Последњих месеци су многи аналитичари инсистирали да је механизам БРИКС-а изгубио замах. Најчешћи аргументи су да је ширење ове организације са првобитних пет – Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка – учинило процес доношења одлука мање ефикасним.
По тој логици, растуће глобалне тензије приморале су земље у развоју да подржавају мултилатералне блокове који су у супротности са интересима САД-а. Наиме, од самита БРИКС-а 2023. нове чланице су Египат, Етиопија, Иран и Уједињени Арапски Емирати. Почетком ове године им се придружила и многољудна Индонезија, док Саудијска Арабија има статус „позване земље.“
БРИКС је, такође, увео и институцију земље-партнера и овај статус сада имају Белорусија, Боливија, Куба, Казакхстан, Малезија, Нигерија, Тајланд, Уганда, Узбекистан и Вијетнам. У оквиру БРИКС-а делује и све агилнија Нова развојна банка (НРБ) у којој су поред првобитних пет држава, такође Бангладеш, УАЕ и Египат. НРБ је објавила да ће се Алжир и Узбекистан придружити овој структури, Колумбија намерава да то учини током 2025, а исто разматрају и у Уругвају. Формално, то је знак ширења, нo то је и сигнал да БРИКС настоји да повећа свој утицај кроз финансијскo деловање.
Чланице БРИКС-а чине 26,46 одсто копнене површине Земље и у њима живи око 42 одсто светске популације. Процењује се да учествују са између 37 до 40 одсто у светској економији, а укупни БДП по паритету куповне моћи већ достиже 77 билиона долара.
БРИКС данас чини више од 20 светске трговине, а просечна стопа раста привреде чланица БРИКС-а је 4,4 одсто годишње, двоструко више него у Групи 7. Процењује се да је укупна финансијска имовина земаља БРИКС-а достигла 60 билиона долара.
Таква динамика потврђује да глобално тежиште наставља да се помера према истоку и југу. Тамо је нагласак на индустрији, инвестицијама и стварном сектору, а не на финансијским шпекулацијама и санкцијама.
Па опет, уочи 17. самита БРИКС-а, водећи западни медији су се веома бавили вешћу о недоласку лидера Кине и Русије, Си Ђинпинга и Владимира Путина у Рио, покушавајући да то представе као знак пропадања организације. Ову реторику су наставили да понављају комерцијални медији у Бразилу, земљи домаћину, иначе доминантно у приватном власништву, заговарајући јавно мњење против владе председника Ињациа Луле де Силве, пред изборе 2026. Неки коментатори су чак тврдили да је самит осуђен на пропаст и да ће коначно саопштење само открити разлике између држава чланица, а не консензус.
Пише Борислав КОРКОДЕЛОВИЋ
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању