Оно што је живот изрежиро у случају три брата Милић са Косова и Метохије, нажалост трагично, тешко је и филмским сценаристима да замисле. Прича о три брата Милић, три младића, јунака, толико је трагична да сузе саме крену, да дах у моменту стаје, да срце хоће да препукне…
-Рат ми је однео најмилије. Живим само да бих очувала сећање на моја три хероја, на три угашена цвета. Живим, а као да нисам жива -прича Нада Милић, мајка која је изгубила три сина. за време и непосредно после НАТО бомбардовања. -Иако је прошло више од двадесет година од трагедије која је задесила моју породицу, не прође дан, не прође сат, минут, а да не помислим на своју децу.
Двдесетшестогодишњи близанци Срђан и Бобан Милић априла 1999. године погинули су као припадници Војске Југославије бранећи Космет и Приштину, где су живели.
Најпре је погинуо Срђан, потпоручник. Био је у возилу са још три војника. Наишли су на мину код Србице у Дреници. Сва три војника су погинула, а Срђан је због тешких повреда преминуо 4. априла, 12 дана од почетка бомбардовања тадашње Савезне Републике Југославије.
Десет дана касније, 14. априла, на ратном задатку погинуо је и Бобан, поручник Војске Југославије. Он се код Ђаковице налазио у оклопном возилу са још седморицом војника кад су их погодиле две ракете НАТО- а на термо навођење.
– Сећам се да ми је Бобан пре одласка у јединицу рекао: „Мајко, ако идеш Срђану на гроб, запали и за мене свећу.“ Он је хтео да каже да ја то уместо њега урадим, а на нашу велику несрећу, испало је да треба и за њега да је запалим – прича кроз сузе Нада Милић.
После бомбардовања, Нада, њен супруг Драгољуб и њихов најстарији син Горан живели су једно време у Косовској Митровици, а онда се преселили у Краљево. С приштинског гробља на краљевачко Ново гробље пренесени су и посмртни остаци двојице близанаца. Трећи, најстарији син, годину дана, свакога дана по завршетку посла, а радио је у краљевачкој царинарници, обилазио је гробове своје браће, седео крај њих и туговао.
– Туга за браћом била је толика да Горан није издржао. Срце му је препукло од бола. Преминуо је у сну, 13. маја 2000. године, а имао је само 28 година. Био је верен и пред женидбом. Сахрањен је у гробници поред браће. Тамо сада почива и мој супруг Драгољуб, који је умро 2011 године – прича Нада.
Текст и фотографије Зоран Влашковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању