Након четрнаест сати лебдења између сна и јаве, изнад бескрајног плаветнила Атлантика и оштрих, снегом прекривених врхова Анда који су деловали као зуби џиновске звери, осетила сам онај лаки, али пресудни потрес. Точкови су коначно дотакли писту аеродрома “Артуро Мерино Бенитез”. Тај тренутак није био само крај најдужег лета у мом животу, био је то мој први физички контакт са тлом Јужне Америке, континентом који сам годинама сањала кроз стихове, а који је до тог тренутка за мене био само скуп митских прича и далеких, меланхоличних мелодија. Излазак из авиона у Сантјаго де Чиле, престоницу земље, донео је мирис суве земље и онај специфичан, оштар планински ваздух који вас одмах подсети да се налазите у подножју једног од најмоћнијих планинских венаца света, у загрљају камених дивова који чувају град.
На излазу ме је са широким осмехом дочекала Мирјана Котлајић, наша амбасадорка у Чилеу, која је свој животни позив посветила достојанственом заступању наше земље у свету. Њене топле речи добродошлице биле су моја прва лука у овом непознатом свету, а њен ауторитет и познавање сваке поре овог града били су мој штит. Захваљујући њој, онај иницијални страх од непознатог се истопио, а осећај привилегованости што град упознајем уз некога ко га разуме у срж, дао ми је храброст да одмах широм отворим очи у овом граду невероватних контраста. Ипак, Мирјанина пратња није била само ствар престижа, већ и нужна мера опреза која је почела да боји моје прве утиске.
Сантјаго је визуелно импресиван, метропола где се сјај стаклених небодера „Санхатана“ надмеће са колонијалном тишином старих четврти. Мој дом током овог боравка била је боемска четврт Ластариа, а хотел у којем сам била смештена налазио се тачно преко пута брда Санта Луциа. Свако јутро, први поглед кроз прозор падао би на ту зелену узвишицу, то чудесно брдо одакле је Педро де Валдивиа 1541. године основао град. Пењући се уз његове вијугаве степенице, камене терасе украшене фонтанама и неокласичним статуама, осећала сам како град покушава да ми се отвори кроз своје најфиније поре. Али моја романтична слика о „најбезбеднијем граду Латинске Америке“ брзо се сударила са сировом и опором стварношћу. Најјачи утисак било је питање безбедности. То је опипљива тензија и сенка која је пратила сваки мој корак у Сантјагу, оштрија од планинског ветра.
Док шетате центром, немогуће је не приметити тешке металне решетке које попут гвоздених паукових мрежа прекривају сваки прозор у приземљу, а често и на вишим спратовима зграда. Оне нису ту као естетски детаљ, оне су неми сведоци страха који је постао део свакодневице. Призор наоружане полиције и приватног обезбеђења са дугим цевима тамо где их најмање очекујете – у обичном супермаркету док бирате воће или док стојите у реду за брзу храну – изазива дубоки унутрашњи немир и стални грч у грудима. Мирјана ме је одмах упозорила на „motochorrose“ – пљачкаше на скутерима који вребају у по бела дана. Овде је постало сасвим нормално да вам телефон просто нестане из руке док куцате поруку, или да осетите нагло, насилно трзање торбе док скутер пројури поред вас на тротоару. Та стална приправност, тај инстинкт преживљавања који локално становништво носи у погледу, ствара чудну атмосферу приправности.
Текст и фотографије: Сенка Д. Павловић Чотрић
Инстаграм: svetska_putnica
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању