У Београд је стигла након пропутовања кроз многе европске фестивале, од Локарна где је „Сањам електричне снове“ освојио три награде (глумац, глумица и режија) преко Сан Себастијана и Сарајева до Беча и Солуна. Одмах смо видели зашто сви воле први дугометражни играни филм Валентине Маурел. Однос очева и ћерки је увек посебан, нарочито ако га видимо кроз очи некадашње девојчице а садашње девојке која постаје жена.
Јунакиња приче је тинејџерка Ева чији родитељи су се управо развели. Има шеснаест година и није одушевљена што живи са мајком и млађом сестром. Више би волела да се зближи са оцем и његовим другарима – песницима. Отац јесте добар, поштен, слободоуман, али и насилан. Његови изливи беса су непредвидиви. Жељна да што пре постане део света одраслих, Ева ће спознати да је она много зрелија од оца и његових пријатеља, и женских и мушких. Она није ни наивна ни глупа, али једино уме да живи у садашњости, јер своју будућност не види…
Све се то дешава у Сан Хосеу, главном граду нама далеке Костарике, где је пре тридесет и четири године рођена Валентина Маурел, ауторка овог филма. Тамо је одрасла, завршила школу и када је дошло време за студије упутила се у Европу, одакле је њен отац (Француз). У Белгији је завршила студије и снимила два кратка филма пре него што се упустила у авантуру са дугометражним првенцем. Инспирацију за причу је пронашла у сопственој породици, баш као и наслов самог дела.
Разговарали смо у фоајеу МТС дворане, након пројекције филма и конференције за новинаре. Шармантна и лепа гошћа Београда открила нам је тајну: шта је старије, назив филма или стихови по којима је добио име, а које изговара његова јунакиња?
– Прво је била песма. Моји родитељи су били песници, мајка више од оца, али инспирација за филм ми је било неколико песама које је тата написао. Сада пишем нови сценарио који ће бити више ослоњен на мамине стихове.
Значи, тај свет поезије у коме се дешава радња филма био је и приватно Ваш свет?
– Читам много поезије док припремам филм или пишем сценарио. Те татине песме су биле објављене 2001. у малом тиражу који је у међувремену распродат и више се није доштампавао. Неки људи ме сада питају где могу да их нађу, не знам, можда на Интернету. Ја сам комбиновала две његове песме. Оне немају називе, али први стих једне од њих је о електричним сновима. Отац није толико познати песник у Костарики, али мајка јесте. Моја мајка је писала еротску поезију осамдесетих, била је једина тада која је писала о тим стварима и добијала је награде. Сада уче њену поезију у школама. Поезија је све време била део живота моје породице.
Пише Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању