Кнез Мишкин нам открива неограничено поље људске доброте, док Нехљудов показује да се неки животни греси ипак могу исправити, без обзира на последице које су они изазвали. Маргарита нас уверава да се за љубав вреди борити, док кроз лик Мајстора можемо поверовати у сопствени дар, само је потребно наћи особу која вас безусловно подржава и верује у вас. Крамазови нас уче да је за мир потребан породични склад. Чеховљеви ликови откривају разноликост људских нарави. Ово је само веома мали део психологије карактера руских класичних писаца из којих политиколог и издавач Миленко Мићић црпи инспирацију коју је обликовао у концепт назван Мисли руских писаца. Поред тога што на Инстаграму свакодневно објављује по неколико ових бисера мудрости, које су они директно или кроз своје ликове слали човечанству, објавио је и збирку „Мудре мисли руских класика“, а ускоро нас очекује и ново издање „Буран живот руских писаца“.
Да ли су вам већ на самом почетку средњошколских дана „парале уши” оне устаљене синтагме које су грађене око термина руски роман?
– Све познате фразе указивале су на тежину и обимност поменутог штива. Моја прва опажања говорила су ми да је реч о комплексним темама и тешко разумљивим целинама којима су се бавили руски књижевници, нарочито они из релативно давне прошлости. Оно што је побуђивало горуће интересовање да демистификујем тежину овог задатка биле су честе опаске на рачун руског прозног опуса које су долазиле од старијих ауторитета, док су моји вршњаци, ту и тамо, страховали од преобимне садржине дебелих књига. Другу групу сам разумео боље. Такви романи захтевали су мало више времена од онога које је млад човек у хормонском дисбалансу спреман да потроши гледајући у слова. Приче са дугим садржајем у старту биле су одбојне. Међутим, нисам најјасније разумео какав је проблем имало старије и искусније окружење, па чак и они високообразовани који су здушно потврђивали општеприхваћену теорију. На моја незрела и директна питања упућена старијима често сам добијао одговоре пуне страхопоштовања према делима Достојевског, Толстоја, Чехова и других познатих аутора.
Годину дана пре него што је по гимназијском програму било предвиђено да се чита први руски роман, наишли сте на књигу, не толико позамашну, Михаила Булгакова. Шта је она у вама променила?
– Била је то једна од најчитанијих прича светске књижевности, дело „Мајстор и Маргарита“. Са пажњом и великом стрепњом да ли ћу и једну реченицу разумети, почео сам да је читам. После уводних Гетеових речи, прича је кренула да се развија на Патријаршијском рибњаку у Москви, тада ни не слутећи да је паралелно отпочело приповедање и мог будућег занимања које ме је дванаест година касније довело до статуса најмлађег издавача у историји Србије и приређивача књиге „Мудре мисли руских класика“. „Мајстора и Маргариту“ није било тешко разумети. Љубав, одрицање, искушење, компромис добра и зла. Охрабрен, почео сам да читам Достојевског, Толстоја, Гогоља, схвативши тада да страх одраслих није био изазван немогућношћу да се разуме написано. Није прошло много времена од прве странице до – тада за мене запањујућег открића – да се помоћу класика руске књижевности пред човеком открива једно чудесно огледало које, сем детаљног физичког изгледа бића и околине, открива и унутрашње борбе, страхове, добре и лоше особине, успешне и неуспешне подухвати, као и цену животних одлука коју сваки појединац мора засебно да плати. Моја прва замисао о комплексности литературе била је окренута наглавачке. Преда мном се створио јасан елаборат људске душе, материјалистички изражен древним грађевинама у Долини краљева.
Пише Никола Тодорић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању