Да је једно од најлепших и најупечатљивијих остварења протеклог Феста било „Снег и медвед“ потврдила је и награда „Небојша Ђукелић“ коју је међународни жири доделио том остварењу као „најбољем регионалном филму“. Признање је на затварању смотре уручено турској ауторки Селџен Ергун којој је ово дебитантски дуги играни филм.
Захваливши жирију на награди, Фесту на позиву да присуствује пројекцији у Београду, те српском копродуценту филм Милошу Ивановићу и овдашњој тонској екипи која је учествовала у изради филма, Селџен је навела да награду посвећује „турском народу коме је после земљотреса, који је захватио десет градова и раселио пола милиона људи, потребно охрабрење“.
Награда је, свакако, охрабрење и за шармантну Селџен која је рођена у Анкари где је завршила студије индустријског дизајна, а потом у Истанбулу стекла диплому из сценарија и режије. Каријеру је градила полако, одважно прескачући степеник по степеник мушког филмског царства које постоји у Турској и где жене на месту редитеља играног филма нису баш честа, па ни пожељна појава. За кратке филмове „Сукоб“ (2008) и „Сунчани дан“ (2011) добила је бројне награде на фестивалима широм света, а „Снег и медвед“ је након домаће премијере прошле јесени на смотри у Анталији, водио преко Брисела и Палм Спрингса до Торонта и Београда.
У Немачкој и Србији пронашла је копродуценте који су веровали у њен таленат и идеју за први дугометражни играни филм чија се прича дешава у забаченом планинском селу где се зима одужила. Огромне количине снега одсекле су село од остатка света и у недостатку паметнијег посла, неки сељани почињу да плету приче о медведима који су се, наводно, раније пробудили из зимског сна и онако гладни поубијали неке животиње. Медведе нико није видео, али сељани су у страху и спремају се да медведима дођу главе.
У село је непосредно пре ових догађаја по задатку дошла млада медицинска сестра Асли која покушава да се прилагоди односима и правилима сеоског патријархата који је гуше, као што и снег гуши цело село. У то, једне ноћи, пријављен је нестанак локалног пијанца, уз пропратне гласине – појео га је медвед. Или – убио га је комшија Самет са којим се недавно свађао. То је велики шок и за сељане и за чуваре реда којима је до тада највећа мука у послу била како да избаце слепе мишеве из полицијске станице. И медвед и Самет постају прогоњене звери. Село почиње да ври од интрига и напетости, а Асли мора да се снађе у новој ситуацији како би преживела. У себи проналази снагу коју није ни знала да је поседује. Схватиће да је јака као и зима која их је оковала.
Пише Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању