Катића кућа у Трстенику, као кућа имућне и угледне трговачке породице подигнута је у трећој четвртини 19. века. Представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја, а због небриге претхоних власника била је у фази пропадања.
Кућа је увек била у приватном власништву и сада је у власништву Горана Бошковића из Трстеника. Купљена је од праунука Катића који више није жив. Располаже и са плацем од 30,5 ари. У току је потпуна реконструкција према конкретним упутствима Завода за заштиту споменика културе из Краљева.
О историјату Катића куће говорио нам је Горан Бошковић, ослањајујћи се и на Википедију:
“Њен власник, Стеван Катић, трговац из Трстеника, рођен у селу Богдање, већ у првој генерацији стекао је углед и иметак. Био је посланик Светоандрејске велике народне Скупштине 1858. године, значајне по одлуци да се кнезу Милошу поново преда власт. Његов син Петар, такође трговац, био је сенатор и посланик. Катићи су били угледна трговачка породица који су доста трговали и са Бечом. Када је Петар посећивао Беч, видео је кућу која му се много допала. Питао је чија је и рекли су му да је сиријска. Затражио је план куће који је добио захваљујући добрим трговинским везама у Аустрији. Кућа је јединствена у Србији, има симетричне доксате и припада типу моравске архитектуре са примесама оријенталног стила“, каже Горан.
Кућа је спратна, ломљеним каменом зидана зграда, покривена ћерамидом. Већих димензија и снажније физичке структуре, њу карактерише широка опшивена стреха, већи прозори и пространи, с крајева испуштени трем у приземљу и на спрату дворишне стране. Приземље куће, са два камена, лучно завршена улаза, подељено је, с једне стране, на две стамбене просторије, а са друге, на делом укопан подрум, док је спратни део подељен на четири собе, по две са обе стране ходника у чијем продужетку је остава. Катића кућа је једна од ретких, готово у неизмењеном облику сачуваних староградских кућа, насталих као одраз потреба и схватања нарастајућег српског патријархалног грађанског слоја у другој половини 19. века.
Текст и фотографије Ж. Миленковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању