Сећање логораша са острва Мамула: јели смо траву

Oд памтивека Бокељи, и они које сећање служи, имено-вали су острво, на самом улазу у најлепши залив на Јадрану као Ластавица, уписано тако и у наутичким картама. Али, од када је окупаторски аустроугарски генерал Лазар Мамула средином 19. столећа изградио кружно и снажно бетонско фортификационо утврђење, ново-дошле генерације су преименовале Ластавицу у Мамулу.Са тог утврђења,опремљеног бројним и снажним топовима, није испаљен ни један пројектил, ни тада нити у последња два светска рата.Острво је имало бурну историју. Постало је стравичан казамат-логор са суровим режимом од 27. марта 1942. године, о чему прича Будва-нин Иван Марковић (86), у то време дечак од девет година, заточен на Мамули заједно са 110 жена и деце старости од осам дана до 14 година.- Покупили су нас Италијани из села Побора изнад Будве, где смо се скри-вали по некаквим пећинама-казује Иво Марковић. -Нашли су нас, затим по-стројили испред пет митраљеза, спрем-них за стрељање: троје старих и младиће од око 17 година. Настао је лелек и ври-ска…Петорицу су одмах стрељали, а нас остале пребацили на острво Ластавицу. Било нам је ту много тешко. Сабијени по ћелијама, спавали смо на голом бетону. Појавиле су се вашке, тифус… Много се умирало. Када су нас, по некада, пушта-ли изван ћелија, јели смо сумануто траву, тако да је после нас тај травњак изгледао као савршено покошен!

Наставак прочитајте у броју 3175.