Планина је Стара. Можда је боље рећи издужени ланац дужине око 150 километара. И може бити Стара, а може бити и са другим именом – Балкан. Какогод, њен најавиши врх је Ботев на 2736 метара надморске висине и налази се у Бугарској. У Србији је највиши врх Миџор (2169 мнв), а још неки врхови су: Дупљак, Копрен, Три чуке, Сребрна глава…
Наша група планинара кренула је на врх Веђе, а потом и Безимени врх на почетку гребена Дуго било. Претходило је објшњење водича Марка Милошевића:
-По категоризацији и стандардима UIAA, међународне асоцијације за планинско пењање и планинарење, потребно је да између врхова постоји 30 метара разлике у висини да би се уопште врх назначио као врх, а између планина разлика би требало да буде 300 метара. На многим старим мапама видимо тригонометријске ознаке врхова, који можда сада и нису врхови, званично, али ми и даље волимо да их тако означавамо и ‘опходимо’ се према њима као према врховима.
То значи да смо ми кренули на врх који и није врх, а савладавали смо висинску разлику од 1280 метара. Баш смо се пењали. А оно није врх. На 1868 метара надморске висине. Замислите. И сад, на почетку тог Дугог била, низ који ћемо се после лагано спуштати, била је једна залеђена барица. Кад врх није врх, онда и барица није барица него језерце. Молим лепо. Ко није видео језеро, тај није био на врху. Који и није врх. А није ни био, уколико се није фотографисао. На том врху и поред језерцета. А било је и таквих. Јер у групи од четрнаест планинара, колико их је било на почетку стазе, на Безименом врху је остало шест и још водич Марко. Остали су имали неки други темпо. Бржи. Па смо их пратили у даљини како нестају, док нису нестали сасвим. Они су имали неке друге стазе. И друге врхове.
Пре Безименог врха прошли смо преко врха Веђе, који је нешто преко 1600 метара наморске висине. Зашто Веђе? Па зато што овај врх личи на веђе, односно обрве. До ових наших замишљених врхова стаза креће из села Топли До, где ћемо се након пређених седамнаест километара вратити и схватити да нас је опет четрнаесторо.
Према врху, са леве стране све време гледамо према Миџору. Ако ослушнемо, тамо негде са те леве стране, хуче водопади Калуђерски, Манчин, Раздољски. Њих смо чули, а видели смо Кољчин. То је водопад који ретко ко посећује. Ми јесмо. Када смо се полако спуштали низ гребен Дуго било мало смо скренули лево, па још мало лево и изгубили 300 метара висинске да бисмо видели тамо на другој страни каскадни водопад. Кажу како је леп. То каже неко од пет планинара који су се нашли у овом делу Старе планине. Како пет планинара? На врху је било седам, али до Кољчиног скока остало је пет. И онда је наишао неки шести. Он је ишао неким својим путем и придружио нам се овде.
Пише Весна Тодоров
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању