А за професора чуваркућа
РЕПОРТАЖА СА 18. КУСТЕНДОРФА

Данас већ познати и угледни италијански редитељ Ђакомо Абруцезе био је део трочланог жирија овогодишњег Кустендорфа. У тренутку када је требало да уручи „Бронзано јаје“ нашем редитељу Адему Тутићу за филм „Четрес“, публици у дворани „Проклета авлија“ рекао је:

– Пре десет година сам на овом фестивалу и ја добио награду, „Златно јаје“ за филм „Стела Марис“, а сада ја додељујем награду младом колеги. Невероватно искуство. Ово је најважнији фестивал на свету.

Образлажући да Адемово дело „Четрес“, поред осталог, „представља светло на крају тунела“ и показује мајсторску режију, направио је увод за самог аутора који долази из Новог Пазара, а студира на Факултету политичких наука у Београду.

– Филм смо снимали без буџета, у земљи која се мења и онима који је мењају посвећујем ову награду – казао је Адем и добио заглушујуће аплаузе.

„Сребрно јаје“ добила је Клавдија Коршунова из Русије за дело „Не било који дан“: она није била у Дрвенграду, али је њено признање примио представник Руског дома у Београду. „Златно јаје“ отишло је у Мексико, филму „Бродломници“ који је режирала Андреа Саведра де ла Теха. Драматичмна, кратка прича о тинејџерки којој се смучило да брине о мајци (непрестано) под лековима и наркотицима и малој сестрици, беби која стално плаче. Једног дана је решила да се са бебом удави у кади и реши све своје проблеме. Али, чудо се десило…. Ову истиниту причу редитељка Андреа, у стварном животу тинејџерка из филма, посветила је оној беби, данас срећној девојчици.

Немојте престајати

Други члан жирија Едоардо де Ангелис, који је уручио ту главну награду, такође је похвалио „луди живот овог фестивала који вибрира и дању и ноћу“ и завапио: “Немојте никада престајати са овим фестивалом“!

Онај ко није био на отварању фестивала можда не би разумео чему такав вапај, али је сасвим логичан био свима онима којима су у сећању остале речи Емира Кустурице са отварања 18. Кустендорфа.

– Дошли смо до 18. рођендана, у времену када смо заједно са Доналдом Трампом  констатовали да је боље бити здрав него болестан – говорио је Кустурица. – Он је, сем тога, регистровао и да је Америка од јуче, када је поново ушао у Белу кућу, земља жена и мушкараца, а ја се надам да ће и Србија ускоро постати земља жена и мушкараца, уважавајући све законе који могу и други да имају, укључујући и егалитаризам који у Србији одавно постоји.

Осврнуо се на разлоге због којих у Дрвенграду не постоји црвени тепих.

– То је парадокс професионалног аматеризма састављеног од љубави и свега што је потребно да се филмови приказују онако како им доликује. Од средине прошлог века ствараоци почињу да губе ауторитет, како у свету тако и у Србији. Кад таквог ауторитета нема, онда добијате градове-ругобе на планинама и обалама мора, све што је било у моћи уметничког ауторитета нарушено је због односа новца и стварности. Или, како гласи једна реченица из филма „Црна мачка, бели мачор“: “Брате, кад имаш проблем и не можеш да га решиш парама, ти га решиш са много пара“! Нажалост, тако углавном и бива.

Наравно да не би било у реду да у свом говору спомене Трампа, а не рецимо Чехова и једног његовог јунака који констатује да је „зими боље бити поред топле пећи, а лети у хладовини“. Ту смо добили и размишљања о смислу живота, постојању Бога које је данас постало научно, а не духовно питање.

– Свет је у фази када све доказује науком и због тога је цивилизација, захуктала и у брзини каква до сада није виђена и досегнута, почела да кочи. У тако великој брзини питање је ко ће остати у том возу, а ко испасти из њега.

Можда јесте, можда није

Док су се на великом платну иза говорника ређали призори из филма „Био једном један фестивал“, посвећен филмовима, гостима и дешаањима на претходних седамнаест Кустендорфа, Емир је прокоментарисао: „Повремено се говори како овај фестивал стално нешто добија од државе, а ево имамо прилику и да видимо шта је овај фестивал дао држави и њеној култури“.  Тешко је попамтити све велика редитељска, глумачка и сниматељска имена, велике мајсторе писане речи и визуелних уметности који су гостовали у Дрвенграду, држали радионице студентима, давали интервјуе и размењивали идеје међусобно и са домаћинима.

У тим узбудљивим тренуцима и Емир је пустио сузу пошто су на платну приказани филмови о успеху његових филмова „Отац на службеном путу“ (1985) и „Подземље: била једном једна земља“ (1995) у Кану, са свим људима који су учествовали у тим данима тријумфа, слављима и церемонијама, а вероватно је најемотивнији тренутак био филмски снимак из Кана, са пријема и забаве након премијере „Подземља“.

На снимку видимо и малу Дуњу, Емирову ћерку, како тумара по ресторану док тата са пријатељима слави. Данас, три деценије касније, Дуња је један од селектора и организатора фестивала Кустендорф и лично је свом оцу приредила изненађење уручивши му „Црвено јаје“, „чуваркућу као симбол живота и трајања“, како је то објаснила. Њен отац је успешно сакрио сузе, захвалио се Дуњи, Маји (супрузи), Нани (снаји) и свима који су му помогали свих ових година да направи Дрвенград  и овај фестивал, додавши да је „овогодишњи фестивал можда и последњи“, а после неколико секунди додао: “А можда и није“. Очигледно, већ неко време се буџет фестивала смањује….

На отварању је приказан кинески филм „Злато или блато“ који је победио на међународном фестивалу у Пекингу прошле године, када је том смотром председавао Кустурица лично. У оригиналу се ово дело зове „Злато или говно“ јер гледаоцима нуди филозофску поуку да „злато није увек добро, а говно није увек лоше, јер су говно и злато само начини на који други људи тебе доживљавају, а то је небитно, јер једино је важно да ти сам знаш ко си и шта желиш у животу“.

Тако каже и један јунак овог изврсног филма, бисера који ће вроватно остати у заборављеном и неистраженом углу светске кинематографије само због земље порекла и мањка англосаксонске луаовости по питању маркетинга и рекламе. Зато смо били привилеговани што смо имали прилику да га видимо, као и главну глумицу тог остварења Хонг Јуе, прелепу средовечну жену, елегантну, љубазну и најчешће насмејану.

Била је гошћа и на радионици где је требало да нам предочи своје богато животно и глумачко искуство као и рад на овом филму, али није баш штимало, јер модераторка тог разговора није умела да постави питање, била је нечујна и збуњена па су се сви у сали питали шта се то дешава? У једном тренутку је Хонг устала, носећи и даље свој чаробни осмех, и сипала и њој и преводиоцу воду да мало дођу себи. Није вредело. Штета. Можда би дуњевача помогла. Слична ситуација поновила се истој модераторки и током радионице са румунским аутором Богданом Мурешануом који јој је, после више непријатних пауза, сам предложио шта би могла да га пита!

Шах-мат-нокдаун

Онај ко је дошао на Кустендорф да само ужива у добрим филмовима могао је да ужива у пажљиво изабраним делима програма „Савремене тенденције“ у оквиру кога су осим кинексог и румунског („Нова година која није дошла“), приказана и остварења „Ајша“ из Туниса (интервју са редитељем Мехдијем Барсауијем смо објавили у нашем листу недавно), „Анора“ из САД у режији Шона Бејкера (добитник „Златне палме“ прошле године) и „Украдено“ из Индије у режији Карана Теџпала који је признао да му је Кустурица био идол док је филмски сазревао и да му је велика част што је гост овог фестивала.

Кустендорф је чудесан и зато што приказује релативно мало филмова у односу на друге светске фестивале, али сваки је пажљиво изабран и представљен, са добрим разлогом и проценат поклапања са укусом вашег извештача је сто одсто. Исто важи и за програм „Млади аутори“ који је представио три невероватна филма. Документарац „Америка“ Ђакома Абруцезеа је ауторова потрага за дедом кога никада није видео, али кога су се и његова бака, мајка и тетка једва сећале. Давно је нестао, а ово путовање  нас води кроз историју и садашњост Италије и Америке, кроз замршене породичне и друштвене околности 20. века. И – божанственмо је снимљен.

„Још једна прича о тенку“ Јаниса Александера Кифера, младог немачког атора одраслог на фарми у Немачкој изврсна је студија  успаваних људских карактера који се разбуде и замене места када се сретну са неочекиваним околностима. Као када холивудски продуценти стигну у мало село и на површину истерају авете прошлости и тајне срца и душе које су мештани дуго прикривали, потискивали и држали под контролом. Уз све то, филм је неодољиво смешан, права мала бурлеска какву очекујемо од Кустендорфа. Јанис је, иначе, као и Абруцезе и Морешану, својевремено освојио награду (Сребрно јаје) такмичећи се са својим раним радовима. То је било пре пет година са филмом „Немачки квалитет – колега“.

И последњи у тој секцији био је француски „Последњи нокаут“ који је режирао Тимоте Катрин. Уметничким дометима филма нисмо стигли да се дивимо, јер нас је ошамутила тема ове документарне приче, а то је готово сасвим непозната спортска дисциплина шах-бокс и његов јунак Карл Страгнел. Овај Велшанин је у једном тренутку био светски шампион ове дисциплине у којој постоји једанаест рунди – пет у рингу и шест за шаховском таблом – које се наизменично играју. Свака траје по три минута и пауза између њих је минут. Наравно, неки борац је бољи са песницама, неки са мозгом, а тактика помаже итекако. Правила су иста као у боксу (само без рукавица) и шаху. Фасцинантни спорт који је измислио чувени стрип цртач Енки Билал и проширио се светом. Можда ће ускоро постати и олимпијски спорт.

И Орсон Велс део породице

Такозвани „студентски“ филмови који се такмиче за награде такође су били добри и занимљиви, али нећемо се посебно бавити њима, јер је жири то већ урадио на свој начин. Мало је засметало што има неколико наслова који се баве самоубиствима, као и неколико оних који користе клише, јунак се вози (таксијем, колима или возилом хитне помоћи) и посматра и коментарише свет око себе. Некако је тога било превише на једном месту, иако је сваки од тих филмова појединачно добар.

Друго, Кустендорф је ове године био краћи за дан или два, што је утицало да програм буде набијен садржајем. Ни по муке током дана, али вечерњи такмичарски програм, након силних дневних пројекција, мајсторских радионица, интервјуа и журки од претходне ноћи, није лако било седети, пажљиво пратити и упијати шест филмова који трају по два или три сата. Првог дана се десило да су првих пет филмова добијали овације и аплаузе, али чим је кренула одјавна шпица последњег, можда и најкраћег те вечери, цела сала је устала и појурила ка тоалету, ресторану… Тек неколико аплауза се једва могло чути у великој гужви. Било ми је мало жао Агнес Трир из Данске, ауторке тог занимљивог филма „Вештице“, према којој чак ни њене колега из остатка света и Србије нису показале поштовање. Као да тоалет или вечера нису могли да сачекају још који секунд. Надао сам се да ће нека награда, бар утешна, исправити ову непажњу, али….

Оно што је од првог до последњег дана Кустендорфа падало у очи јесте да нема снега, али има публике више него икад. Обе сале, мали „Стенли Кјубрик“ и велика „Проклета авлија“ биле су непрестано крцате, без обзира да ли се гледају светски класици попут „Оца на службеном путу“ и „Подземља“, дела овог времена или такмичарски филмови непознатих аутора. И новоотворена дискотека „Орсон Велс“ била је пуна младих који су у њој настављали послепоноћно дружење.

Један од најлепших тренутака сваког Кустендорфа  је организовани одлазак гостију у Андрићград (најлепши део Вишеграда) у чијој галерији „Петар Лубарда“ се увек у то време отвори нова изложба. Домаћин је као и увек био Емир Кустурица а радове посвећене цвећу као симболу мира поставио је наш познати илустратор и карикатуриста Југослав Влаховић. Аутор је поред говора одсвирао и пар песама на тамбури, носећи на глави препознатљиву црвену капу средњевековних дворских луда. На централном тргу Андрићграда Кустурица је мало играо фудбал са домаћинима док су гости разгледали знаменитости у пратњи водича.

Збунио их Путин

Међу атракцијама је и велики мозаик на фасади биоскопа „Доли Бел“ који представља навлачење конопца између два табора – Кустурице и пријатеља који су га соколили да настави са идејом изградње града посвећеног Иви Андрићу и оних који су га кочили. Они се и не виде. Међу малом групом пријатеља су и Милорад Додик и Новак Ђоковић, али водич није знао ко је један плавушан иза Ђоковића. Ја рекох да је то сигурно Владимир Путин јер је баш тако изгледао када је пре четврт века дошао на власт.

Водич се збунио, а остали гости ове туре кисело се насмејаше, заћуташе и (неки) попадаше на земљу. Сви брзо замакоше, далеко од „Путина“. Касније сам Емира питао ко је тај плавушан иза Новака, а ни он није могао напамет да се сети о коме говорим. Признадох му да сам му збунио госте сумњом да је реч о Путину, да су му сви тамо поседали од шока, а професор ће кроз осмех: „И ако си им рекао“!

Фестивал је затворен народним играма и песмама које је изводио анасамбл из Крагујевца, доделом награда и још једним поучним говором професора Кустурице:

– У филму „Био једном један фестивал“ видели смо како смо протеклих седамнаест година стварали једно митско место, незаобилазну тачку културолошке митологије на Балкану. Ово је земља у којој се непрестано понављају питања ко је коме и колико дао, ко је коме и колико вратио. У случају овог фестивала, то колико су аутори који су овде долазили дали, не може да се измери никаквим парама. Фестивал даје истину да су људи који су га походили постајали храбрији и лакше улазили у свет уметности дизајнираног по законима тржишта. У свету у коме живимо монетизација је све, али овде, у Слободним српским планинама није. На овој надморској висини слобода има већу цену.

За крај је трубачки оркестар Марка Марковића направио је тулум, а почео га је песмом „Проклета је Америка“. Типично кустендорфски. Славље се наставило до касно у ноћ.

 

Пише Срђан Јокановић

Фотографије: Ђорђе Којадиновић и Срђан Јокановић