Дужи животни век и ниска стопа наталитета већ годинама стварају неравнотежу између запослених и пензионера у Европи. Како Европа може постати отпорнија на демографске и социоекономске промене када је реч о пензионим системима? Након трогодишњег истраживања, ЕУ пројекат „ФутуРес“ је завршен и доноси занимљиве увиде у могуће будуће реформе пензионих система.
Под вођством италијанског универзитета „Бокони“, истраживачи из Италије, Аустрије, Енглеске, Немачке, Пољске, Финске и Белгије су у оквиру ЕУ пројекта „ФутуРес – ка отпорнијој будућности Европе“ током последње три године проучавали ову тему. Демографске промене су релативно предвидиве и још осамдесетих година могло се наслутити да ће ниска стопа наталитета у комбинацији са дужим животним веком довести до неравнотеже између броја пензионера и запослених. Овај развој све више оптерећује пензионе системе у којима запослени својим доприносима финансирају пензионере.
Истраживачи су анализирали државне пензионе реформе помоћу математичког модела преклапајућих генерација, који узима у обзир динамику између и унутар генерација. У Аустрији се користи систем међугенерацијске солидарности, где запослени финансирају пензионере. Док је шездесетих година однос био четири запослена на једног пензионера, данас је око 3:1, а очекује се да ће до 2050. године бити 2:1. Такав систем дугорочно није одржив јер ће трошкови пензија расти.
Истраживачи су моделирали четири могуће реформе са фокусом на одрживост и њихов утицај на различите друштвене групе: прогресивни пензиони систем, промене минималне пензије, повећање старосне границе за пензију и ограничавање доприноса. Конкретно не постоји једно идеално решење. Дугорочно, пензиони систем треба да се заснива на више стубова, поред државног система, важни су и приватна штедња и уплате од стране послодавца у приватни пензиони фонд.
Повећање минималних пензија помаже социјално угроженима, али повећава трошкове система. Насупрот томе, прогресивни систем побољшава одрживост и смањује неједнакости, они са нижим приходима добијају релативно веће пензије, а они са вишим приходима мање.
На пример, особа са високим примањима би добијала око 72 одсто плате као пензију, док би неко са нижим приходима добијао око 86 одсто. Ове мере смањују социјалне неједнакости и посебно утичу на смањење сиромаштва старијих жена. Повећање старосне границе и ограничавање доприноса смањују трошкове система. Дужи радни век помера одлазак у пензију, а увођење фактора одрживости смањује пензије како би доприноси остали у одређеним границама.
У оквиру истраживања свака земља се бавила посебним аспектима – у Немачкој дискриминацијом по старости, у Енглеској улогом миграција и дигитализације, а у Пољској фертилитетом и развојем породице. Покренут је и нови пројекат уз подршку Аустријске народне банке, који истражује како пензиони систем утиче на расподелу богатства у друштву, посебно имајући у виду да део становништва наслеђује некретнине, док други део нема финансијске могућности да их стекне.
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању