Сасовићи, Бока, Острог, Подгорица…
Поклоничка дружина, коју су чинили отац Марко, из српске цркве у Џексону (САД) и његова породица, као и моји пријатељи Американци, који су по својој вољи прешли у православље, већ је четири дана била у Црној Гори када сам им се придружила у Сасовићима, одакле је родом и Свети Себастијан Џексонски, чији је живот одиста био светачки и посвећен служењу Богу и људима. Судбина нас је спојила на овом предивном и незаборавном путовању, између гора и мора, манастира и цркава…
Пише Ана Атанасковић
Фотографије Лери Енџиер
Лерија (Лазара) Енџиера (Larry Angier) сам упознала тако што сам по повратку из САД-а написала мејл цркви Светог Саве у Џексону. Хтела сам да се повежем са српском заједницом у тој најстаријој српској православној цркви у Америци. У Џексону живе потомци Срба који су тамо отишли почетком 19. века да би углавном радили у рудницима злата. Није ми одговорио нико други до један Американац – Лери, фотограф, који је прешао у православље. Лерија је у реци крстио отац Марко Бојовић, старешина цркве. Тако је Лери по својој жељи постао и Лазар, као и кнез Хребељановић.
Виђали смо се кад год је долазио у Београд, прву дестинацију, која га је водила даље у обиласке манастира у Србији, Црној Гори, Македонији и Босни и Херцеговини. Постали смо пријатељи. У ствари, не знам чиме сам ја задивила њега, јер ми се јављао сваки пут (и то увек са све већом великодушношћу), али могу да говорим о свом дивљењу према искреној доброти једног несебичног човека који има душу дубоку као вода океана у зони Маријана Тренч у Тихом океану, најдубља тачка на планети Земљи.
Зато могу да кажем да Лери није само врсни светлописац, већ и „светлодисац“, човек који издише доброту, хуманост, разумевање, толеранцију и алтруизам.
Када је био у Београду у децембру прошле године, од њега сам више сазнала о Светом Севастијану Џексонском. Упознао ме је са једним од потомака лозе Дабовића, којој је светац и сам припадао. Наиме, родитељи Јована Дабовића, првог православног монаха на тлу САД-а били су пореклом из Сасовића изнад Херцег Новог. Отишли су на амерички запад тражећи бољи живот те је Јован био први син рођен у српској породици на тлу Новог света. Заправо, био је крштен на броду, на океану. Замонашио се у Русији и добио име Севастијан.
Његов живот је одиста био светачки и посвећен служењу Богу и људима – несебично је давао све што има, ширио православље, као свештеник је служио у дивљинама Дивљег Запада, идући пешке, саградио је, уз помоћ верног народа, многе цркве, од којих прву православну управо у Џексону, крштавао људе и мисионарио. Дружио се са Светим Николајем Велимировићем и дописивао са Николом Теслом. Умро је у Жичи. Његови посмртни остаци су пренети у џексонску цркву 2007, а Српска православна црква га је канонизовала 2015.
Лери је, наравно, са огромним пијететом и чистим срцем говорио о Светом Себастијану, као и о свештенику Марку Бојовићу, који му је врло сличан по посвећености, ширењу вере и љубави према Богу и људима, као и по мирноћи, доброти, ревности, духовној мудрости и врлости. Стога сам одушевљено прихватила позив и огромну помоћ свог пријатеља и породице Дабовић да се на неко време придружим ходочасничкој групи. Срећом сам могла отићи док су још били стационирани у Сасовићима.
На пут су кренули: Лери, отац Марко, његова супруга Биљана, Маркова мајка Спасенија и очух Милош и троје Американаца – Роберт и брачни пар Џули и Ричард (сво троје су својевремено прешли у православље). Сазнала сам да се Џули и Ричард моле Богу да отац Марко не буде премештен из Џексона јер је посебан. И заиста јесте – тај човек има у себи безмерни мир, стрпљење да саслуша све, дар за прихвати сваког онаквог какав јесте, за неосуђивање, веру и љубав. Џули и Ричард су, иначе, сами тражили да чисте цркву Светог Саве. Отац Марко је благодатан да даје благослов, он је са овог света, а миром своје душе на другом. Пријатан је, прави и правоверан. Баш као што је био и Свети Себастијан.
Поклоничка дружина је већ четири дана била на путу када сам им се придружила у Сасовићима. Пред слетање Црна Гора ме је дочекала призором оштрих зуба својих прелепих планина, а у Тивту сам једва чекала да осетим мирис Медитерана. Тврдим да је Медитеран центар света а доказаћу и зашто. Прво, само му име каже – Средоземље је суштина, главна пулпа Земље, њен пупак и најлепши део. Друго, детаљније – море и морска обала су благотворни и просто, најкраснији, најздравији и најсласнији предели планете а нигде море није заштићено као на Медитерану – није сурово и хладно као сви океани, није ограничено као „копнена“ мора (на пример, Црно море), обала није самотна као код острваца у океанима. Медитеран је топао и ушушкан али добија и свежу водену, плаву крв кроз Гибралтарски мореуз. Стога је медитеранско подручје идеално – отворено и умерено, благо и азурно, духовно и световно, опуштено и весело.
Путујем ка Зеленики и гледам у море – тамнозелено је, језерско, па онда сиво и моћно. Дефинитивно је Божије. Као и сунце. Људи су предусретљиви, културни, весели, допуњавају пријатан утисак призора барки и камених кућа. У Кумбору је вода бистра, а мирише и лосион – позната комбинација поморанџиног листа и цвасти јоргована ког је дуго љубило сунце, те лаванде и арапског јасмина. Комбинација је незаборавно егзотична и сасвим синонимна лету.
Стижем у Сасовиће тј. у Мало село – хотел високе категорије, који има једну Мишелин звездицу. Од Зеленике се крене уз брдо и након једно километар и по се стиже у „село“ које као да је „ни на небу ни на земљи“. Фантазија! Комплекс камених кућица издалека окружен чемпресима. У деветнаестом веку њихови власници су били браћа Симрак из старе и угледне трговачке породице, а онда је у једном тренутку пало у заборав да би пре дванаест година било претворено у магично, ексклузивно место за одмор које никако није илузија. Напротив, води се рачуна о сваком детаљу.
Пријатељи ме чекају у коноби Стара винска кућа, која је на мање од пола минута удаљена од хотела, где свој боравак почињем доручком који је дивота за сва чула (претходно сам прошла кроз „шпалир“ опалих, сочних мурви (локални израз за дудове), очарана песмом цврчака, здравим ваздухом, упорним зеленилом и загрејаним крилом херцегновског залива.
Коноба је пријатно место, са могућношћу обедовања и унутра и напољу, под виновом лозом. Храна је домаћа и домаћинска, разблажени сок од нара розикасте боје је освежавајући, вина и ракије као мелеми, кобасице сласне, лигње првокласне, осмеси домаћина пријазни.
Крећемо за Острог, најчувенији манастир на просторима бивше Југославије, о коме сам много слушала али никада ми се није, како кажу, „отворио пут“ да до њега одем. Путујемо уз море, запажам лепоту Костањице и заливчића око ње. Још су, чини ми се, лепши у Липцима где се пут одваја од обале. Џули се слаже са мном да је Медитеран најлепше море на свету, мада додаје да су и Хаваји вредни помена. Отац Марко нам каже: „Ако је наша вера јака живећемо и у другом животу. Било би лепо да је ојачамо у Острогу“. Приче о острошким чудима сам слушала од детињства. Острог и Свети Василије Острошки су треће по реду најпосећеније духовно место у нашем народу (Јерусалим и Атос су прва два). Лери користи сваки тренутак да фотографише, има „одлично око“ за детаље а фотографисање воли свим својим бићем, тако да ни резултати не изостају.
Отац Марко пева духовне песме и ја потврђујем колико је молитву боље певати него говорити. Певање изискује додатни напор и силину, откопча више дугмади затворене душе него обична реч.
Приближавамо се Острогу и коначно доживљавам тај стрми и врготлави пут о коме сам као мала слушала страшне приче са срећним завршетком – пут ка моштима Светог Василија је ризичан и застрашујући али се сви сачувају. Мислим како је светаштво сигурно тотално одсуство сујете, или бар колико је човеку могуће да одстрани своју сујету, што је довољно да му остане дух који побеђује распадање тела. То је одсуство бриге за себе и одсуство било каквог поимања себе и сопствене важности, што је предуслов за узвишено повезивање са божанским.
За шта се молити?
Како ме је живот научио – прво за мир. Из мира све остало може доћи.
Занимљива ми је црква Воздвиждења часног Крста и фреска Светог Николе у њој која је под заштитом Унеска. Сматра се да је налепша (јер је фасцинантно жива) која представља тог свеца. Господин Милош ми на платоу испред манастира прича свој доживљај са једних од претходних долазака у Острог. Наиме, једном се уз гужву задесила и киша те се изнервирао а онда је у тренутку „опоравио“ мисли и опсетио се да је дошао да види мошти Светог Василија и одједном је чуо звук црквених прапораца (којих у реалности није било) и осетио мирис освећеног мира и миомирисних биљака, из друге димензије су дошли до његових чула.
(Завршетак у следећем броју)