НЕОБИЧНА ФИЛМСКА ПРИЧА О ЈЕДНОМ ФИЛМУ
Историја нестала у мору
Поводом једног века кинематографије на Малти, у престоници Валети је током Медитеранског филмског фестивала приређен догађај који је био један од најзанимљивијих тренутака ове смотре: приказана је рестаурисана верзија „Синова мора“, првог остварења икада снимљеног на овом архипелагу 1925. године. Како је реч о немом филму, пројекцију је пратила музика уживо коју је компоновао и извео чувени пијаниста и редитељ Крис Спитери. А пре овог уживања у дворани биоскопа „Ембаси“ коме смо присуствовали, својом причом о филму и његовом невероватном настанку, нестанку и проналаску, опчинио нас је Жан Пјер Борг, истраживач и документариста. Управо је он, уз помоћ много рада и мало среће, и пронашао ово вредно остварење
Излагање Жан Пјер Борга, менаџера за културу и развој Малтешке филмске комисије, било је све само не уобичајено. Стручно, а разумљиво, едукативно, препуно анегдота и личних прича, са душом заљубљеника у филм и великог зналца седме уметности. Иако знатно млађи од нашег Радослава Ралета Зеленовића, некадашњег легендарног управника Југословенске кинотеке, по начину разговора и размишљања готово му је истоветан: много знају, а то што знају умеју другима да пренесу и објасне. И подстакну их да размишљају и питају.
Иако је повод овог догађаја био резултат његовог личног рада, Борг није заборавио оне који су му претходили, оне због којих је и сам заволео филм и оне ствараоце којима треба помоћ како би остварили своје креативне замисли. Све је то лепо уоквирио причом о једном веку филма на Малти и значају проналаска „Синова мора“. Та прича је као једна засебна авантура вредна екранизације. Зато сам минимално кориговао форму Борговог излагања посвећену самом остварењу „Синови мора“ док је главни рестауратор копије Ентони Берџер из британске компаније „Силвер Солт Ресторејшен“ потом говорио о техничким аспектима рада на освежавању тонираних филмских рола.
– Малта већ више од једног века служи као филмска локација, почео је своје излагање Жан Пјер Борг. – Навикли смо да нам долазе велике холивудске продукције, али и филмови свих могућих продукционих размера. Већина их стиже из Велике Британије, али и из бројних других земаља. Међу њима су, рецимо, израелски „Сплав“, индијски боливудски спектакли „Разбојници Хиндустана“ и „Барат“, италијански „Толо Толо“, и многи други. Малта је током година привлачила ауторе најразличитијег профила и реномеа. Овде су радили Стивен Спилберг, Алехандро Аменабар, аутори из Пољске, Француске, Немачке…
Тренутак који га је променио
Али, холивудски спектакл „Острво кољача“ Ренија Харлина био је филм који ме је, на неки начин, довео до места на којем сам данас. Када сам имао 19 година сасвим случајно сам се нашао на његовом сету. Био сам опчињен призором. То је била малтешка лука у граду Викторији, потпуно преображена у гусарско село, са костурима који висе из кавеза и статистима у раскошним костимима. За мене је то било право откровење.
Од тог тренутка почео сам да истражујем филмове снимане на Малти. На моје велико разочарање, открио сам да нико никада није водио озбиљну архиву. Није постојао чак ни поуздан списак филмова. То је било пре Интернета. „Малта Филм Студији“ су тада имали један промотивни летак са оквирним пописом филмова, па сам себи поставио задатак да проверим сваки наслов. Испоставило се да неки од њих уопште нису били тачни, али је из тог истраживања настала филмографија коју данас имамо. Зато је „Острво кољача“ за мене представљало прекретницу.
Али, историја сеже много даље. Седамдесетих година овде су снимани „Поноћни експрес“ у режији Алана Паркера, затим „Попај“ из 1980. у режији Роберта Алтмана, као и „Пирати“ Романа Поланског. Током свих тих година Малта је привлачила продукције највишег ранга. Овде је радио и легендарни мајстор специјалних ефеката Реј Харијаусен, снимајући филмове „Судар титана“, „Симбад и Тигрово острво“ и „Златно Симбадово путовање“. На овом списку није поменут, али на Малти је радио и Џери Андерсон, творац чувених телевизијских серија са луткама и макетама из 60-тих и 70-тих година.
Ако се вратимо још даље, у 50-те године, наилазимо на читав низ ратних филмова, међу којима су „Малтешка прича“ и „Беба и бојни брод“. Дуго се веровало да су први филмови снимљени на Малти били „Кажите Енглеској“, а затим „Болибар“. Зашто баш „Болибар“? Зато што је највећи део филма сниман у местима Хаз Зебуђ (Маслиново село, у преводу) и Мдина, па је било много људи који су могли да сведоче о том снимању. Њихови родитељи или рођаци учествовали су као статисти или на други начин били повезани са продукцијом. Међутим, када сам стигао до истраживања филмова „Кажите Енглеској“ и „Болибар“, схватио сам да ту прича није завршена.
Истрага је почела
У једном старом новинском чланку наишао сам на реченицу: „Надајмо се да ће овај филм, „Болибар“, бити бољи од поморских филмова који су раније снимани“. Та једна реченица отворила је потпуно ново поглавље мог истраживања. Постало ми је јасно да је Малта служила као локација за још читав низ много старијих филмова. Зато сам почео да истражујем продукцију компаније „Бритиш Инстракшенал Филмс“ (БИФ) која је међу првима открила Малту као филмску локацију. Они су снимили „Кажите Енглеској“, затим „Болибар“, а проучавајући њихову комплетну филмографију дошао сам до филма „Битка код Коронела и Фокландских острва“, који је делом сниман на Малти. Додуше, сцене су снимане на отвореном мору, па се на њима не виде малтешке локације.
На крају сам наишао и на „Синове мора“. То је значило да сам морао да одем у Британски филмски институт у Лондону и погледам велики број филмова које је снимила компанија БИФ. Био сам заиста одушевљен када сам открио „Синове мора“. Хајде да одмах разјаснимо – нећу рећи да је то ремек-дело филмске уметности. Али, без обзира на његове уметничке домете, то је први филм због којег је једна британска филмска компанија дошла на Малту да снима.
Дакле, од четири кључна филма снимљена на Малти између два светска рата три су била нема – „Синови мора“, „Битка код Коронела и Фокландских острва“ и „Болибар“ – док је „Кажите Енглеској“ био први звучни филм. До данас је Британски филмски институт рестаурирао само „Битку код Коронела и Фокландских острва“.
Малтешка филмска комисија одлучила је да рестаурира „Синове мора“ како би обележила сто година филмског стваралаштва на Малти. Надам се да ће следећи на реду бити „Болибар“ и „Кажите Енглеској“, а ја ћу наставити да се залажем да и они буду рестаурирани на прави начин.
Главни јунаци
Хајде сада да упознамо главне актере приче о „Синовима мора“. Први је Хари Брус Вулф. Морам да кажем да сам његову фотографију пронашао тек пре неколико месеци, јер је годинама био практично човек без лица. Знали смо за продуцента који је током година изградио репутацију једног од главних пропагандиста Британске империје, али нисмо знали како је изгледао. Снимио је велики број играних реконструкција историјских догађаја, као и документарних филмова. Временом је постао својеврсни ауторитет који је говорио у име Британске империје и Адмиралитета (Министарство ратне морнарица), стварајући изразито патриотске филмове.
Други важан актер управо је Британски адмиралитет који је у почетку био веома скептичан према филму као медију. Високи морнарички официри нису били одушевљени идејом да се мешају са филмским светом. Биоскоп се тада сматрао забавом за обичан народ, нечим што не приличи вишим друштвеним слојевима и официрској елити. Због тога је Адмиралитетско руководство дуго избегавало сарадњу са филмском индустријом.
Међутим, временом су схватили да филм може да буде изузетно снажно пропагандно средство за представљање моћи Британске империје. Касније су отишли и корак даље, па су почели да наплаћују коришћење ратних бродова за филмска снимања. Ипак, основни циљ увек је био исти – промоција Империје. У једном тренутку Адмиралитету је била потребна филмска екипа која би документовала путовање Ескадре за специјалне службе кроз Британску империју.
То није било путовање од неколико дана или неколико недеља, већ десетомесечна пловидба око света, током које је ескадра обилазила бројне британске колоније. Занимљиво је да том приликом нису свратили на Малту, али су практично опловили читаву планету, снимајући људе и земље које су биле под британском влашћу. Проблем је био што ниједна филмска екипа није желела да се обавеже на тако дуг пројекат. Осим Харија Бруса Вулфа. Он је једини прихватио посао и кренуо на ту експедицију.
Наравно, са ескадром је путовала комплетна филмска екипа, а резултат тог путовања био је документарни филм „Британија на морима“ у продукцији поменутог БИФ. Филм није остварио велики успех, али је Вулфу донео значајан углед и, што је још важније, омогућио му да од Адмиралитета тражи много више него раније. Захваљујући томе успео је да добије оно што ниједан филмски продуцент пре њега није имао – приступ ратним бродовима за снимање играних филмова, углавном на Малти.
На једном новинском исечку види се колико је Вулф био узбуђен због дозволе да први пут користи бојни брод „ХМС Малаyа“ за снимање играног филма. До тада су се на ратним бродовима снимали углавном документарци или пропагандни материјали, а сада је први пут требало снимити причу са драмом, романтиком и измишљеним ликовима.
Чланак посебно наглашава да је пројекат одобрио лично Први лорд Адмиралитета, што показује колико је читав подухват био значајан.
Вулф у тексту говори о томе како ће публика први пут видети призоре који никада раније нису снимљени – плотуне бродских топова, рад артиљеријских посада, торпедне нападе из авиона и друге спектакуларне сцене. Морам да признам да ни ја никада нисам видео сав тај материјал, али могу да замислим колико је то 20-тих година прошлог века било импресивно.
Две траке недостају
Најзанимљивији део чланка ипак је било упозорење да још није извесно да ће све те сцене уопште бити дозвољене за јавно приказивање. Треба имати на уму да говоримо о периоду између два светска рата, када је велики део британске војне технологије био строго поверљив. Није било пожељно да филмови откривају начин функционисања ратних бродова или тада најсавременије војне опреме. Због тога у тексту пише да филм приказује живот у морнарици толико детаљно да је Адмиралтет већ уклонио поједине сцене, сматрајући да би могле да открију поверљиве информације.
Сценарио је написао командант Тапрел Дорлинг, који је користио псеудоним Тафрејл. У њему су наглашени херојски подвизи британске морнарице и привлачност живота на мору, у складу са мисијом компаније да публику упозна са британском поморском традицијом. Борг наставља своје излагање:
– То је било окружење у којем је Хари Брус Вулф радио. Наравно, чим је постало јасно да једна продукцијска кућа има готово неограничен приступ ратним бродовима, појавиле су се критике. Филмска индустрија почела је отворено да се жали како само једна компанија има право да снима на бродовима Краљевске морнарице. У расправама које су вођене чак и у Доњем дому британског Парламента, постављало се питање ко заправо стоји иза те компаније и какав утицај има да би добила такву привилегију. Као главни пример наводио се управо филм „Синови мора“.
На крају је Адмиралтет 1926. био принуђен да омогући и другим продукцијама коришћење ратних бродова за снимање.
Што се „Синова мора“ тиче, морам одмах да нагласим једну важну чињеницу. Филм није сачуван у целости. Оригинал је имао шест филмских ролни, али су преживеле само четири. Сачуване су прве две и последње две ролне, док су трећа и четврта изгубљене. Занимљиво је да већ један новински чланак из Аустралије из 1928. наговештава да је филм можда нестао. Знамо да је имао премијеру на бојном броду „ХМС Валијант“ усидреном на Малти, знамо и да је касније приказиван у Великој Британији, али његова даља судбина остала је прилично нејасна.
Овде на сцену ступа још један важан актер – Британски филмски институт, једна од највећих филмских архива на свету. И даље проучавам њихове методе рада и искрено се надам да ћемо једног дана успети да направимо нешто слично и на Малти. Нажалост, Малта нема национални филмски институт, нема филмски архив, нема централни депо за чување филмова, па чак ни законску обавезу депоновања филмских копија. То је нешто што бих волео да се једног дана промени.
Копија „Синова мора“ која данас постоји доспела је у архив Британског филмског института још 1945, али је већ тада била непотпуна – садржала је само прве две и последње две ролне. Проспект који сам пронашао у Националном поморском музеју у Лондону био је од огромне помоћи. Тамо сам га пронашао зато што је сценарио за филм написао морнарички официр. Захваљујући том проспекту, али и самом филму, успели смо да реконструишемо садржај приче о двојици морнаричких официра, Бену и Дереку, и њиховој љубавној вези са Дајаном.
Најузбудљивија је завршница
Међутим, љубавни заплет филма сада није најважнији. Тај проспект нам је пре свега омогућио да утврдимо шта се налази у првим двема ролама, шта у последње две, али и шта је изгубљено заједно са трећом и четвртом ролом. У њему се налази и неколико фотографија са снимања. Од укупно шест, две су сасвим сигурно настале на Малти, на западној обали. На горњој фотографији, под насловом „У помоћ!“ , види се подручје залива Џејна, док је доња снимљена код дивље увале Ил Миџзар тал Миџра.
Рекох, трећа и четврта ролна, које су изгубљене, пратиле су главне јунаке током рата. По свој прилици управо су се у њима налазиле спектакуларне ратне сцене које је Хари Брус Вулф описивао – поморске битке, акционе секвенце и сви они призори због којих је добио посебну дозволу Адмиралитета за снимање „Синова мора“. Мени је посебно занимљиво то што лик Дајане, нећаке једног пензионисаног морнаричког капетана, током рата постаје медицинска сестра и бива послата на Малту.
Већина вас вероватно зна да је током Првог светског рата Малта носила надимак „медицинска сестра Медитерана“, јер су се овде налазиле велике поморске болнице, попут оних у Бигију и Имтарфи.
Због тога сам готово сигуран да су управо у изгубљеним ролама постојали кадрови неких од тих болница и других малтешких локација. Прве две ролне снимљене су готово у потпуности у Лондону и на Краљевском поморском колеџу, док су пета и шеста ролна у целини снимљене на Малти. Први део филма посвећен је обуци морнаричких питомаца и упознавању главних ликова. Тек у завршном делу, када Дајану отима група разбојника, а британски официри крећу у њено спасавање, филм прераста у праву авантуру. По мом мишљењу, управо су те завршне сцене и најузбудљивији део читавог остварења.
Сада да пређемо на локације снимања. Прва је Ил-Миџзар тал-Миџра. За оне који познају Малту, налази се у близини данашњег хотела „Радисон Блу“. То је прелепа стаза за шетњу. Додуше, не бих вам препоручио да тамо идете усред лета, али ако кренете уз литице, наићи ћете на стазу уклесану у стену која води низ падину, испод самих литица. Још једна локација која се појављује у филму јесте Ил Мижиб, природни резерват алепског бора где се виде антички пчелињаци исклесани у стенама.
Морам да признам да тамо нисам био последњих година. Када сам га последњи пут посетио, изгледао је запуштено. У њему је тада живео један човек и одржавао га је на свој начин. Надам се да је од тада простор очишћен и уређен. Локалитет је отворен за јавност и нема конкретног власника, па се искрено надам да је данас у бољем стању.
У близини се налази још једна веома препознатљива локација из филма – стаза која пролази између огромних камених громада. На више сцена види се и стенска формација Ил Араба, која је и данас лако препознатљива. Практично све сцене филма „Синови мора“ снимљене на Малти настале су или на отвореном мору, на бојном броду „ХМС Малаја“, или управо на подручју Ајн Туфихе. Постоји још један занимљив детаљ који раније нисам поменуо. У време снимања ово подручје звало се Милитари Беј – Војни залив. Било је затворено за јавност и Малтежанима није био дозвољен приступ, јер се ту налазио један од главних британских војних комплекса. Зато није нимало чудно што је Хари Брус Вулф управо ту добио дозволу за снимање филма.
Забрањено за глумце
„Синови мора“ данас се не сматрају филмским класиком, али за кинематографију Малте представљају изузетно важан филм. То је први дугометражни играни филм снимљен на овом острву. Уједно је то био и први филм у којем је Адмиралтет дозволио да се на ратним бродовима одвија измишљена романтична прича. Занимљиво је да на бродовима уопште није било професионалних глумаца јер је било забрањено да буду на њима. Дајану је играла ћерка једног британског генерала, док су готово све остале улоге тумачили активни официри Краљевске морнарице. Дакле, филм можда није ушао у историју светске кинематографије као велико ремек-дело, али за нас на Малти, за Адмиралтет, па чак и за Краљевски поморски колеџ у Гриничу, у Великој Британији, он има велики значај.
Прошле године тај колеџ обележио је сто година филмских снимања на својој локацији. Данас је то једно од најпопуларнијих места за снимање у Великој Британији. Ако сте гледали мјузикл „Јадници“ или филмове из серијала „Пирати са Кариба“, знајте да су и они снимани тамо. Када сам 2012. обишао Гринич у оквиру филмске туре, питао сам водича да ли зна нешто о филму „Синови мора“. Није знао ништа. Рекао ми је да је први филм тамо снимљен тек 40-тих година прошлог века.
Био је веома изненађен када сам му испричао причу о „Синовима мора“, а мени је било посебно драго када сам неколико година касније поново отишао на исту туру и видео да је филм у међувремену постао део званичне историје Краљевског поморског колеџа.
Изузетно ми је драго што смо са компанијом „Силвер Салт Ресторејшен“ сарађивали на обнови овог филма. Искрено се надам да ће, након његове премијере и будућег блу-реј издања, порасти свест о томе колико је важно сачувати филмско наслеђе.
Ту није крај
Али, ова прича има још један епилог. Ми, филмски заљубљеници, увек остајемо до краја одјавне шпице, зар не? Е, управо се ту крије моја мала скривена агенда. Данашњи догађај посвећен је филму „Синови мора“, и то је сјајно, али ја заправо желим да говорим о малтешком филму. Иако је списак страних филмова сниманих на Малти дугачак, листа дугометражних играних филмова које су направили сами Малтежани је јако кратка. Зашто све ово помињем? Зато што су малтешки филмови настајали захваљујући различитим програмима подршке Малтешке филмске комисије, кроз фондове као што су „Скрин Малта“, „Креативна Малта“ и „Филмски фонд“. Велику улогу имао је и Национални савет за књигу, који је финансирао екранизације малтешке књижевности. Данас одличан посао ради и Малтешки савет за уметност, чији је буџет повећан на три милиона евра.
Постоји и друга страна приче – независна малтешка сцена. Аутори попут Клауса Џерине и Елија Ломбардија годинама су снимали филмове готово без икаквог буџета, вођени искључиво ентузијазмом. Исто важи и за Тонија Парниса, Марија Филипа, као и многе друге. Од 1952. деловало је Малтешко аматерско филмско друштво. Очекивали бисте да иза 75 година рада постоји огромна архива. Нажалост – не постоји. Међу ауторима су били Сесил Сатаријано, чији су филмови пронађени и рестаурирани, затим Мајкл Гауџа, Френк Де Боно и многи други. А ту су и аутори који су стварали још пре 50-тих година. Од њихових филмова данас су сачуване само копије радова Алфреда Виладијега, и то на ВХС касетама веома лошег квалитета. Недавно сам открио да је Биче Ћапара Конти била прва Малтежанка која је режирала играни филм на Малти. Жена. Прва. На Малти.
Желим посебно да се осврнем на Алфреда Виладијега. Још од 20-тих година прошлог века снимао је малтешке ускршње процесије, карневале и друге важне догађаје. Он је већ 1928. систематски бележио свакодневни живот на Малти. Његови филмови били су снимљени на нитратној траци. Касније су предати архиви националне телевизије ПБС, али тада још није постојало довољно знања о томе како се чува нитратни филм. Знате да је нитрат изузетно запаљив. Због тога су оригиналне ролне преснимљене на ВХС касете. А према ономе што данашња истраживања показују, оригинални нитратни материјал је потом – бачен у море.
Зато данас славимо рестаурацију „Синова мора“.
Али моја права порука, о којој говорим годинама у медијима и на разним трибинама, јесте да морамо да засучемо рукаве и почнемо озбиљно да трагамо за свим изгубљеним малтешким филмовима. Можда се још увек налазе код наследника аутора, у подрумима њихових породица или на неким таванским полицама. Надам се само да нису сви завршили на депонији или на дну мора. Када је реч о Алфреду Виладијегу, макар имамо ВХС копије његових снимака, колико год биле лошег квалитета.
А знате шта ме и даље опседа? Још покушавам да пронађем човека који је те оригиналне ролне одвезао и бацио у море. Ко зна… Можда се у последњем тренутку предомислио. Можда их ипак није бацио. Можда их је негде сакрио. Још га тражим. Ако га пронађем, можда ћемо сазнати и тачно место на којем су ролне завршиле. А онда ћу послати рониоце да прегледају морско дно. Никад се не зна. Можда је нешто ипак преживело.
Авантура „Синова мора“
Радња филма почиње 1914. године, у тренутку када Европа клизи ка Првом светском рату. Двојица младића различитог порекла одазивају се позиву за службу у Краљевској морнарици: Дерек започиње обуку за официра, док Бил постаје обичан морнар. Истовремено је представљена и Дајана, Дерекова вереница, чија прича наглашава личне жртве у доба снажног патриотског заноса. Њихова захтевна обука одвија се на Краљевском поморском колеџу у Дартмуту, где савладавају пливање, једрење, руковање артиљеријом и борбене вештине, стварајући снажно другарство које осликава дух морнаричког братства и дисциплине. По избијању рата, Дерек је упућен у Северно море, где учествује у бици код Јиланда и исказује изузетну храброст у поморским окршајима. У међувремену, Дајана се пријављује као болничарка и бива распоређена на Малту, што њиховој причи додаје димензију ратне раздвојености и истрајности.
До краја рата Дерек постаје командант разарача, а Бил служи под његовом командом, симболично показујући њихов заједнички пут од регрута до искусних морнара. Непосредно после примирја, њихов брод добија задатак у Средоземљу, што Дереку омогућава кратак, али радостан сусрет са Дајаном. Заплет достиже врхунац када Дајана, док је Дерек на дужности, одлази на оближње острво, где је напада и отима група сурових разбојника који траже откупнину. Сазнавши за опасност, Дерек окупља своју посаду, укључујући и оданог Била, и предводи смелу спасилачку акцију на копну. Савладавајући неприступачан терен и жесток отпор, Бил се истиче својом храброшћу, док Дерек предводи напад који се завршава успешним ослобађањем Дајане. Филм се окончава као прича о оданости, авантури и победи над недаћама у послератном свету.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: МФФ/ Shutterstock