С Тамаром у акцији

Тим новинарке Тамаре Грујић потпуно је променио изглед Хемато-онколошког одељења Педијатријске клинике у граду на Лепеници, а НУРДОР набавио нову опрему. Уз то, после пет и по деценија, клиника за лечење најмлађих добиће и теретни лифт.

Породица Бајрами једна је од стотине хиљада која је те 1999. године морала да избегне с Косова. Селим и Есма Бајрами, са четворо мале деце, спас од погрома косовских Албанаца нашли су у београдском насељу Борча. Важно им је било да су сви на окупу, да су деца здрава, а они, млади и вредни, већ ће се некако скућити. И скућили су се, некако. Син и ћерка, кренули у школу, двоје млађих могли су без страха да изађу и да се играју у дворишту. Блата је било напретек, играчака мало, али имали су оно што им је тада било најважније – слободу. Имали су и наду да ће сутра бити боље. Међутим, једно сутра им је донело бол која је исплела патину туге око њихове душе. Болест, тешка, закуцала је на њихова врата. Син им се разболео.

Канцер. Битка за његов живот била је дуга, исцрпљујућа, раздирућа за целу породицу. Дванаестогодишњи дечак није успео да измакне канџама боле- сти чије име и лекари избегавају наглас да кажу. Породица се гушила у својој несрећи, заробљена у непрестаном тражењу одговора на питање: „Зашто?“. У жељи да им помогну, пријатељи су контактирали Тамару Грујић. Са својом тадашњом екипом која је радила серијал „Радна акција“, новинарка је у пролеће 2011, стигла на врата куће породице Бајрами. Више него лоши услови живота, Тамару је потресла њихова жалост за изгубљеним братом и сином. Чак ни у међувремену пристигла беба, није успела да им врати стару енергију и животну радост. – Њихова прича кроз шта су све прошли, од суочавања са страшном дијагнозом преко, за млади организам, претешких терапија и трансплатације коштане сржи, све до трагичног краја, дубоко ме је потресла. Никада нећу заборавити ту породицу – сећа се Тамара Грујић. – Када су људи видели ту емисију, за двоје најмлађих Бајрамијевих, послали су брдо играчака. Селим је хтео да их заједно однесемо у родитељску кућу Удружења родитеља деце оболелих од малигних болести „Звончица“. Учинило смо то, а ја сам себи обећала да ћу једног дана кроз своју емисију помоћи деци која се лече од малигних болести и њиховим родитељима да лечење лакше поднесу и преброде. Нисам тада знала где ће то и кад бити, али сам била уверена да хоће.

Наставак можете прочитати у броју 3095.