Rodni kraj se ne zaboravlja

LUCE, NISMO BADAVA ŽIVELI

Marija Jurić je posle 50 godina provedenih u Americi svom rodnom selu Kruševu

, u Bukovici, poklonila 125.000 dolara za zdravstvenu stanicu i školu

Obrovac, jula
Lucija Jurić ima sedamdeset dve godine. Pokreti su joj žustri, ima pronicljive oči, voli da se smeje. Uz čašicu komovice znalački priča stare narodne šale, pa izgleda bar dvadeset godina mlađa.
U Kruševu, selu izgubljenom u Bukovici, brdovitoj i bezvodnoj krečnjačkoj pustinji između Obrovca i Knina, kroz koju vijuga kanjon Zrmanje i gde se dobro osećaju jedino orlovi i poskoci, nalaze se dve spomen-ploče s njenim imenom.
Jedna spomen-ploča je na modernoj zdravstvenoj stanici, maloj bolnici u stvari. Druga na isto tako lepoj osmogodišnjoj školi u koju će kroz dva meseca ući prvi đaci.
Te dve zgrade, dva spomenika neobičnog rodoljublja i čovekoljublja, podignute su pečalbarskim dolarima koje su u Americi zaradile neumorne ruke Lucije Jurić.
Pre nekoliko dana, u bukovičkoj pustoši, Lucija Jurić je ispričala kako i zašto se odlučila na tako veliki poklon zavičaju.

Moj se otac Joso prezivao Bogatić. Kao dete, slušala sam priče da nam je porodica nekad davno dobila to ime, kad je bila bogata. Ja se sećam samo siromaštva. Svega godinu dana sam išla u školu. Otac je želeo da mu drugo dete bude sin, čeljade koje može da zarađuje, da pomaže porodici. Onog istog dana kad mi se rodila sestra Mara, otac je odlučio da pobegne u Novi svet. Bio je dobar čovek, ali još jedno žensko čeljade u kući bilo je pretežak teret za njega. Otišao je preko okeana, radio kao rudar i kopač kanala i po neki dolar slao kući.
Mara je pošla za ocem pre
Prvog svetskog rata, a ja posle rata. U Akronu, gde i danas živim, zaposlila sam se u fabrici šešira. Zar da vam pričam kakav je to posao bio za devojku koja nije znala ni reči engleskog, nepismenu gotovo?

Opširnije pročitajte u našem štampanom izdanju