КАТМАНДУ, мај 2021. – „Сцене којима смо сведоци у Јужној Азији су без преседана у нашем региону. Чланови породица пацијената моле за помоћ док регион посрће услед акутне несташице медицинског кисеоника. Исцрпљени здравствени радници су на ивици колапса. Суочавамо се са реалном могућношћу да наши преоптерећени здравствени системи стигну до тачке пуцања – што би довело до још већe смртности.
Хитне мере и непоколебљиво вођство неопходни су како би се зауставила катастрофа. Владе морају учинити све што је у њиховој моћи да зауставе страдање, а партнери који су у стању да пошаљу помоћ морају то учинити сместа. Међународна заједница мора да без одлагања предузме мере. То није само морални императив. Смртоносни нови пораст броја новозаражених у Јужној Азији представља претњу по све нас. Он има потенцијал да поништи тешком муком постигнути глобални напредак у борби против пандемије уколико не буде заустављен што је пре могуће.
Не заборавимо своју индивидуалну одговорност. Свака одлука коју донесемо има потенцијал да промени ток овог таласа, као и да заштити или угрози животе људи око нас. Можда смо исцрпљени, али вирус још увек није исцрпљен. Сада, више него икада, морамо се обавезати да носимо маске, перемо руке сапуном што је чешће могуће, уз одржавање физичке дистанце и вакцинисање уколико имамо прилику да то учинимо.
Веома низак ниво вакцинације у Јужној Азији повећава вероватноћу да ће се вирус још више отети контроли. У скоро свим земљама у региону, осим на Малдивима и у Бутану, вакцинисано је мање од 10 процената становништва. Сада, више него икада, морамо се постарати да вакцине правично стигну до свих категорија становништва. Производња мора да буде повећана, технологија пренесена, а дозе правично подељене. Нико од нас није безбедан док сви не будемо безбедни.
Док радимо на реаговању на ванредну ситуацију у области јавног здравља, не смемо заборавити дубоке последице пандемије на децу. Болест директно утиче на децу у већем броју него икада раније. Она губе родитеље и старатеље, присуствују сценама које ниједно дете не би требало да види и одсечена су од школа и кључних мрежа подршке. Како се ресурси преусмеравају, а сервиси су преоптерећени, кључне здравствене услуге од којих деца толико зависе – укључујући програме редовне имунизације – сада су угрожене, ако не и у потпуности обустављене.
Уколико се то догоди, управо ће најугроженија деца и породице поново највише патити. Први талас пандемије изазвао је драстично смањење доступности и коришћења кључних услуга јавног здравља у Јужној Азији, што нас је коштало живота око 228.000 деце и 11.000 мајки. Једноставно не смемо дозволити да се то понови. Морамо учинити све што је у нашој моћи да очувамо функционисање кључних здравствених услуга, имунизације и исхране – и да се постарамо да се жене и деца свуда осећају сигурно да их користе.
Вируси не познају границе. Сада се морамо удружити као глобална заједница како бисмо зауставили страдање и заштитили своју децу.“