Програм „Паралеле и судари“ филмског фестивала на Палићу последњих година постаје узбудљивији и разноврснији од главне такмичарске селекције – нуди нам више изненађења, па и неочекиваних погледа на живот. У том мозаику филмских прича и људских судбина издвојио се Асиф Рустамов (48), режисер из Азербејџана, који је на Палић дошао са својим последњим филмом „Хладан као мермер“.
Већ освојивши бројне награде на фестивалима од Грчке и Естоније до Казахстана, сличну судбину имао је и у Србији. Награда га није мимоишла. Иако би наслов филма могао некога да наведе да помисли како ће одатле да искочи какав Стивен Сигал или Жан-Клод ван Дам, то је само игра аутора који је одрастао на свим утицијама комунистичке и исламске традиције, западне поп-културе и оријенталне класике. Добро је научио да се игра жанровима, али и да економише (студирао је економију пре него што је дипломирао режију). Како каже, „некада отпаци из претходних филмова заврше у новим и изгледају сјајно“.
Док сам у себи мислио „ево га азербејџански Енди Ворхол, краљ арт-смећа са Каспијског мора“, пажњу ми је привукао и човек који је увек ишао у тандему са Асифом. Личи на Орсона Велса. Када ми се представаио својим холандским именом Рулоф ван Минабо, питао сам га могу ли да га зовем „Орсон“? Једноставније је. „Може“, насмејао се Орсон. Испоставило се да је Рулоф дугогодишњи сарадник Рустамова, сценариста и повремено редитељ.
Њих двојица су се упознали пре неколико година на фестивалу у Карловим Варима где је Рустамов представио свој први филм „Низ реку“. Рулофу се допао филм, много је из њега сазнао о Азербејџану о коме је, до тада, знао само из класичног романа „Али и Нино“ Курбана Саида. Упознали су се, причали о послу и постали добри пријатељи и сарадници. Минебо је, у међувремену, постао стални сарадник на сценаријима редитеља широм тог региона, од Грузије до Казахстана.
Тајна спаваће собе
И у том Асифовом првенцу „Низ реку“, баш као и у новом остварењу „Хладан као мермер“ реч је о односу између оца и сина, углавном о њиховом међусобном неразумевању и неповерењу.
„Хладан као мермер“ почиње џез музиком, љубавним заносом у кревету, цигаретама, вином и полако сазнајемо да је она кустоскиња у музеју, а он неуспешни сликар који је завршио као гравер ликова покојника на надгробним плочама једног престоничког гробља. Сазнајемо и да је она удата, али да је богати муж увек на путу па она утеху и друштво налази у наочитом сликару. Видимо и да младић своју девојку доводи само до кауча у дневној соби, али је никада не одводи у спаваћу собу.
Постоји страшна тајна која је узрок томе: у спаваћој соби је десет година раније његов отац убио мајку баш на кревету, пошто је, наводно, ухватио у прељуби. У ту собу син улази једном у две године, да је проветри и обрише прашину. И онда, изненада, једног дана, у дому затиче човека за кухињским столом како једе. Омражени отац-убица вољене мајке пуштен је раније са робије. Како ће њих двојица живети под истим кровом, хоће ли син добити одговор оца на питање зашто му је убио мајку и да ли ће успети да нађе себе и свој живот? Лака забава са почетка филма постаје све више опасна драма са неизвесним крајем и чудесним преокретом.
Након светске премијере на фестивалу у Талину (Естонија) прошле јесени, филм је требало да буде приказан и у Азербејџану, али је направљена само мала пројекција за стотинак људи, како нам рече Асиф Рустамов:
– Није било објашњења због чега није одржана у већем простору нити када ће кренути у биоскопе. Казали су да је филм добар, али да у биоскопима за сада нема места. И тако већ годину дана. Можда се плаше нечега, не знам. Министарство културе је финансирало филм, одобрило сценарио, а сада ми поручују да је све у реду, али да бих убудуће могао да снимам мало другачије филмове. Не знам на шта мисле.
Верујем у судбину
На шта сте Ви мислили када сте кренули у овај филм?
– На свом телефону увек правим белешке о ономе што ми се догађа и што запажам, о чему размишљам или занимљиве ствари које ми људи причају. Скупљам те причице годину-две и онда их сређујем према теми, важности и слично. Као мозаик. У овом конкретном сценарију има мојих личних прича, а има неких које у мојим белешкама стоје записане и десетак година, као и оних које су отпале из претходних филмова. Онда напишем синопсис и пошаљем га Рулофу и онда почињемо да брусимо једну основну тему. Основа за „Хладан као мермер“ биле су две приче, једна је лична, о мом односу са оцем и не бих волео много да говорим о томе. Друга је професија тог момка: он је уметник, али какав? Једног дана сам на јутарњем програму радија чуо слушаоца који је звао студио и жалио им се да нема среће у животу, јер је желео да буде прави уметник, али све што има је цртање покојника на мермерним надгробним плочама. Тужна прича, дирнула ме је. Одлучио сам да и мој главни јунак има тај посао.
Јако Вам је стало да нагласите идеју како смо сви ми само копије наших родитеља, па коме шта западне. Побећи од тога се не може?
– Сигуран сам у то што наводите. Кад си млад, покушаваш да се буниш, промениш ствари, одбијаш да будеш оно што не желиш, али после неког времена схватиш да је узалудна борба. Да, верујем у судбину, можда сам фаталиста, али уверен сам да је много тога о нама записано у нашим генима. Трансгенерацијска траума је добро позната у медицини. Недавна истраживања су показала да траума чак може да промени и генетику.Сви силоватељи су некада и сами били жртве неке врсте сексуалних траума. Чак иако не размишљате о томе, оно је ту, подсвесно понављамо процесе које смо учили или видели док смо расли. Чак и ако желите да избегнете грешке својих родитеља ви ћете стварати живот какав мислите да је требало они да воде, поправљаћете њихов живот а не стварати свој.
Ипак, Ваш отац био је грађевински радник, а мајка куварица, што значи да уметнички ген нисте наследили него створили. Како то?
– Рођен сам у граду Шуша који је и диван и грозан истовремено. У центру је конфликтног региона Нагорно Карабах, близу границе са Јерменијом, али је истовремено то и центар уметности у Азербејџану, место где се она ствара, од музике до позоришта. Мека азербејџанске културе. Мислим да ме је атмосфера града усмерила ка уметности. Али, само у професији човек може да се одмакне од родитеља. У себи, као мушкарцу и човеку, налазим много сличности са оцем. Не волим то ни да признам, али тако је. Сувише је лично питање које сам особине наследио од оца да бих са вама о томе дискутовао, али могу да вам кажем да сам их наследио и више него што треба.
Да ли су ваши родитељи видели филм?
– Не још. Отац ми је умро, али мајка је жива и кад год бих желео да јој покажем филм, нешто би се десило.
Љуби, али пази!
Рекли сте да ће филм можда имати проблем са приказивањем у Азербејџану, да ли је то због мало еротике и голих тела?
– Неки у мојој домовини говоре да је филм исламофобичан, да има секса, да не поштује традицију… У филму је првобитно требало да играју други глумци и из неког разлога су колективно одустали две недеље пре почетка снимнања. Био сам пред избором прекинути рад или пробати да се нешто уради. Почео сам на Гуглу да тражим слике младих азрбејџанских глумаца и глумица и када сам видео очи Ејшана Азгарова знао сам да је прави, да ће он бити пропали сликар. На крају сам био срећан што су они првобитни глумци отказали. Опет судбина, видите!
У Азербејџану није лако наћи протагонисте за љубавне сцене?
– Понекад је тешко наћи глумце, посебно глумице за еротске сцене у филмовима, али није то велики проблем за мене. Наго тело је део живота, сам живот, и ако прича то тражи, а ова јесте, зашто то не користити, ја од тога не бежим и имам нага тела у готово свим мојим филмовима. Истина је да то није толико уобичајено у Азербејџану који је још прилично конзервативна земља, мада секуларна. Баку није баш Париз, можете се љубити на улици, али боље је да то не радите, не зато што је забрањено, већ зато што није пристојно и неће благонаклоно гледати на то. Уосталом овај филм је финансијски помогло Министарство културе и филм има сертификат да могу да га гледају сви старији од 16 година.
Слобода Каменог доба
Споменули сте исламофобију за коју вас неки оптужују, можда и зато што у филму видимо лажне муле-проповеднике како узимају лак новац на гробљима од наивних верника? Да ли сте измислили те лажне муле?
– Нисам, заиста постоје, није пародија. Уколико желите да будете прави мула ви морате да завршите много школа и то не само у Азербејџану, већ у арапским земљама, Ирану, Средњој Азији и замислите некога ко толико учи да заврши на неком гробљу где чита делове Курана? Као када би неко завршио студије на Кембриџу и радио на каси у супермаркету. Праве високо образоване муле не иду по гробљима да читају молитве, већ служе по џамијама или имају универзитетске каријере. На гробљима су необразовани људи, од којих многи уопште не знају језик, већ само науче напамет да изговоре неке стихове и реченице. Неки ни то не умеју па причају свашта. То се дешава јер је Азербејџан секуларна држава и деведесет посто људи уопште нису муслимани. Они мисле да јесу, али они се не моле, они једу прасетину, они пију алкохол и крше сва правила Курана, али убеђени су да јесу муслимани. Тако, када оду на гробље да посете почивалишта својих ближњих, они желе да им неко чита молитве, али пошто не знају арапски језик, оне траже од неког другог да то уради. Тако се појављују ти мушкарци одевени као муле и за ситнину, два-три евра, отпевају или испричају нешто. Прави мула за тај новац не би ни кренуо на гробље.
Видимо да на гробљима ничу велелепна здања, зависно од новца ожалошћеног. Уобичајена појава код вас?
– Некада то није било, али сада, последњих тридесетак година, има све више нових богаташа који чак праве и маузолеје за себе на гробљима.
Шта ново спремате?
– Поново Рулоф и ја радимо заједно, развијамо један сценарио, причу о слободи, колико смо некада као примати били слободнији него данас као људи и можемо ли се вратити у камено доба да поново освојимо ту слободу? Покушавамо да створимо приче које волимо и ликове чији животи залужују да заврше на филму, а не да провоцирамо. Ми нисмо провокатори, само сматрамо да филм не сме да буде досадан. Као и „Хладан као мермер“ и нови филм ће се бавити промашајима човечанства и људи.
Текст и фотографије Срђан Јокановић