Самоуки уметници – дрво тражи љубав

Србислава Тодоровић и Василије Тешић су двоје младих људи које је спојила љубав према природи, дрвету, поезији. Кажу да свако дрво има свој живот и лепоту а њихова мисија је да обликовањем сваког комада који изађе из њихове радионице и радом на свом бренду Dabar and ko, очувају сву лепоту овог племенитог материјала и преточе га у предмете обожавања: оригиналне трпезаријске или клуб столове, огледала, необичне полице

Василије је одувек био опчињен дивљином, слободом и шумама, туризмолог је и студирао је ловни туризам у Новом Саду а Србислава је дипломирала светску књижевност и родом је из Чачка. Како живот неретко пише бајке и њихов сусрет је био потпуно нетипичан као и пут који су касније изабрали као свој. Мала радионица за обраду дрвета у Баричу „Dabar and ko“ носи назив по преслатком глодару који је дуго година био скоро истребљена, а касније заштићена врста код нас, и сада се може видети у резервату Засавица и у околини наших река. А наставак „ko“ у називу ове мале фирме има једноставно значење: креативност и оптимизам. – Одувек смо били фасцинирани живим светом и природом – каже Срба а дабар нам је као животиња био посебно интересантан, као и та дабровска потреба да стално нешто граде у свом природном станишту. Дабрица гради брану а дабар јој доноси грађу. И они грицкају дрво зато што им је то природна потреба а не зато што то морају да раде. Тако је и нама природна потреба да стално нешто стварамо. Василије Тешић и Србислава Тодоровић су се сасвим случајно упознали и то на једној књижевној вечери која је одржана у Чачку, поводом јубилеја – 80 година од рођења чувеног песника Бране Петровића који је иначе Василијев деда, а уједно и Србин омиљени песник.

Наставак прочитајте у броју 3160.