Жена, идентификована као Нина Кутина (40), и њене ћерке, узраста шест и четири године, пронађене су 9. јула у пећини, док су инспектори патролирали брдом Раматирта – туристичком месту склоном клизиштима на обали јужне државе Карнатака, према саопштењу које је издала канцеларија локалног полицијског надзорника М. Нарајане.
Оне су живеле су у пећини годинама, саопштила је полиција, додајући да је мајци виза истекла пре осам година. Кутина је бранила своју одлуку да живи у изолацији са својим ћеркама у близини ходочасничког града Гокарне у интервјуу за индијску новинску агенцију АНИ, описујући живот проведен у пливању испод водопада, сликању и бављењу грнчарством.
– Имамо велико искуство боравка у природи, у џунгли. Нисмо умирале. Нисам довела своје ћерке да умру у џунгли – рекла је Кутина АНИ на енглеском, док је седела поред својих ћерки у ауту. – Нису се осећале лоше. Биле су веома срећне.
Кутина је рекла да су им визе „истекле… пре неког времена“ и да је њена породица живела у четири земље пре него што су отишли у Индију 2017. године. Полиција је саопштила да евиденција показује да је стигла у Гоу са пословном визом која је истекла у априлу 2017. и да је напустила земљу и отишла у Непал у септембру 2018, пре него што се вратила у Индију.
По речима Нарајане, Кутина је „нерадо пружила тачне детаље у вези са својим и пасошем и визом своје деце“. Није открила да ли су јој деца рођена у Индији или Русији, али је рекла властима да има сина који је умро у Гои.
–Она не жели да оде, јер воли природу, али морамо да поштујемо процедуру – казао је Нарајана.
Чињеница да је успела да буде у Индији од 2017. године, без знања локалних власти, представља безбедносни проблем, додао је.
– Улазак у пећине је опасна ствар, а са двоје мале деце, живети тамо недељу дана, или дуже, је запањујуће – каже Нарајана.
Пећина је Кутини и њеним ћеркама служила као дом, храм, учионица и кухиња. Стигавши у Индију 2016. са пословном визом, остала је чак и након што је истекла 2017. године, прихвативши хиндуистичку филозофију и начин живота који подсећа на рани људски живот: близак природи, вођен сунчевом светлошћу и лишен модерних погодности. Није било струје, телефона, ни буке. Скоро деценију је успевала да живи структурираним, одрживим животом са својим ћеркама, градећи свет обликован духовном посвећеношћу и практичном отпорношћу. Како пише „Индија тајмс“, чак и током сурове сезоне монсуна, она се унапред припремала – снабдевала се сувом храном и заштитила пећину од воде. Прилагодила се окружењу, користећи пластичне чаршаве за постељину и дрва за огрев и кување, уз основне кухињске предмете. Ту је био и простор опремљен за духовне потребе.
Приредила Милица Стаматовић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању