Драму „Амрум“ је немачки редитељ посветио истинитим дешавањима на овом изолованом острву у Северном мору, чији житељи ни током Другог светског рата, ни по његовом завршетку, нису знали ко им је непријатељ. Неки од њих су падали у депресију када би схватили да је систем у који су веровали, нацизам, пропао, и нису умели да живе у новом свету. Прича о злочиначкој пропаганди и тешкоћама да се исправе резулати њеног утицаја актуелна је и данас
У свом препричавању легенде о Доктору Фаустусу, док се Немачка још опорављала од недавног ратног пораза, немачки писац Томас Ман је 1947. огорчено писао о томе како је живети у „нацији која не може да покаже своје лице“. Релативно мало филмова бавило се утицајем који је изненадни колапс једног система веровања, усађиваног многим људима још од рођења, имао на обичне Немце. Разлог за то је можда чињеница да је једна много већа траума – Холокауст – учинила да срамота због пораза делује тривијално у поређењу са милионима убијених. То је тема којој се, чини се, мора прићи посредно, а не директно.
Фатих Акин је пронашао начин да то уради у овој суптилној и прилично потресној причи о одрастању, смештеној на немачком фризијском острву Амрум 1945. године. На уводној шпици пише: „Филм Харка Бома, аутора Фатиха Акина“. У време када је Фатих Акин давао интервју за наш лист током канског фестивал, прошлог маја, Харк је био у годинама (86) и прилично нарушеног здравља. У међувремену је преминуо, пре два месеца. Бом је био култна фигура немачке културе – писац, сценариста и филмски редитељ чија су сећања на одрастање на Амруму током рата послужила као основа за сценарио који је Харк првобитно намеравао лично да режира. Акин је ускочио када је Бом одустао од те идеје, а коначни сценарио је потом темељно прерадио како би филм осетио као своје дело. Акин, угледни немачки режисер турског порекла, и Бом, били су дугогодишњи пријатељи. Бом је био и Акинов професор током студија.
Главни јунак филма је дечак Нанинг кога суптилно и емотивно тумачи глумац дебитант Јаспер Билербек. Нанинг је тинејџер који живи са мајком, тетком, браћом и сестрама на овом равном, ветровитом острву у Северном мору. Прелети британских војних авиона изнад острва, долазак запрега пуних цивилних избеглица и тело погинулог пилота које море избаци на обалу – једини су јасни знаци да се рат уопште дешава. У свему осталом, ова рурална заједница наставља да живи онако како је увек живела: гаји кромпир, суши и дими рибу, живи у уредним кућама са сламнатим крововима, испод нацистичких застава које се вијоре на ветру.
За то служе пријатељи
Убрзо сазнајемо да је Амрум место издвојено од остатка света. Оно као да не зна да ли припада плажи, мору или копну – ти елементи се стапају, стварајући плитке блатњаве равнице на којима се шетају и паре птице, док се у песку крију џепови живог песка који вребају неопрезне. То је острво китоловаца и ловаца на фоке, место из којег се некада масовно емигрирало у Сједињене Америчке Државе (један времешни повратник са острва зове се Сем Гангстерс). Становници Амрума говоре дијалектом толико различитим од савременог немачког да су Немцима, вероватно, били потребни титлови за приказивање у биоскопима. Дајана Кругер је за своју малу улогу сељанке која узгаја кромпир учила умранг, локални језик острва. Код куће, међутим, Нанингова породица говори „прави“ немачки. Он покушава да схвати да ли је Хамбуржанин (тамо је рођен) или Амрумер.
Како помоћи нацистички настројеној мајци када, након Хитлерове смрти, падне у постељу, пусти новорођенче да плаче и одбија да једе? Нанингов одговор је да крене у потрагу за три готово немогућа састојка за којима његова мајка жуди – белим хлебом, путером и медом. Нанингово путовање води га на прилично мрачна места – неки гледаоци ће, можда, затворити очи пред детаљном сценом вађења изнутрица зеца, као и пред сценом у којој се фока убија из непосредне близине.
Тако је причу уоквирио Фатих Акин, рођен 1973. у Хамбургу, у области географски блиској месту где се дешава радња филма. Његови су родитељи емигрирали из Турске, са обала Црног мора. Он је завршио студије визуелних комуникација у Хамбургу и прослвио се у свету филмовима „Главом кроз зид“ (добитник Златног медведа у Берлину), „На другој страни раја“ (најбољи сценарио на Канском фестивалу) и „Ниоткуда“ (Златни глобус за филм на страном језику). Сви су приказивани и у Србији где нам је Фатих два пута долазио, једном на Фест, а потом и на Кустендорф. За „Илустровану Политику“ говорио је неколико пута, а овај интервју вођен је у Кану, након светске премијере „Острва Амрум“. Непосредан, љубазан, као стари знанац, распитује се за своје пријатеље у Србији и обећава да ће доћи опет.
Шта за вас значи то да можете да узмете нечији туђи рад и да га учините својим, нарочито када је у питању неко кога веома цените?
– Тај човек је мој пријатељ, мој учитељ. Био ми је професор и… и ја сам га наговорио да ради овај филм. Он је заправо желео да ради неки други филм и хтео је да ја будем продуцент. То је био огроман и скуп пројекат, концентрациони логори и све то у рату, и ја то нисам могао да финансирам. Питао сам га зашто толико жели да ради тај филм? И тада ми је испричао о својим родитељима и детињству. Његови родитељи су били нацисти, али их је он и даље волео. Предложио сам му да сними филм управо о томе. Обезбдеио сам му почетни новац, почео је да пише сценарио и био сам му као нека врста надзорног партнера, што је било чудно с обзиром да је старији од мене, мој бивши професор. Световао сам му како да пише, шта да скрати или промени. Онда се разболео и више није могао сам да то заврши. И тада сам рекао: урадићемо то као Вендерс и Антониони… И та идеја ми се свидела, сам концепт. То је лепа ствар, томе пријатељи служе. Имам ту неку сентименталну идеју да ће једног дана, ако остарим и не будем више могао да правим филмове, можда неки млађи тип да се појави и помогне мени или учини да моје идеје наставе да живе.
Посвета мајци
Да ли већ имате некога из нове генерације са ким би волели да поделите тај дар?
– Још не. Нису се још појавили. А и нисам толико стар. Али, да се вратим Харку и мени. Онда је он имао други мождани удар и био је један заиста драматичан, критичан тренутак. Тада ми је рекао: хоћу да ти режираш филм. Нисам могао одмах да прихватим, филм није као да некоме одеш по пицу! Са филмом проведеш године, мораш да живиш с њим, он постаје део твоје личне историје. После сам дошао у Кан као гост и у једном пијаном тренутку, током неког француског ручка, са неколико редитеља, питао сам их: људи, шта мислите да треба да урадим? Рекли су ми да то обавезно прихватим. На моју недоумицу зато што немам личну везу са том причом, одговорили су “пронаћи ћеш је успут“! И то се заиста десило, додуше прилично касно, тек у монтажи филма. И тада сам помислио: ј*боте, па то сам ја! То је вероватно била једна од последњих и најважнијих лекција које ми је мој учитељ и пријатељ Харк дао и она гласи: “филм је нешто што никада заиста нећеш у потпуности разумети“.
Који део себе сте пронашли у тој причи?
– У „Амруму“ је све што знам о филму. Сваки филм који сам гледао, филмови који су ме формирали као редитеља и као особу још од детињства и младости. У филму су и све књиге које сам прочитао. Пре свега, у том филму је све што сам икада конзумирао и учинио својим. А онда, сви моји филмови говоре о људима који долазе и одлазе. То је заједничка линија у мом раду. Људи долазе однекуд и остају или одлазе са неког места. Не желим да кажем да сам политичка особа, али стално размишљам о свом окружењу у Европи, у Немачкој, Турској, Америци, у целом свету. Све је то садржано у тој малој породици овог филма. Једна сестра иде на једну страну, друга иде на другу. То знам из сопствене породице.
Харк Бом је за вас очинска фигура, ово је први филм који сте снимили после губитка свог оца: колико су те две ситуације из приватног живота утицале на рад на „Амруму“?
– Харк ми је више пријатељ него очинска фигура, али оно што је мени овде било важније јесте да подржим пријатеља и колегу који не може да заврши своје дело, да му помогнем. То је била моја намера. Али свака животна лекција, а посебно губитак оца, то је био огроман лом у мом животу. Нисам то очекивао. То ме је зближило са мајком, мој однос са њом се променио. И овај филм је више о мојој мајци и мени, чак и ако моја мајка има другачији политички став од мајке у филму, док су моји претходни филмови више били о очинским фигурама.
Сећања су ми помогла
Колико вам је било инспиративно снимање на острву, кадрови су заиста прелепи, делује као да сте се забављали?
– У Немачкој постоји реклама за једно пиво које се кува на северу, зове се Јевер. Рекламе су снимане на обали и на острвима. И ја сам помислио: не, не желим ту пивску естетику. И питао сам се како да то избегнем? На неки начин, острво је лик филма, а ја сам градски тип, волим да снимам у Истанбулу, Њујорку, Хамбургу. Чим стигнете у град и поставите камеру било где, имате одличан кадар. У Бангкоку рецимо. На Амруму није било тако. Морао сам да се помучим да филм не би изгледао као реклама за пиво. Користио сам инстинкт, срећу, свој осећај за меру и естетику, право светло… Није смело да буде сувише лепо, али да буде заводљиво. Оно није далеко од Хамбурга, али је потпуно другачији свет. Први пут сам отишао тамо пре две године када сам снимао Харка Бома, старца кога видите на крају филма. Већ је био болестан, а желео сам да буде у филму. Одмах сам се заљубио у острво. То је чудан део Немачке, најзападнија територија државе, некако је и дивље и здраво. Никада се нисам осећао тако добро као током тих шест недеља које смо провели тамо. Био сам цео дан напољу. Често смо ходали боси, по плажи и по динама. То је добро за стопала.
У објашњењу приче „Амрума“ помињете губитак идентитета. То је данас веома честа тема у филму. Али, чини се да се овде ради о промени а не губитку идентитета! И генерално, пре бих рекао да људи током живота, усред разних околности, мењају своје идентитете, а не да их губе. Шта мислите о томе?
– Шта је идентитет? Идентитет је мисао. Теорија. А стварно биће је оно које једе, спава, ради, врши нужду, води љубав, шта год. Да ли је идентитет језик којим говоримо? Да ли је могуће имати више идентитета? Ако се превише бориш за свој идентитет, да ли онда постајеш нациста или неки други екстремиста? Да ли је то идентитет Новог немачког филма? Неореализма? Берлинске школе? Никад нисам превише веровао у такве идеје. Превише сам прагматичан и превише са ногама на земљи. Јер, идентитет је као вода. Тече. Мења се као реке. Проналази пут. То је оно у шта верујем. И то га чини лепим. Овај филм сам започео као редитељ по позиву, занатлија, иако није био у плану моји редитељских послова, а завршио сам као комплетан аутор. Тако се, на неки начин, мој идентитет током рада на овом филму променио. Стално ме питају да ли ћу да снимам нешто налик филму „Главом кроз зид“. Свестан сам да ми је он отворио сва врата у овом послу, али као уметник и занатлија не могу да стојим у месту, да се враћам на старо и целог живота имам тај један идентитет. Желим да учим, растем, радим другачије ствари. Када бих поново радио сличан филм, то би ме покварило. Враћање на старо није део мог идентитета.
Када већ говоримо о идентитету, можете ли да издвојите нека животна искуства која су вам помогла да схватите причу овог филма?
– Када сам рекао Харку Бому да не могу да радим овај филм јер не познајем то немачко окружење из 1945, он ми је рекао: напротив, можеш, јер ти је отац био рибар! Онда сам размишљао о томе и сетио се лета која сам проводио у Турској. Сваког лета, почетком осамдесетих, ишао сам у село из ког је мој отац, на Црном мору. Он је био рибар. Шта сам радио тих шест недеља? Пецао сам са рођацима, улазили смо у чамце, ронили смо и тражили разне металне предмете по дну, челик и гвожђе, које смо продавали на пијаци. Ловио сам са тим момцима патке и дивље гуске. И онда сам схватио: Турска је у то време била 20 или 30 година иза Немачке, технички, инфраструктурно, у свему. Помислио сам, мора да је тако изгледала Немачка педесетих и шездесетих, што није далеко од живота људи у филму „Амрум“. Та сећања су ми много помогла.
Опростио сам оцу
Ово је прича о дечаку који не жели да буде као његови родитељи. Можете ли да издвојите тренутак када сте рекли: колико год да волим своје родитеље, идем другим путем?
– Моји родитељи су ме тукли када сам био дете…
Ух, због чега?
– Због свега. Посебно ме је отац тукао, баш озбиљно. И прва ствар коју сам знао када сам добио децу била је да их никада нећу тући. То је огромна разлика. Моји родитељи су ме учили религији. Религија је била веома важна у мојој породици, ислам. молитве, Куран, све то. Када сам добио децу, знао сам да не желим да носе тај терет. Ја сам духовна особа захваљујући родитељима, али сам то открио лично, касније. Моја деца то треба сама да открију. Данас, са телефонима и компјутерима, ионако не могу ништа духовно да пронађу у тим стварима. Волим их, али у том смислу нисам као они. Моја деца одрастају у потпуно другачијем политичком окружењу. И имали смо те сукобе у породици. Мајка и њена породица су више у Ататурковом, демократском правцу. И нису били баш толико демократски, више су били груби секуларисти. Одатле моја мајка потиче, јер је била учитељица, државни службеник у Турској. Мој отац је био рибар са села, религиозан човек, гласао је за другу страну, конзервативну. Емир Кустурица ме је једном питао: чиме ти се баве родитељи? Рекао сам му: мајка ми је била учитељица, отац рибар. А Емир је рекао: „То је добра комбинација да постанеш филмски аутор“. Не можеш да бираш родитеље. А ни родитељи не могу да бирају своју децу. Шта то значи када си ти политички на једном месту, а твоји родитељи на другом? То данас видимо свуда – више није могуће разговарати о политици унутар породица јер су ставови потпуно супротстављени. Како се носиш са својим унутрашњим непријатељем, који је твоја сопствена мајка или отац? То ме је веома занимало.
Јесте ли опростили оцу?
– Када те родитељи туку, ти то прихваташ као нормално, али то може бити веома трауматично.Мислим да су ме на неки начин трауматизовали, али нису знали боље. Наравно да сам им опростио. Разговарао сам с њима о томе и рекао им: тукли сте ме јер сам написао неку глупост или направио грешку у школи – да ли су те батине биле права казна за те ствари? А они су рекли: нисмо знали боље. То је лак одговор, али заиста нису знали другачије, нису знали да батине стварају трауму код деце. Тако су и они били васпитавани. У то време се није говорило о трауми.
Хитлер у Мароку
У филму има много кадрова са животињама које се убијају односно кољу. Да ли те крваве сцене говоре онешто о нацизму нли животу?
– То је било већ у сценарију. Филм је, поред осталог, о глади, о исхрани у времену када није било продавница. Шта радиш тада, како људи преживљавају? На неки начин, то ми је било фасцинантно јер моја деца одрастају потпуно другачије. Ми идемо у супермаркет. Било ми је важно да покажем да храна не долази из супермаркета, већ са неког другог места. Ми данас не познајемо глад ни одрицање. Али довољно је да погледаш око себе и видиш да глад и даље постоји у свету. Глад је пратилац човечанства, одлучујући фактор у еволуцији. Глад више не постоји у западном свету, али можда ће се вратити – после нестанка струје, рата или појаве новог вируса. Такође ми је било важно да филм функционише и за децу, да она могу да га гледају. Моја ћерка га је гледала, има 12 година. Мрзела је сцене у којима убијају зечеве. И помислио сам: добро је што их мрзи. То је нормално. Нешто би било погрешно да су јој се те сцене допале. Нисам имао новца за визуелне ефекте, ово није „Дизнијев“ филм на крају крајева. Чекали смо са камерама, сатима да се животиње појаве, да неки зец дотрчи, да се фока појави из воде… Ако гледаш пажљиво, видећеш да су то различите фоке у различитим кадровима. Једна се појави, друга не изађе, трећа изађе касније. Чак се и по колор корекцији види да им величина није иста.
Други светски рат не значи остатку света што и нама у Европи, Северној Америци или Јапану. Постоји разлика у томе колико је Други светски рат важан у Турској и у Немачкој?
– Гледајте, ми у Немачкој имамо посебан однос према Израелу. У другим земљама – Холандији, Шведској, Енглеској – када се процењује оно што Израел ради у Гази, то се посматра другачије него код нас. Ми у Немачкој нисмо у стању да судимо Израелцима јер смо трауматизовани оним што смо учинили Јеврејима у Холокаусту. Што се Турске тиче, тренутно радим документарац о певачици која је напустила Турску и снима албум у Берлину. Она је независна рок музичарка. Почео сам да радим документарац о њој и питао сам је колико су нацизам или Други светски рат важни у Турској. Рекла ми је: “Знамо неке основне чињенице, али не на начин на који се о томе говори у Немачкој где се о Холокаусту све зна. За разлику од тога ми у школама не учимо о геноциду над Јерменима“. Тако свака земља има свој приступ. И на крају мислим да не треба да се Холокауст посматра као нешто посебно у смислу да је другачији од других масовних убистава, али сам био изненађен када сам схватио да у неким деловима света људи знају за Хитлера, али скоро ништа о Другом светском рату. Био сам једном у клубу у Мароку, у Казабланки. Избацивач је имао телефон са сликом Хитлера на екрану. Нисам га питао зашто има Хитлера, јер сам хтео да уђем у клуб а не да се расправљам, али сам био шокиран. И онда сам повезао ствари: Арапи имају своју историју са Израелом, Немци имају своју историју са Израелом, Данци имају своју историју са Немцима, Турци своју са Јерменима, ви имате своју са Босанцима… Сви ми имамо своје историје и не постоји једна историја за све народе овог света.
Пише Срђан Јокановић