Софија Јечина је свој нови дом пронашла је у Београду 2016. године. Рођена је на далеком истоку, на острву Итуруп, највећем острву Курилског архипелага. Ликовну академију завршила је у Курску, где је одржала и своју прву самосталну изложбу.
Постала је члан Сликарског удружења Русије, као и члан Унеска 2012. године. Добијањем стипендије у Немачкој почела је њена уметничка каријера у Западној Европи. Живела је и у Аустрији, али тамо јој је недостајало „осећање живота”, што је пронашла у Србији ‒ у којој би, каже, остала заувек.
Највеће изложбе ове уметнице одржане су у Немачкој, Аустрији, Русији и Србији. Њене слике се налазе у званичној збирци Белгородског уметничког музеја (Русија), Курског уметничког музеја (Русија), Музеја наивне уметности „Илианум“ (Шид, Србија), у приватним збиркама у Аустрији, Немачкој, Русији, Финској, Србији, Кини. Софијини радови су такође увршћени у званичну збирку Rajn-Pfalc-Krajs, Немачка. Од 2023. године почасни је члан писаца Бангладеша.
Кажите нам најпре нешто о себи, о својој домовини…
– Рођена сам на далеком истоку, још у Совјетском Савезу, у подножју вулкана Иван Грозни. И баш волим у шали да кажем да је то одредило моју будућу судбину: ипак је Иван Грозни, руски цар био српског порекла, због чега сам се вратила у Србију неколико векова касније. Али, уствари, пут је био много дужи: почела сам da студирам уметност у Курску, тамо сам постала члан Удружења уметника Русије и члан Унеско, после сам наставила са стипендијом у Немачкој, и тек годинама касније завршила у Србији. Овде сам дошла као туриста, али сам од самог почетка знала да је за мене као уметника ово једино могуће место за живот.
Како бисте описали свој разојни пут, школовање и прве самосталне кораке, и које сте све препреке на њему морали прескочити како бисте постали оно што сте данас?
– Завршила сам класичну обуку руске академске студији за сликарство и графику: то значи да сам академски сликар са озбиљном припремом, али за Русију је моје сликарство увек било превише експериментално. У Немачкој је, напротив, моја уметност деловала превише класично и од мене су увек тражили више слободе у изражаваљу. Стога сам имала осећај да ни тамо ни вамо нисам прихваћена 100 одсто. Шта да радим кад сам таква? Прву самосталну изложбу имала сам у својој 19. години, а већ са 21 сам била члан озбиљних удружења. Данас, до своје 33. године, имала сам 34 самосталних изложби у 10 земаља и учествовала на више од 100 групних изложби широм света. Али за мене све ово није главно. За мене је битан био тренутак када сам се пре пар година пробудила ујутру и рекла свом одразу у огледалу: „Ја сам сликарка”, а до тога увек сам се двоумила, да ли сам ја довољна добра и да ли дајем све од себе за уметност.
Пише Раденко Мићић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању