Није та црква велико здање. Али је подигнута за великог јунака. Памти га Русија, памти га Србија у којој му је, према његовој жељи, остало и срце. Јунаку је име Николај Рајевски, а црква посвећена њему подигнута је у селу Горњи Адровац недалеко од Алексинца. И од те Цркве Светог Тројства и почиње ова прича. Подигнута је на месту где је 1876. године погинуо руски пуковник Николај Рајевски, добровољац у ратовима Србије против Турака.
Порта велика, у њој засађене липе. Нема података када је то било, а приповеда се да су донете из села Разумовка, са имања, грофовије Рајевских.
Свето словенско дрво требало је да симболизује везу два братска народа.
Прича о Рајевском и јесте и није позната. Истраживачи тог 19. века, односно времена Српско-турског рата и данас трагају за неким непознаницама везаним за долазак и боравак Николаја. Она, званична верзија, је знана. Николај Николајевич Рајевски је рођен у Русији, на простору данашње Украјине 1839. године. Као млад официр 1867. био је упућиван у специјалну мисију на Балкан и у Србију, а девет година касније 1876, пуковник Рајевски стигао је други пут у Србију као добровољац у Српско-турском рату. У бици за Адровац 20. августа исте године погинуо је. Прича каже да је уочи битке својим саборцима рекао:’ „Ако погинем, тело ми пренесите у Русију, а срце оставите у Србији“. Када је погинуо имао је 36 година.
Недалеко од цркве је и мали споменик на којем пише: “Руски пуковник Никола Рајевски у борби са Турцима погибе на овоме месту 20. августа 1876. године“. Истраживачи кажу да је и научно доказано да је пуковник Рајевски послужио руском писцу Лаву Толстоју за лик главног јунака, грофа Вронског, у роману „Ана Карењина“. То је прича о официру који, после несрећне љубави, одлази у Србију да потражи нови смисао живота. На крају романа Толстој шаље Вронског у Српско-турски рат…
Због жутих крстића на фасади боје вишње народ је назвао Шарена црква. Врата цркве отворена. Унутрашњост осликана, а врата олтарске преграде украшена ликовима светаца. На једној мермерној плочи лик пуковника Николаја, његово име и текст о томе да је херојски погинуо у Адровцу. Све на руском језику.
Истраживачи кажу да је земљиште за градњу цркве откупила краљица Наталија Обреновић, која је тако испунила жељу породице грофова Рајевских, да се на месту погибије њиховог члана, пуковника Николаја, сагради црква. Изградњу је платила грофица Марија Рајевска, супруга Николајевог млађег брата Михаила. Црква је, кажу упућени, копија светиње у којој је Николај крштен. Освештана је септембра 1903.
У Манастиру Светог Романа код Ђуниса самује срце јунака Николаја.
Са леве стране, у висини старог дрвеног звоника, а пре манастира и конака, поред стазе постављена је сива мермерна плоча. Ту је био сахрањен пуковник Рајевски.
Ко ће га знати, а и ко би се усудио да проверава, тек прича каже, а и на плочи златним словима пише, да испод те плоче самује пуковниково срце. Према његовој изричитој жељи. Бар тако је остало забележено да је казао непосредно пред погибију.
Тако пише, тако се приповеда. То је прича. А чињеница је да је недуго пошто је ту покопан, заправо само неколико дана касније, његово тело пренето у Београд. Опелу у Саборној цркви присуствовали су сви црквени великодостојници, великани из јавног живота и лично краљ Милан Обреновић. Уз велике почасти, 5. септембра његови посмртни остаци послати су у Русију.
Текст и фотографије О.Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању