Сви старимо, само Ена Беговић остаје заувек млада и лепа. Како је то могуће, где је нашла фонтану вечне младости? На острву Шолта, у Јадрану, лета 1980. године. Била је студенткиња глуме у Загребу и дошла је на Шолту да снима филм „Пад Италије“ Лордана Зафрановића. Нашла се међу великанима са којима је делила кадрове, од Бате Живојиновића и Горице Поповић до Миодрага Кривокапића, Љиљане Крстић, Душана Јанићијевића и чувеног (и у Холивуду) пољског глумца Данијела Олбрицког.
На снимању је упознала и Слободана Иветића, младог студента режије и фотографије на најбољој француској академији Идек. Ена и он су се генерацијски одмах препознали, а врло брзо и духовнио зближили. Слободан је две године раније, као студент у Паризу, искористио бесплатне улазнице за филмове на Канском фестивалу. Отишао је тамо највише због учешћа у званичном програму југословенског филма „Окупација у 26 слика“. Тада је упознао и редитеља тог остварења Лордана Зафрановића.
Када је Слободан чуо да Лордан за који дан почиње снимање новог филма „Пад Италије“ на Шолти, одмах га је питао да ли може да дође и он на Шолту и мало „краде занат“ и волонтира? Велики редитељ је непознатом Београђанину на школовању у Паризу одмах дао дозволу и пожелео добродошлицу. Није ни слутио да ће тако спојити „чудотворни еликсир“ са младом глумицом, Слободана и Ену.
Нико као Ена
Иако ће током каснијих деценија постати угледни режисер играних и документарних филмова, Слободан Иветић је фотографију увек доживљавао као своју прву љубав. Шетајући по месту снимања филма током два месеца са својом „минолтом“, начинио је више од хиљаду и по негатива којима је овековечио снимање једног од најважнијих југословенских филмова свих времена. Тада није било дигиталних камера које рафално сликају десетине фотографија у минути.
Слободан је јако водио рачуна шта ће сликати јер један филм је имао места само за 36 снимака, а до филмова на једном острву није било лако доћи. Давао је новац коме би стигао када је чуо да неко иде до Сплита и тамо би му узимали оно што у првој трафици нађу. Снимао је дискретно, није реметио процес рада на филму и каже да има још много занимљивих фото-успомена са другим глумцима у филму. И додаје: “Али, нико није као Ена!“
Пословично прецизан и педантан, савестан према уметности коју и он и други стварају, сложио је те негативе и одложио их на таван своје куће. Лепо ушушкани, спавали су тако пуне четрдесет и две године, све док прошлог лета Иветић није отишао у Пулу. Први пут после више од три деценије. Ишао је са нашим познатим писцем Душаном Ковачевићем и његовим филмом „Није лоше бити човек“: Слободан је био помоћник режије Ковачевићу.
У Пули је током успутног разговора са Миланом Рашулом, директором Српског културног центра у Истри, рођена идеја о изложби посвећеној Ени Беговић, а која би се одлично уклопила у седамдесети филмски фестивал у Пули. Годину дана касније, овог јула, негативи са прашњавог београдског тавана постаће највећи културни догађај овог лета у Хрватској, који није освојио само телевизијске програме и насловне стране новина у суседној земљи, већ и у Србији. Осветљен је нови културни мост између две државе.
Краљ Пуле
Иветић је уложио доста свог новца у дигитализовање фотографија са Шолте и њихову обраду. У томе су му помогли знање и савети једног од наших најбољих фотографа Мартина Цандира и његових сарадника. Изгледа да су у Галерији Српског културног центра у Истри очекивали да то буде „једна од“ бројних изложби које они годинама раде. Отворена вече уочи почетка фестивала, поставка четрдесет фотографија „Сјећање на Ену“ превазишла је сва очекивања. Рашула је говорио да је невероватно да се „после четири дана од отварања више прича о изложби него о фестивалу“, да је Ена бацила у засенак актуелне звезде и да „испада да је седамдесету Пулу обележила Слободанова изложба и да је, судећи по извештајима медија у региону, то догађај о коме се највише прича“.
– Ти си дефинитивно краљ Пуле и сви то говоре, да је ова изложба најјачи догађај који је обележио фестивал – рекао је Рашула фотографу који је овековечио југословенску филмску богињу на самом уласку у свет бесмртних.
На отварању изложбе, којој је присуствовао и Горан Петровић, конзул Србије у Ријеци, директорка фестивала Тања Миличић је рекла:
– И Пула и фестивал су јако захвални на овим фотографијама и изложби, јер верујем да ћемо успети да прикажемо како је некада овде било и да је оно што се у прошлости дешавало и данас једнако занимљиво и добро.
Као да је одгонетнула тајну успеха Иветићевих фотографија: оне су више од документарних записа, оне су уметност тренутка који је остао заувек такав какав је био, јединствен и свеж. Његове фотографије су ванвременске и да посетиоци не знају читаву филмску причу о њиховом настанку и каснијој судбини глумице, мислили би да су снимане ових дана.
Иветић је још као студент излагао своје фотографије у културном центру „Жорж Помпиду“, а објављивао их је и пре тога као средњошколац (гимназију је похађао у Тунису), на конкурсима за фотографије које је објављивала „Илустрована Политика“. Сећа се да су му штампани неки снимци са кратког боравка у Конгу. Од тада, каже, датира и његова љубав према нашем листу за који је прошле године снимио и једну насловну страну.
– Као дечак сам открио магију и моћ фотографије уз оца који се фотографијом бавио аматерски – каже Иветић. – Тада сам открио како фотографија може да заустави тренутак у животу и да га претвори у вечност. Током живота сам сачувао исто усхићење и однос према фотографији, одувек ме је фасцинирала та игра у којој се припритомљава светлост, могућност да се кроз портрет овековечи и материјализује емоција и у делићу секунде, без иједне изговорене или написане речи, исприча велика прича. Током оног мог боравка у Конгу фотографисао сам старца који се због тога мало побунио и објаснио да сам му фотографисањем, на неки начин, украо део душе. Тада сам схватио у чему је тајна доброг портрета: када се у делићу секунде на нечијем лицу појави душа, треба је препознати и ухватити тај магични тренутак кроз објектив апарата.
Тужна успомена
У Пули су Иветића много питали о Ени, каква је била тада, јер нема много савременика који о томе могу да говоре. Њена трагична судбина је, вероватно, свима позната. Након што је осамдесетих постала велика југословенска звезда и цењена глумица, са низом освојених награда за свој рад, и даље је важила за лепотицу и еротски симбол филма када је 2000. погинула у саобраћајној несрећи.
– Овако ванвременске фотографије могу да настану само ако постоји однос поверења између фотографа и особе коју слика – каже Слободан за „Илустровану Политику“. – Ми смо имали тај однос, могао сам да је сликам кад год желим. Обоје смо били на почетку наших професионалних каријера, обоје студенти, генерација, и можда нас је то, у окружењу онаквих филмских легенди у коме смо ми били малчице изгубљени, упутило једно на друго. Ена је била лафица, духовита, велики човек. До тада је имала само мале улоге, није била много позната. У Лордановој „Окупацији у 26 слика“ само је статирала. Али, и тада, када је постала звезда „Пада Италије“, главна глумица, она никакве прохтеве није имала.
Једино је имала харизму и таленат.
– Све фотографије које сам направио са њом биле су спонтане, чекао бих са погледом кроз објектив да се заврши снимање сцене или кадра и у тренутку када редитељ каже „стоп“ ја притиснем дугме на апарату. Само у тој секунди глумац је још у температури лика који тумачи, а већ после пар секунди враћа се у реалност. Само за две фотографије ми је позирала, када сам пожелео да овековечим светлост сунца које јој је изненада обасјало лице испод крошње дрвета.
Када је Ена завршила своје радне дане на Шолти, кренула је бродом за Сплит, а Слободан је закаснио да је испрати. Када је стигао на док, брод је већ био одмакао педесетак метара од обале, Ена је са палубе махала свом новом пријатељу, младом фотографу, и викала:“Слобооо, Слобооо…“. После су се видели још неколико пута током осамдесетих, док су их деведесете одвеле на различите стране.
Памтим шок када сам чуо да је погинула у несрећи на Брачу, иако се то догодило само неколико недеља пошто ми је отац умро 2000. године – прича нам Иветић. – Била је у колима са мужем, једноипомесечном ћерком, мајком и мужевљевим сином из првог брака. Муж и његов син су стали на узбрдици да се замене за воланом и док су били напољу кола су кренула низбрдо, право у провалију. Само је Ена погинула, док је бебу држала у наручју да је спасе. У току од 55 дана се удала, породила и погинула. Трагична судбина.
Слободану је остала само једна фотографија са Еном коју су направили током једног слободног дана на снимања, које је цела екипа провела у Сплиту. Изложба би требало да крене свој пут широм бивше Југославије.
Пише Срђан Јокановић