На отварању фестивала многи су се питали хоће ли овако замишљена манифестација, где се гости третирају као богови који гледају на свет из својих луксузних соба у хотелима са пет звездица, успети да потраје? Клејтон Бартоло, министар туризма Малте, одговорио је потврдно, без размишљања. И, додао је, ово је само почетак онога што ће филмска индустрија Малте видети наредних година!
Први је фестивал па су сви били усхићени 25. јуна на дан отварања које је одржано у велелепној вили Бига, у месту Калкира, на самој обали мора. Изграђена је у 17. веку, од камена и кречњака, као и све на Малти, и у време британске управе земљом, била је војна болница. Данас има многе намене, али у њу најрадије долазе младенци да одрже свадбени пријем. Поглед са терасе на луку главног града Валете је величанствен. Баш ту је одржано свечано отварање првог Медитеранског филмског фестивала. Простор је био у знаку пчела, као и сам плакат фестивала и његове награде која носи назив „Златна пчела“.
Филмски комесар Малте који је уједно и идејни творац фестивала Јохан Грек објаснио је то овако (скраћена верзија): назив Малта потиче од античке грчке речи за мед и Малта је данас кошница креативних идеја, ово је народ вредан као пчеле (!), сви се труде да буду корисни чланови заједнице…
Јасно и храбро
На отварању су се званице дружиле и пиле коктеле уз звуке харфе и флауте. Отмено, нема шта. Срећу је покварио јак ветар који је све јаче дувао и прво одувао чаше и кутије цигарета са столова, а потом и све нас.
Филмови у такмичарском и осталим програмима приказивали су се у два биоскопа у граду Валети, док су два остварења, снимана прошле године управо на овом острву, своје светске премијере имала у оближњем градићу Сен Ђуљан и тамошњем старинском биоскопу „Рај“. Иако су филмови ти који су на крају добили награде, стекао се утисак да је творцима фестивала важније било нешто друго – панели, дебате и конференције које су се одржавале од јутра до вечери на разне теме из области филмског стваралаштва. Ту се се окупљали професионалци из посла чија имена новинарима можда и значе нешто, али не и читаоцима. Неке од њих биле су занимљиве и другачије.
Рецимо, прва, уводна, под називом „Стратегија“ чије звезде су опет били Грек и Бартоло, мада је било и других говорника. Сазнали смо да је стратегија ова два човека „јасна и храбра – до 2030. филмска индустрија ће постати најважнија привредна грана Малте“.
– Пре шест година, када сам постао комесар, све је било у расулу, мало филмова се снимало, послови су били несигурни, професионалци потцењени. Много смо поправили, само овог месеца се снимају четири страна филма на Малти, више од хиљаду људи током целе године ради у индустрији и ово ће бити најуспешнија филмска година у историји острва. Али, мој посао није само да се хвалим већ да говорим истину и када она није повољна, када причамо о проблемима. Због недовољно добре инфраструктуре у коју годинама није улагано изгубили смо неке послове. Такође, невоља је што немамо довољно стручњака. Неки старији су били без посла на филму и по пола године и, разочарани, потражили су друге послове док млади још нису стасали. Решићемо то. Позвали сми ветеране да се врате филму и обуче младе којима смо понудили и школовање и добре прилике. Данас свака трећа млада особа на Малти жели да ради на филму. И радиће. Створили смо мапу радне снаге и спремили упитнике за све стране продукције у којима ће уписивати све своје потребе за стручњацима. То је већ почело одлично да ради.
Једна паметна жена
Један од панела који је привукао пажњу био је „Уметнички и независни филм у дигитално доба: изазови и могућности наспрам комерцијалних хитова и интернет-платформи“. Одмах да кажем – није дао неке значајне одговоре на поменута питања, а неки учесници, укључујући и самог модератора су рекли да и даље не знају шта је то уметнички филм. Португалски редитељ Марко Мартинс је признао да је на Интернету покушао да добије одговор а он га је поразио:“Независни филм је онај који нема гледаоце“!
Међутим, нашла се ту и једна паметна жена Валери Буажар, редитељка са Малте која већ деценијам живи и ради у Торонту, Канада. „Уметнички филм је онај после чије пројекције причате о ономе што сте видели и сутрадан још размишљате о њему“! Кратко, јасно и, вероватно, тачно.
Други учесници попут малтешког редитеља Криса Зарба или Ене Рахалић из организације сплитског фестивала су мање-више говорили фразе и општа места, али је занимљив био словеначки приказивач и власник биоскопа Јуре Матичић који је истакао да биоскопи треба да поштују ауторске филмове, њихове ствараоце, али и публику која плаћа да их види, и да су се после пандемије људи вратили живим уметностима па и биоскоп треба да се прилагоди – да организује специјалне пројекције, да направи сусрете и разговоре стваралаца филма са публиком… Они су у Словенији, каже, урадили још нешто – после десет гидина покушавања успели су да у седми и осми разред основне школе уведу филм као опциони предмет: „Учимо децу да воле филм, да знају зашто воле баш тај и да тако негујемо будућу публику. И не плашимо се пиратерије, она је опасност за холивудске хитове. Наша публика која воли уметност и ауторство не уме да скида филмове са Интернета!“
Дечко који обећава
Међутим, када је дошло време за питања из публике, уследило је изнензађење. У сали којом су апсолутно доминирала познија годишта, јавио се најмлађи присутни коме је готово било непријатно због тога. Сам де Грот (21), који је пре неколико месеци стигао на Малту да ради у области медијског дизајна, анимације, монтаже, специјалних ефеката… свега што је изучио у својој домовини. На панел је стигао зато што воли уметнички филм и да научи још нешто о томе како старије колеге које раде баш то успевају да опстану? Питао је зашто они своје филмове не би правили у сопственој продyкцији и приказивали их на друштвеним мрежама и интернет платформама попут Јутјуба? Није крио збуњеност чињеницом да нико од шест панелиста није одговорио заправо на његово питање, већ су сви наставили да гуслају приче које су спремили. Иако се заклињу у младост и говоре да младе треба едуковати и од њих стварати будућу наду за уметнички филм, сами едукатори су пали на овом испиту. Питао сам га после какав је утисак стекао о панелу и одговору који је добио:
– Било ми је занимљиво да добијем увид у то како старији размишљају о томе и сасвим је другачије од мог виђења. Можда је у питању разлика у годинама. Стално говоре да желе да допру до младе публике, имају неке своје теорије како да то ураде, али оне су погрешне. Мислим да заиста не схватају како млади данас конзумирају медије, из којих разлога… зато сам на крају и поставио оно питање. Рекли су отприлике само ти ради, то је добро. Никакав одговор нисам добио, као да баш ништа не знају о томе како млади комуницирају и размењују уметничке и ауторске филмове међусобно. Стално су људи за панелом понављали исте ствари. Жао ми је што и ја нисам седео за тим столом и успоставио неку дискусију уместо да сви они само потврђују своје ставове. Свеједно, много сам научио и видео како ствари, заправо, стоје.
Тако, један дечко који се готово ушуњао у свет одраслих да научи нешто, испаде особа од које сви други могу нешто да науче. Само ако желе, мада изгледа да је многима лепше и лакше да не мењају себе, већ друге
То је био почетак фестивала током кога су нас домаћини водили по целом острву и показивали места где су снимани највећи светски филмски хитови, а очекивала су нас и многа изненађења о којима ћемо у наредном броју.
Текст и фотографије Срђан Јокановић