„Ја, џелат“ је јужнокорејски акциони кримић који је написао, режирао и продуцирао Рију Сенг-ван. То је наставак Ријуовог филма „Ветеран“ из 2015. године и прати искусног детектива Сео До-чола који се удружује са младим колегом Парк Сун-уом у потери за серијским убицом који лови злочинце и спроводи правду на свој начин у ситуацији када правни систем не успе да осуди кривце, а камоли да изгради довољно јак случај да их ухапси.
Када се смрт једног професора доведе у везу са низом претходних убистава, цела нација је потресена појавом серијског убице. Док детективи журно састављају делове слагалице, убица их провоцира објављујући снимак на интернету, откривајући своју следећу планирану жртву и додатно увлачећи земљу у хаос, јер његов начин рада има и бројне присталице у народу. Филм је премијерно приказан у оквиру програма „Поноћне пројекције“ на последњем фестивалу у Кану.
Рију Сенг-ван (51) није само велико име јужнокорејског филма, фестивала Далеког истока, херој у Хонг Конгу и Сингапуру, већ је са посебним уважавањем дочекиван и у остатку света, од Кана до Холивуда. На почетку називан „дечко од акције“ због свог динамичног животног стила који је резултат несвакидашње судбине, Рију Сенг-ван је оправдао очекивања филмофила.
Није се сналазио
Самоуки редитељ, који је највише о режији научио од свог познатијег колеге Парк Чен-вука јер му је годинама асистирао, освајао је гледаоце целог света својим акционим хитовима као што је „Умри лоше“ (2000) или „Бекство из Могадиша“ (2021), ратним епом „Острво војни брод“ (2017), шпијунским трилером „Берлински досије“ (2013), спортском драмом „Уплакана песница“ (2005), а понајвише полицијским спектаклом „Ветеран“ (2015) који и данас чврсто заузима пето место међу најуспешнијим јужнокорејским филмовима свих времена – према броју гледалаца и заради у тамошњим биоскопима.
Сенг-вана сам срео у Кану, након светске премијере његовог најновијег филма који се негде зове само „Ја, џелат“, а негде се наводи као „Ветеран 2“, вероватно да би се гледаоци упутили у чињеницу да је реч о наставку приче од пре девет година. И зато, на почетку разговора, питам неуобичајено сталоженог редитеља зашто му је требало девет година да сними наставак филма када је први део већ био толико успешан? Рију ме је изненадио одговором:
– Баш зато што је „Ветеран“ био толико успешан у биоскопу, за мене је то било нешто сасвим ново и осећао сам се непријатно због свега што се дешавало филму и мени. Док је филм низао успехе и обарао рекорде, ја лично нисам успевао да раздвојим добре и лоше ствари које су пратиле тај успех. У филму су добро и зло јасно раздвојени, али у животу није тако било. „Ветеран“ је за мене, док сам га стварао, био лаган филм и веровао сам да ће га публика волети, надао сам се томе, али ни у сну нисам очекивао да ће цела земља „полудети“ за њим. За мене је то била озбиљна ситуација у којој се нисам сналазио. Посебно са чињеницом да су млади почели да ме обожавају. Тражили су још, хтели су да тај лик настави да живи, сви су ме прогонили са тим, а ја никада раније нисам снимао наставке. Нисам та врста редитеља. Увек се трудим да са сваким филмом променим жанр, врсту приче, начин режије…
И зато сте пристали да урадите наставак, због притиска јавности?
– Једним делом, али поред тога, стварно сам био заволео ликове из „Ветерана“. Зато ми је требало много времена да снимим тај наставак, доста сам размишљао како да имам другачији приступ причи и тим ликовима јер никада не бих пристао да се понављам и публици понудим нешто већ виђено. Оно што бих желео да кажем јесте да, за мене, најбољи филм није онај који постиже огроман успех на благајнама. То није поента. Добар филм понекад није много успешан током приказивања у јавности, али то не значи да није добар. Мислим да је најбољи филм онај за који је његов стваралац сигуран сто одсто да не може да буде бољи и када је искрено и дубоко у себи поносан на оно што је урадио.
Нема гаранција
Па зар то значи да нисте били задовољни „Ветераном“ када сте се осећали непријатно због његовог успеха?
– Не, не, све је било у реду, само је успех био превелики да бих га сварио. Ја нисам желео мање успешан наставак, већ само бољи од првог филма. Да је „Ветеран“ имао само просечан успех, мислим да бих врло брзо направио још један наставак у сличном тону и маниру и то не би било добро. Ипак је све испало како треба.
Јесте ли се сада навикли на славу? Обично глумци постају звезде, а у вашем случају и редитељи?
– Нисам суперзвезда, али сам се навикао да ми филмови буду и успешни и неуспешни у биоскопима. Каријеру сам почео као независни редитељ филмова који нису много коштали и одједном се 2000. године догодио успех филма „Умри лоше“ који сам, заправо, саставио од моја ранија четири кратка филма, дорадио причу, проширио и повезао. Случајност је била да сам исте године био модел у једној телевизијској реклами која је такође постала популарна. Тако да добро знам шта је слава, али бити познат и направити добар филм две су потпуно различите ствари. Ни слава ни један хит-филм, не гарантују вам да следећи пројекат неће доживети фијаско. Нема гаранција. Навикао сам на успоне и падове и зато сам веома хладан према себи и својој каријери. Радим најбоље што могу.
И увек другачије?
– Када гледам филмове које сам до сада направио, схватам да увек постоји велика температурна разлика између претходног и следећег филма. Увек покушавам да идем даље у смислу жанра, стила и начина на који правим филмове. Након што направим смешан филм, покушавам да направим насилан филм, па бајковити филм, онда хиперреалистичан филм и тако даље. Покушавам да себе доведем у стање нервозе док снимам или се припремам за снимање. Увек желим да будем напет како бих могао добро да мислим о свим аспектима посла који радим.
Херој у срцу
У филму „Ја, џелат“ има и напете акције, али и хумора и борилачких вештина због чега ме је мало подсетио на нека остварења Џекија Чена: да ли вам је он узор или идол?
– Он је мој херој. Када сам био дете, чак и пре него што сам пошао у школу, Џеки Чен ми је био херој. Због његове улоге у „Пијаном шефу“ заволео сам хонгконгошке акционе филмове. Корејски сам рано научио да пишем и читам, пре већине деце, јер сам хтео да читам титлове његових филмова у биоскопу. Нисам имао прилике да га боље упознам, само сам га једном на кратко срео током филмског фестивала у Бусану, у Јужној Кореји. Пружила ми се прилика још једном када је мој директор фотографије, који је радио на „Ветерану“, био у екипи једног филма Џекија Чена који се снимао у Кини. Отишао сам у Кину да обиђем свог директора фотографије надајући се да ћу можда видети Чена. На жалост, баш тада се Чен одмарао у својој приколици и мој покушај је пропао.
Биће прилике!
– Али, ја заиста више не желим да га сретнем лично. Пре сам желео, али схватио сам да је боље имати хероја у свом срцу, него звезду-хероја на екрану.
Занимљиво гледиште… а како сте ви, заправо, заволели филм?
– Моји отац и деда су волели филмове и они су ме водили у биоскоп. И стриц такође. Тако сам ишао у биоскоп још као веома млад, отац је волео холивудске филмове, а стриц оне из Хонгконга. Ја сам био између, волео сам све. Дакле, са оцем сам гледао Џемса Бонда, а са стрицем Џекија Чена.
Зашто они нису могли да вам купе камеру него сам прочитао да сте сами морали да је купите себи?
– Родитељи су ми рано умрли. Прво се разболела мајка и док се отац бринуо о њој и он се разболео. Десет месеци пошто ми је мајка преминула умро ми је и отац. Остао сам са млађим братом и баком. Имао сам петнаест година и морао сам да почнем да радим како би породица преживела. Шест месеци сам радио и штедео новац за брата и баку, а других шест месеци сам ишао по филмским локацијама да учим како се праве филмови. Свашта сам радио, био сам чувар, грађевински радник, возач виљушкара, инструктор у илегалној школи вожње, мало је недостајало да постанем џепарош. Тежак живот је то био, али никада нисам одустао од намере да снимам филмове. Тако сам и купио прву ручну камеру, суперосмицу. Завршио сам средњу школу и одмах почео да радим на филму. У то време сам видео филм „Месец је Сунчев сан“ Парк Чен-вука и био сам опчињен њим. Писао сам редитељу, замолио га да ме види и запосли ме, ако може. Срели смо се, упознали, почели сарадњу и постали на крају пријатељи. Нисам му био само асистент, чак сам играо у његовом филму „Трио“.
Могли сте да постанете конкуренција млађем брату који је у међувремену постао велика глумачка звезда у Азији?
– Не, није то за мене, иако сам играо главног лика у два моја филма, силом прилика, када није било новца за праве глумце. Ја сам са супругом Канг основао нашу малу продуцентску кућу и сада планирамо следећи филм. Биће то шпијунски акциони трилер о надигравању тајних служби Северне и Јужне Кореје, са злочинима који воде причу чак до Владивостока у Русији.
Пише Срђан Јокановић