погинула је у саобраћајној несрећи док се филм монтирао. Анка Поп је имала типичну румунску причу из времена комунизма: њена породица је побегла у Југославију, па у Канаду па опет натраг у домовину, чим је диктатор срушен са власти, а терор престао. Док је мала Анка била у Југославији заволела је српску музику која је за њу била „звук слободе“.
Ивана је упознала Анку пре десет година и одмах је осетила везу са њеном музиком, са њеним покушајима да помогне свакоме у свету маргиналне уметности. „Била је инспирација за многе ствари које сам радила“, признаје редитељка. Једног дана је Анка донела Ивани „луди рукопис“ који је био дело сиромашне, младе жене из Темишвара. Њено име је Лилијана Пеличи. Текст је описивао њену опсесију познатим певачем кога је пратила на концертима и друштвеним мрежама.
– Допала ми се немилосрдна самоиронија ауторке, али сам рукопис оставила по страни јер сам морала да завршим филм „Ивана Грозна“. Шок због Анкине изненадне смрти вратио ме је Лилијанином тексту и навео да размишљам о њиховом пријатељству: Анка – лепа, друштвена, донекле успешна; Лилијана – повучена, мушкарци је не примећују, емотивно слабашна.
Непрестано се питала шта их је тако снажно повезивало.
– Неколико месеци касније, затекла сам Лилијану како стоји испред моје зграде, желећи да с неким разговара. Никада се раније нисмо упознале. Замолила сам је да пише о ономе што се десило након краја рукописа – о њеном пријатељству с Анком и о животу уопште. Постепено сам схватила да их је повезивала нека врста неприлагођености. Обе су, на свој начин, биле попут Дон Кихота: Анка са својим причама о сексуалном ослобођењу и хипи енергији; Лилијана са својом опсесијом тим певачем. Тај “донкихотизам”, како сам почела да га схватам, био је њихов начин да се носе са светом који никада није могао заиста да их прихвати.
Гола и збуњена
Осим главне глумице Катје Паскарију, која је позната у Румунији, готово све друге улоге у филму „Сорела ди Клаусура“ играју натуршчици са којима Ивана и иначе највише воли да ради. Каже да је то добила у „наследство“ од Желимира Жилника и његовог рада са натуршчицима који је дуго проучавала. Главна глумица Катја Паскарију као Стела је већим делом гола и збуњена, а издавач Мистер Икс је у једном тренутку био спреман за секс са њом. Било је смотано и неуспешно. Мистер Икса игра Каталин Дордеа који је, пазите сад, заправо помоћник режисера и главни за одабир глумаца у филму! Необични спој двоје нагих људи – како је Ивани пошло за руком да их опусти и сними неколико урнебесних кадрова са њима, питамо је.
– Имали смо много проба, а Катја је месецима вежбала са свим тим натуршчицима како би прво њих ослободила – открива Ивана. – Наго тело није никакав проблем за њу зато што је одлична глумица, чак нисмо ни много причале о томе. Што се Каталина тиче, он је завршио студије режије, али највише ради као директор за избор глумаца у већини румунских филмова. Ми смо имали аудиције за око пет хиљада натуршчика или глумаца за овај филм и он је са сваким радио, глумио дијалоге, бирао њима реплике које ће да говоре и зато сам увек мислила да је он бољи у тим улогама од свих који су се пријављивали. Можда сам и навикла да радим са њим, на његову харизму и хумор… Када сам га питала да ли би играо Мистер Икса прво је рекао „нема шансе“. Не зато што би био наг пред камером, већ зато што није веровато да уопште може да глуми.
Каталин је обавио сјајан посао, баш као и Арнолд Келш у улози исцелитеља кога је Ивана нашла на локалној пијаци у Темишверу где је седео у биртији са пријатељима и празним флашама. Био је први на снимањима и одговоран до краја. Лик певача Бобана тумачи Иванин отац Миодраг који се појављивао и у прошлом остварењу своје ћерке. Он је по професији ветеринар, сада у пензији. Чува своје стадо оваца о по цео дан се шета са унуком, како нам открива редитељка.
Маркс помаже капиталистима
Он, као и остатак породице су и даље у Кладову, док је Ивана стално између Букурешта и Кладова, а последњих годину дана и Београда, где је са искусном монтажерком Вањом Ковачић монтирала филм.
– У Србији сам у последње време више него икада откако сам је пре двадесет година напустила како бих у Букурешту студирала режију – прича Ивана. – Као човек сам се формирала у Србији, а као редитељ у Румунији. Кућа ми је на Дунаву, на граници две земље и осећам да подједнако припадам обема, мада мислим да је мој дом тамо где пливам, код хотела на кеју у Кладову.
Румунија је финансирала већински сва четири Иванина филма, уз честу помоћ нашег филмског центра – зато ме је чудило да са иронијом јунаци филма говоре о Европској унији и благостању које тамо влада?
– То је зато што се прича филма дешава 2008. када је Румунија постала део Уније и када је одједном настала нека земља изобиља. Тада си могао буквално да узмеш какав хоћеш кредит само на личну карту. Новац европских фондова се трошио на апсурдне пројекте, али тај мали тренутак лудог просперитета трајао је кратко, само годину дана, јер је светска економска криза наступила већ наредне године. Схватили смо да у друштву без социјалне заштите новац постаје стварнији од стварности, од самог живота. Мој косценариста Адријан увек инсистира да кажем како је тада Кина упумпала трилионе долара у САД и да је тако марксистичка економија спасила глобалнни капиталистички поредак и тако га извукла из кризе. Данас је у Букурешту исто све скупо као у Београду, мада је стандард у Румунији бољи. За мене то не значи много јер нисам стално запослена, слободни сам уметник и допуњавам буџет тако што предајем на разним филмским радионицама у Румунији и иностранству.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: ЛФФ