Наравно да није фер да у присуству Баха и Шекспира једној глумици поклонимо сву пажњу и посветимо јој све време током њеног кратког боравка у Новом Саду. Али, такав је живот, данас глумци сијају звезданим сјајем, чак и у својим позним годинама. Одевени и ненашмикани као сав обичан свет.
У таквом друштву, и издању, у Србију је први пут стигла Шарлота Ремплинг (77), славна енглеска глумица која се прославила још 1974. године главном улогом у култном остварењу Лилијане Лавани „Ноћни портир“. У међувремену је изградила завидну глумачку каријеру у европском и америчком филму, добијала је највећа признања и награде, али је у позориштима играла веома мало.
Зато је прави ексклузивитет њен долазак са несвакидашњом представом „Шекспир/Бах“ како би затворила десети Шекспир Фестивал. Представа је премијерно изведена прошле године у Паризу и састоји се од читања Шекспирових сонета уз музику Јохана Себастијана Баха, његових свита за виолончело. Пред микрофоном, са сонетима у руци је Шарлота, а а за виолончелом Соња Видер-Атертон која је осмислила концепт комада и уједно га режирала. Она и Шарлота упознале су се пре тачно десет година – њихово пријатество је вршњак Шекспир фестивала – када су и почеле да комбинују музику и књижевност. Тада су спојиле композитора Бенџамина Бритена и песникињу Силвију Плат.
„Шекспир/ Бах“ траје свега седамдесет минута, али ако јој се придодају баш дуге овације које је добила у новосадском Српском Народном Позоришту, онда је реч о правом целовечерњем културном догађају на чијем је остварењу две године радио Никита Миливојевић, оснивач и селектор Шекспир Фестивала.
Страх од пролазности
На прес-конференцији у хотелу „Пупин“ пред новинарима су се појавили Соња, Шарлота и Никита. Редитељка и композиторка Соња Видер Атертон је рекла да су мотиви и идеја за настанак овог дела резултат њених истраживања у настојању да музику учини отвореном ка другим видовима уметности. Главни критеријуми којим се водила у одабиру сонета и свита, били су осећајност и поетичност коју та дела собом носе.
– Свако се плаши да види како се данас уништавају људи, сви се плаше да не буду вољени или шта ће проток времена учинити нашем лицу – објаснила је Соња. – Сва та питања ће постојати док постоје људи. Овај наш комад је зато путовање у сећање, где се Бахова музика и те Шекспирове речи спајају на диван начин. Дају одређени ритам речима и музици која их прати. Понекад се сећања враћају, доносећи са собом лица, имена, делове прича и звукове. Ту извиру Шекспирови сонети, као да су упућени овим лицима. Виолончело кроз Бахове свите враћа та сећања и ваја време.
Шарлота Ремплинг је имала нешто друго на уму:
– Овај комад дотиче се садашњег времена, иако имена Баха и Шекспира можда не указују одмах на то. Он говори о модерном човеку и проблемима које он има у данашњем свету. Сама та повезаност Шекспира и Баха са садашњим временом за мене је сувише компликована за објашњавање, и боље је да о томе говори Соња. На крају, од ње је и потекла идеја за ову представу. Осим тога, не сматрам себе „шекспировском“ глумицом, ја само говорим Шекспирове сонете. Близак ми је Шекспир, али ето, нико ме никад није звао да одиграм било коју од његових јунакиња. Нисам сигурна ни да бих прихватила .
Нисам глумица!
Никита је добацио да је он има у виду за неку шекспировску улогу коју планира да режира или доведе на наредни фестивал, док нам је Ремплингова објаснила шта то значи „не бити шекспировска глумица“:
– Ја нисам школована глумица, а то није добра препорука за театар. Почела сам као једна од многих младих девојака које су у то време буквално са улице стале пред камере, али је то онда прерасло у нешто више, о чему нисам ни сањала, а чиме ћу се бавити целог живота. Ја сам се увек „увлачила“ у туђу кожу. То сам ја, не глумим, већ представљам оно што осећам. Можда звучи претенциозно, али увек сам то била ја, у свим својим улогама! Зато понекад кажем да ја уопште и нисам глумица. У позориште сам ушла много касније. Играла сам у три представе и схватила да то могу да урадим.
Зашто није наставила, питали смо глумицу?
– Позориште је другачија форма у коју није тако лако ући и додирнути душу. Себе сам увик више видела као доброг војника којег камера воли. Мислила сам да то могу много лакше да урадим пред камером, и да ће она људима боље да пренесе оно што сам желела да кажем, и тако је филм превладао у мом животу. Представе које сада радимо су другачије, трају релативно кратко, и омогућавају нам да путујемо широм света. Изводе се као сонети уз музику, тако да су много другачије од класичног драмског текста. Сматрам да су ови сонети неке од најлепших љубавних песама које су икада написане, и велико је задовољство то пренети људима кроз живо извођење поезије и музике. То су дивне сензације, јер ти сонети исказују све истине које код сваког човека изазивају реакцију.
Наравно да је то био прави тренутак да не баш џентлменски „заборавимо“ Соњу и сви се посветимо Шарлоти, њеној дугој каријери и богатом животу. Почели смо од „Ноћног портира“ чија се радња дешава у Бечу крајем педесетих година прошлог века. Бивша логорашица једног дана среће некадашњег Ес-Ес официра (Дирк Богард), који сада ради као ноћни портир у хотелу и крије своју прошлост. Они обнављају садомазохистичку везу започету у логору, да би на крају једини излаз нашли у заједничкој смрти.
– Филм „Ноћни портир“ нисам радила због политике и неког политичког ангажмана, већ зато што је то, пре свега, необична и узбудљива љубавна прича. Нико о тој историјској позадини, кад смо снимали филм, није причао у том смислу. Знала сам да је то истинита прича, али о нацизму тада лично још нисам знала готово ништа. Рођена сам 1946. године, била сам млада и само сам желела да ту истиниту љубавну причу пренесем на екран. То је била моја једина идеја и мотивација, а тих година се и није много говорило о нацизму. У „Ноћном портиру“ ниједан од ликова не може да превазиђе тај неизбрисиви тренутак у историји који их повезује као изгнанике, јер им је откривена најмрачнија страна човечанства. Али, не бих волела да овај сусрет искористим као платформу за политички разговор.
Мање је слободе
У каријери је често играла улоге за које многи не би помислили да би их прихватила једна драмска глумица, неки су научно-фантастични, неки еротски, а неки су славно пропали. Она не жали због својих избора.
– Мислим да човек мора да рескира, да има храбрости да испроба нове ствари. Тај фактор ризика је нешто чега сам одувек била свесна и помогао ми је да пристанем да радим у неким пројектима. Све комплексне улоге које сам играла, и оно што сам увек пружала на филму није моја личност, већ оно што изнутра имам у себи. Дајем себе саму у тим улогама, цело своје животно искуство. Било је тренутака када ми није било лако, када сам се борила сама са собом, али и тада сам све то давала ликовима које сам играла. Неки кажу да је свака нова улога слична терапији, и могућност да се ти проблеми избаце из себе, али се ја не бих баш у потпуности сложила с тим. То није нешто што сви глумци воле. Неки више воле да пишу о себи. Ја сам, рецимо, о себи писала на један врло поетичан начин, и то само до својих ранијих година.
Лепо се прилагодила и новом времену. Доста снима, зиме нема. Да ли се, ипак, за њу нешто променило?
– Када сам почињала са глумом филм се јо развијао и напредовао у свим правцима, а ми смо се трудили да прикажемо стварност око нас, не обавезно и да забавимо гледаоце, што се данас најчешће тражи. Рушили смо границе тим новим таласом на филму и представљали нове идеје. У том смислу, шездесетих и седамдесетих година било је много више слободе за приче о табу темама које до тада нису биле обрађиване и приказиване на филму.
И управо су те седамдесете, време „Ноћног портира“, биле време када је кроз филмску уметност могло да се прави интелигентно истраживање, како каже гошћа Новог Сада.
– Осетили смо да радимо нешто што је другачије, и на тај начин смо и живели кроз филм. Заиста сам срећна што сам у том тренутку била део те кинематографије. И данас има нових идеја, али и све више цензуре и такозване политичке коректности, на жалост. Упркос променама које су неизбежне, мислим да нико не може зауставити људе који су независни, који ће наставити да проналазе начине да искажу своје идеје и ставове. Верујем да ће независни ствараоци наставити да трагају за истином.
И после свега, ко је онда ова данашња Шарлота Ремплинг?
– И даље је све то присутно у мени. Данас сам само старија верзија себе. А то значи да сам још увек дете, адолесцент, хипик, млада жена, али можда сам само мало паметнија, мудрија, љубазнија и блажа према себи.
Пише Срђан Јокановић